Kada je Dizni uplovio u svet psihodeličnog?

Foto: BBC

Prevela: Mirjana Dragović

Futuristički, nadrealistički, apstraktni umetnik: ovo nisu reči kojima bi se obično opisao Volt Dizni, ali su ipak odgovarajuće. Ljudi koji ga konstantno predstavljaju kao nekog ko pruža jednoličnu porodičnu zabavu nisu se ni potrudili da malo bolje pogledaju njegove filmove, naročito one iz četrdesetih godina. Sama „Fantazija” (Fantasia) bi trebalo da ućutka one koji Diznija vide samo kao pristalicu komercijalizma. Film je objavljen 13. novembra 1940. godine; prošlo je 75 godina, ali je i dalje jedan od najimpresivnijih holivudskih ostvarenja.

Kada je ponovo objavljen 1969. godine, propraćen psihodeličnim posterom, pojedini su ga doživeli kao „film za narkomane”, a mlađi gledaoci, koji su za film saznali te godine, smatrali su da su producenti bili na nekim drogama. Animator Art Babit, koji je u nastavku pod nazivom Nutcracker Suite oživeo pečurke koje plešu, rekao je: „Ja sam bio zavisan od eks-laksa i finaminta” - laksativnih tableta i žvakaćih guma. Ovaj film je rezultat napornog rada, a ne upotrebe halucinogena.

Dizni je za uvodnu špicu filma, u kojoj je zvuk orkestra prikazan u apstraktnoj formi, unajmio jednog od najvećih grafičkih umetnika svog doba, Oskara Fišingera. Fišinger je tvorac niza veoma eksperimentalnih kratkih filmova; sem toga, nacisti su ga proglasili ludim. U svakom slučaju, Fišinger je bio previše individualan da bi se uklopio u Diznijev svet, ali mnoge njegove ideje su upotrebljene u numeri Toccata and Fugue, u kojoj su potpuno apstraktni vizuelni efekti propraćeni Bahovom muzikom. To je za tadašnju američku publiku bilo sasvim novo.

_veb_novinarstvo.gif

Puristima među poštovaocima klasične muzike se neke od Diznijevih ideja iz 1940. godine nisu dopale. Naime, uznemirilo ih je što su sjajne kompozicije, poput Betovenove Pastoral Symphony i Night on Bald Mountain Musorgskog, dobile narativne ilustracije. Međutim, obilje mašte i izvanredna izvedba, poput onih u uvodnim špicama sa numerom Rite of Spring Stravinskog, koja prikazuje začetak života na Zemlji i kulminira izvanrednim prikazom dinosaurusa i Ponkijelijeve Dance of the Hours u kojoj nilski konji, aligatori i nojevi plešu balet, zadivljujući su.

Fantasia_Disney_Philadelphia_Orchestra_purple.jpg

Foto: The Movie Marmite Man

Voltu nije bilo dovoljno što rizikuje da predstavnici srednjeg staleža neće pogledati film koji obiluje aristokratskom muzikom, već je i insistirao da zvuk u „Fantaziji” bude stereofonski, što je bio još jedan novitet. Njegov Fantasound zvučni sistem bio je dostupan samo u nekoliko bioskopa. U svakom slučaju, što se kinematografske tehnologije tiče, bio je to još jedan aspekat u kojem je Dizni prednjačio.

Odvažne boje

„Fantazija” nije prvi Diznijev put u carstvo avangarde. Kada je 1930. godine postigao svoj prvi veliki uspeh, svi su ga hvalili - od Sergeja Ajzenštajna do Salvadora Dalija. Ajzenštajn, koji je Diznija smatrao bliskim prijateljem, rekao je: ‘Veliki Čaplin je „Izgubljeni raj” filmske industrije, a veliki Dizni je „Ponovo stečeni raj”‘. Kritičari su ga takođe hvalili, ali i publika. Miki Maus je postao svetski poznata ikona, a radnje su bile prepune igračaka inspirisanih ovim likom.

fantasia_a_l.jpg

Foto: Hollywood Reporter

Uspeh nikada nije promenio Volta; trudio se da svaki film koji snimi bude bolji od prethodnog. Nijedan holivudski producent nije želeo da koristi novi Technicolor proces 1932. godine. Međutim, Volt je to učinio, iako je znao da će ga produkcija više koštati i neće mu doneti dodatnu zaradu. Flowers and Trees, crtani film iz The Silly Symphony serije, već je bio snimljen u crno-beloj tehnici. Međutim, Volt je žarko želeo da uradi nešto novo i uzbudljivo. Flowers and Trees je bio prepun duginih boja, a kao takav je ostavio toliko snažan utisak na Akademiju filmske umetnosti i nauke da je dobio Oskara za najbolji kratki animirani film, nagradu za svoje dostignuće.

Volt i njegov tim su shvatili da se ne radi o pukom korišćenju boja: pravili su crtane filmove, nisu prenosili radnju poput one iz filmova. Kada je strašni vuk pokušao da oduva kuću od cigala u crtanom filmu „Tri mala praseta”, poplaveo je u licu. Nakon poljupca svaki lik bi pocrveneo. Priča poput „Letećeg miša” mogla se odvijati u jednom danu - počinje jednog sunčanog jutra, a kako priča postaje sve napetija, tako je napolju mračnije. Na kraju, kada padne mrak, maleni heroj se trčeći vraća kući, dok ga majka čeka na pragu, u prijatnoj svetlosti. Koliko god da se to danas činilo jednostavnim, psihološka upotreba palete boja je znatno pomogla u izražavanju emocija u ovim filmovima.

Dizni je nastavio da podstiče svoje radnike na usavršavanje tako što je organizovao časove umetnosti i seminare, a sve u svrhu pripreme za njegov prvi dugometražni film. Filmski eksperti su predvideli da niko neće moći pomno da prati dugometražni crtani film. Sa filmom „Snežana i sedam patuljaka” Dizni ih je demantovao i opet uradio nešto inovativno. Film koji je pun radosti i nezaboravnih pesama takođe je imao dušu. Kada su Diznijevi animatori videli da gledaoci u bioskopu plaču zajedno sa Ljutkom, koji se rastužio videvši Snežanu u kovčegu, znali su da su postigli nešto zaista izvanredno.

snow_white_and_the_seven_dwarfs_1920x1200.jpg

Foto: Fanpop

I u ovom slučaju Volt se protivio konvencijama. Ljudi su masovno odlazili u bioskope kako bi gledali Uča, Pospanka i ostale ljupke likove iz ovog popularnog ostvarenja. Za razliku od današnjih producenata koji su opsednuti snimanjem nastavaka, Volt nije želeo da se ponavlja. Umesto toga, započeo je izuzetno ambiciozan projekat koji je umalo bio osuđen na propast.

Dambo i Dali

Dizni je do ideje za „Fantaziju” došao na večeri sa velikim dirigentom Leopoldom Stokovskim. Ovaj maestro je predložio saradnju u kojoj bi Miki Maus oživeo komad klasične muzike, koji bi snimili Stokovski i filadelfijski orkestar: u pitanju je „Čarobnjakov šegrt” Pola Dike. Ideja je postepeno proširena i nastao je projekat pod nazivom The Concert Feature.

2433471_09.png

Foto: Comic vine

Iako „Fantazija” nije naišla na preterano dobre kritike i nije povratila novac 1940. godine, stapanje muzike i slike bilo je prisutno u Diznijevom radu sve do kraja te decenije. Mnoge od pesama iz antologijskih filmova Make Mine Music iz 1946. godine i Melody Time iz 1948. godine bile su popularne, a pristup dvojice umetnika mnogim segmentima ovih filmova bio je inovativan, kao što je bio slučaj i sa „Fantazijom”. Pesma After You’ve Gone, u živahnoj izvedbi kvarteta Beni Gudman, u filmu Make Mine Music je ilustrovana nizom razigranih interakcija antropomorfizovanog klarineta, bas violine, klavira i bubnjeva. Bumble Boogie, film iz antologije Melody Time je apstraktniji i inovativniji: pčela beži kroz nestvaran muzički pejzaž uz zvuke klavira i džez rifove numere Rimski-Korsakova, pod nazivom Flight of the Bumblebee.

Nadrealistički senzibilitet je prisutan i u najslađoj Diznijevoj uvodnoj špici, iz filma „Dambo”, koji je objavljen 1941. godine. U pitanju je Pink Elephants on Parade, i ništa od dotadašnjih Diznijevih ostvarenja nije moglo ukazivati na ovakvu fantazmagoriju luckastih vizuelnih efekata, inspirisanih time što se dobri Dambo slučajno napio.

maxresdefault.jpg

Foto: The Guardian

Sličan slobodan duh je prisutan i u „Tri kabaljerosa” iz 1945. godine. Film je omaž Centralnoj i Južnoj Americi, podstaknut politikom dobrog susedstva Sjedinjenih Država tokom Drugog svetskog rata. Vord Kimbal, animator koji je bio glavna potpora studija decenijama, izjavio je da se najviše ponosi vodećom numerom u kojoj su Paja Patak, Hose Karioka i petlić Pančito. U pitanju je brza vodvilj numera nastala nepovezanim šalama i idejama koje opet niko ne bi pripisao Dizniju.

Veliki Diznijev eksperiment je bio sproveden tek posle pola veka. Sredinom četrdesetih godina, Salvador Dali je došao u studio kako bi radio na kratkom filmu Destino, za koji je uradio mnoge konceptualne ilustracije. Otišao je pre kompletiranja filma, ali je ipak ostao u dobrim odnosima sa Voltom. Gotovo 50 godina kasnije, Voltov rođak, Roj E. Dizni je oživeo projekat uz pomoć umetnika Džona Henča. Henč tada nije bio punoletan, a radio je sa Dalijem, te je stvorio izvanredan kratak film koji je bio nominovan za Oskara.

Zahvaljujući velikom uspehu „Pepeljuge” 1950. godine, Dizni je shvatio šta publika zaista očekuje od njega - inovativnu zabavu pogodnu za porodicu. Počeo je sa snimanjem animiranih filmova u kojima ima i pravih glumaca. Posvetio se i stvaranju Diznilenda i televizijskih serija kojim bi ga promovisao. Kreativnost je nešto po čemu su filmovi iz njegovog studija prepoznatljivi, ali je eri odvažnog eksperimentisanja došao kraj.

Neuspeh „Fantazije” je bio Diznijeva slaba tačka sve do kraja života. ‘Zbog „Fantazije” naši ostali filmovi deluju nezrelo i po prvi put sugerišu kakva bi mogla da bude budućnost takvih filmova‘, rekao je u govoru 1940. godine. „Budućnost koju vidim je previše nejasna, ali izgleda da će biti velika i sjajna. To je ono što volim u ovom poslu - izvesnost da nas odmah iza ugla čeka nešto veće i uzbudljivije i neizvesnost svega ostalog.”

IZVOR: BBC


Mirjana je veliki filmofil, večiti optimista i veruje da je smeh najbolji lek.