Istorija ove institucije počinje zajedno sa dvadesetim vekom, kada Edvard Forbs, nekadašnji direktor Umetničkog muzeja Fog, odlazi u Italiju kako bi skupljao umetnine. Sa skupljanjem pigmenata počinje 1910. godine, kada uviđa da je slikama koje dodaje u kolekciju potrebna restauracija.
Forbsov fokus je na početku bio usredsređen na palete korišćene od strane velikih majstora petnaestog veka, o kojima je čitao u priručniku Cenina Ceninija iz 1437. godine. Započeo je svoju potragu u Londonu, gde je uspeo da nabavi azurit, žuti oker i crvenkasto braon hematit. Nakon toga, otišao je na putovanje svetom kako bi sakupio što više različitih boja. Predanost mu je bila tolika da je u sopstvenom dvorištu sadio određene biljke kako bi pigmente dobijao i sam.
Kratka enciklopedija slikarskih materijala se pojavila 1942. godine, koju je Forbs sastavio na osnovu spostvenog rada. Sedamdeset godina kasnije, ovo je i dalje najbolji priručnik na tržištu koji se bavi ovom temom, a u njemu se detaljno opisuje istorija pigmenata, njihov hemijski sastav, kao i način na koji se koriste.
Upravo u ovoj knjizi opisani su neki od najzanimljivijih delova harvardske kolekcije. Jedna od najekscentričnijih boja po pitanju načina na koji se dobija je svakako ‘mumija braon’- pigment nastao mlevenjem ostataka sa egipatskih mumija. Osim ove boje, doduše, kolekcija ima još svašta da ponudi.
Neki od pigmenata koji se čuvaju ovde maltene su deo legendi, a priče o njihovom poreklu su i više nego zanimljive. Ovde se može videti feničanska farba po imenu ‘tiranska ljubičasta’, gde je za dobijanje jednog jedinog grama pigmenta potrebno deset hiljada mekušaca, ultramarin, napravljen od lapis lazulija i skuplji od zlata, pigmenti pronadjeni prilikom iskopavanja Pompeje, boje korišćene u ranim uljanim slikama iz Japana i mnogi drugi.
„Sve što ovo govori jeste sledeće: ako je boja dostupna, umetnik će je koristiti”, rekao je za portal Artsy Narajan Kandekar, osoba koja je danas na čelu Štrausovog centra.
Ono što je za Forbsa bio hobi, kasnije su bili temelji za prvi departman za konverzaciju na teritoriji Amerike, stvorivši time svojevrsnu „laboratoriju lepih umetnosti“. Kolekcija je na kraju donirana Harvardu, a dan-danas još uvek raste.
Ove boje u kolekciju više ne dolaze trampom i cenjkanjem sa uličnim prodavcima iz egzotičnih zemalja, već pristižu od strane raznih kompanija ili pojedinaca koji su na ovom polju eksperti. U poslednjih nekoliko godina kolekciji su pridodate razne nove nijanse, od kojih se posebno ističe 25 tonova australijskog okera.
Upravo se materijali poput tih koriste prilikom restauracije i proveravanja autentičnosti slika. Forbsova kolekcija korišćena je 2007. godine kako bi se detaljno analizirale tri slike navodno nastale od strane Džeksona Poloka. Tim koji je radio u muzeju otkrio je da su neki pigmenti korišćeni u slikama stvoreni osamdesetih godina prošlog veka, što se nikako nije poklapalo sa činjenicom da je ovaj umetnik preminuo još 1956. godine.
Projekti poput ovog ne samo da u praksi pokazuju nove, zanimljive strane izučavanja, već utiču i na menjanje same istorije umetnosti. Pod uslovima kojima su izloženi u Štrausovom centru, ovi pigmenti stare i omogućavaju naučnicima da iz novog ugla sagledaju na koji se način boje menjaju vremenom, istovremeno pružajući pogled na vremena i živote koji su odavno prošli.
