Deset kilometara od Urfe, drevnog grada na jugoistoku Turske, Klaus Šmit je došao do zapanjujućeg arheološkog otkrića: isklesane masivne kamenove stare oko 11.000 godina vešto su napravili i poređali praistorijski ljudi koji nisu znali ni za metalne alatke ni za grnčariju. Ovi megaliti su nastali nekih 6.000 godina pre Stounhendža. Nalaze se na mestu koje se zove Gobekli Tepe (tur. „debelo brdo“), a Šmit, nemački arheolog koji je radio na tom nalazištu više od decenije, ubeđen je da se radi o najstarijem hramu na svetu.
„Guten Morgen“, rekao je u 5:20 kada me je njegov kombi pokupio ispred hotela u Urfi. Nakon trideset minuta, kombi stiže do podnožja travnatog brda i parkira se pored namotane bodljikave žice. Pratimo grupu radnika uzbrdo do pravougaonih kopova u senci rebrastog čeličnog krova – glavnog kopa. U kopovima su uspravni kamenovi ili stubovi, poređani u krugove. Iza, na brdu, nalazi se još četiri prstena delimično iskopanih stubova. Svaki prsten ima sličan raspored: u centru su dva velika kamena stuba u obliku slova T okruženi nešto manjim kamenovima okrenutim ka unutra. Najviši stubovi su visoki do pet metara, kaže Šmit, a teže između sedam i deset tona. Dok šetamo među njima, vidim da neki nemaju ukrase, dok su na drugima bogato isklesane lisice, lavovi, škorpije i lešinari, koji se uvijaju i puze po široj strani stubova.
Sa ove uzvisine, 305 m iznad doline vidimo horizont kud god da pogledamo. Šmit mi kaže da zamislim kako je ovaj predeo izgledao pre 11.000 godina, pre silnih vekova intenzivne obrade zemljišta i naseljavanja. Praistorijski ljudi bi posmatrali krda gazela i drugih divljih životinja, blage reke koje su privukle ptice selice poput guski i pataka, voće i orahe i zatalasana polja divljeg ječma i divlje sorte pšenice kao što su dvozrna i jednozrna pšenica. „Ovaj predeo je kao raj“, kaže Šmit, član Nemačkog arheološkog instituta. I zaista, Gobekli Tepe se nalazi na severnom obodu „Plodnog polumeseca“ (Fertile Crescent) – lučnog pojasa sa blagom klimom i plodnim zemljištem koji se prostire od Persijskog zaliva do današnjeg Libana, Izraela, Jordana i Egipta – i privukao bi lovce-sakupljače iz Afrike i Levanta. Šmit nije našao dokaz da su ljudi trajno naseljavali vrh Gobekli Tepea, što je jedan od razloga zbog čega on misli da je ovo mesto neviđenih razmera bilo mesto religioznog karaktera – prva čovekova „katedrala na brdu“.
Gobekli Tepe su prvo iskopavali, a potom napustili antropolozi sa Univerziteta u Čikagu i Univerziteta u Istanbulu 60-ih godina. Godine 1994. Šmit je proučavao praistorijske lokalitete u regionu. Nakon što je pročitao kratku belešku o brdu sa razbacanim kamenjem, odlučio je da lično ode tamo. Čim je ugledao ovo mesto, znao je da je izuzetno. „Samo je čovek mogao da stvori ovakvo nešto“, rekao je. „Odmah je bilo jasno da je to gigantski lokalitet iz kamenog doba“. Slomljeni delovi krečnjaka koji su prethodni stručnjaci pobrkali sa nadgrobnim srednjovekovnim spomenicima odjednom su dobili drugo značenje.
Šmit se vratio za godinu dana sa petoricom kolega i oni su otkrili prve megalite, nekoliko njih zakopanih toliko blizu površine da su ih izbrazdali plugovi. Kako su arheolozi dublje kopali, nailazili su na kružno poređane stubove. Ipak, Šmitov tim nije našao nijedan znak koji bi ukazao da se radi o nekom naselju: nije bilo ognjišta, ni kuća, ni jama za otpad i nijedne od figurina plodnosti koje su bile prisutne na drugim lokalitetima iz istog perioda.
Šmit je na lokalitetu sproveo ograničeno datiranje ugljenikom kojim je potvrdio svoju procenu oko starosti građevine. Čak i bez metalnih dleta i čekića, praistorijski zidari su rukujući alatima od kremena, mogli da krune mekše komade krečnjaka, oblikujući ih u stubove na licu mesta pre nego što bi ih nosili nekoliko stotina metara do vrha i postavljali uspravno. Potom, kaže Šmit, kada su kameni prstenovi završeni, drevni graditelji bi ih prekrivali zemljom. Na kraju bi postavljali drugi prsten u blizini prvog ili iznad njega. Vekovi koji su usledili od ovih slojeva su obrazovali vrh brda.
Dalje obilazeći vidim kako na kraju dugačkog stola sedi Belgijanac sa naočarima zagledan u gomilu kostiju. Joris Peters, arheozoolog sa Univeziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu, analizira životinjske ostatke. Od 1998. godine ispitao je više od 100.000 delova kostiju iz Gobekli Tepea. Peters je na njima često nalazio oznake nastale sečenjem i iskrzane ivice, što ukazuje da su životinje čije je kosti analizirao bile klane i kuvane. Identifikovao je desetine hiljada kostiju gazele, plus kosti drugih divljih životinja poput vepra, divlje ovce i jelena. Takođe je našao kosti desetine različitih vrsta ptica, uključujući lešinare, ždralove, patke i guske. Veliki broj ostataka ukazuje da ljudi koji su živeli ovde još uvek nisu pripitomili i uzgajali životinje.
Međutim, Peters i Šmit kažu da su graditelji Gobekli Tepea bili na pragu velike promene po pitanju načina života, zahvaljujući okruženju koje im je obezbeđivalo sirovine za poljoprivredu. U stvari, istraživanja na drugim lokalitetima u regionu su pokazala da su za 1.000 godina od izgradnje Gobekli Tepea naseljenici već pravili torove za ovce, stoku i svinje. U praistorijskom selu udaljenom samo 32 km genetičari su otkrili dokaz o najstarijim odomaćenim sortama pšenice na svetu. Datiranje radioaktivnim ugljenikom pokazuje da se poljoprivreda tamo razvila pre oko 10.500 godina ili samo pet vekova posle izgradnje Gobekli Tepea.
Šmita i ostale su ova otkrića navela na potpuno novu teoriju o civilizaciji. Naučnici su dugo verovali da su tek nakon što su naučili da obrađuju zemlju i žive u naseljima ljudi stekli više vremena, da su se organizovali i stvorili resurse da izgrade hramove i da podignu složene društvene strukture. Međutim, Šmit tvrdi da je bilo suprotno: ogroman, udružen napor da se izgrade monoliti bukvalno je postavio temelj za razvoj složenih društava. Šmit kaže da spomenike nisu mogle da izgrade neorganizovane grupe lovaca-sakupljača. Da bi prstenovi od kamenih stubova od sedam tona mogli bili isklesani, podignuti i zakopani bilo je potrebno stotine radnika, a svi su morali da se nečim hrane i da spavaju na suvom i toplom. Otuda je u ovoj oblasti pre oko 10.000 godina došlo do stvaranja naseljenih zajednica. „To pokazuje da su prvo nastupile društvenokulturne promene, a da su promene u načinu obrađivanja zemlje usledile kasnije“, rekao je arheolog sa Stanford univerziteta Jan Hoder, koji je iskopavao Čatal Hojuk (Çatalhöyük), praistorijsko naselje na 480 km od Gobekli Tepea. „Ovde smo na 6.000 godina pre izuma pisma“, rekao je Šmit.
Hoder je fasciniran što na gravurama sa stubova iz Gobekli Tepea ne dominira jestivi plen poput jelenova ili stoka već preteća stvorenja kao što su lavovi, paukovi, zmije i škorpije. „To je strašan, fantastičan svet gadnih zveri“, priča on nadahnuto. Danijela Storder, arheolog Nacionalnog centra za naučna istraživanja u Francuskoj, ističe značaj isklesanih lešinara. Neke kulture su dugo verovale da su lešinari visokoletači prenosili meso umrlog u nebo. Storderova je našla slične simbole na lokalitetima koji pripadaju istoj eri kao Gobekli Tepe, udaljenih 80 km, u Siriji. „Zaista možete da vidite da se radi o istoj kulturi“, kaže ona. „Svi najvažniji simboli su isti“.
Što se Šmita tiče, on je siguran da se tajna krije baš pod njegovim nogama. Ubeđen je da će ispod poda naći glavnu svrhu kompleksa: poslednje počivalište društva lovaca. Verovatno je, kaže Šmit, ovo mesto bilo groblje ili centar kulta smrti, mrtvi su pokopani na brdu među stilizovanim figurama bogova i duhova iz zagrobnog života. Ako je tako, Gobekli Tepe nije nastao slučajno. „Sa ovog mesta mrtvi imaju idealan pogled“, kaže Šmit dok Sunce baca duge senke preko polu-zakopanih stubova. „Izgledaju kao da bdiju nad snom lovca.“
IZVOR: Smithsonian
