Bezvremen, lak, elegantan i nezaboravan, 50 godina star film Ples na kiši (Singin’ in the Rain), ključno je delo Džina Kelija koje i dalje nadahnjuje i uzbuđuje ljude. U filmovima, među kojima su i Amerikanac u Parizu (An American in Paris), Summer Stock, Nad gradom (On the Town) i Brigadun (Brigadoon), Keli je oživeo filmski mjuzikl i dao nove smernice za ples na platnu, unoseći inspirativni senzibilitet i originalnu živost. Njegova koreografija i izvođenje su bili opušteni ali neodoljivi, inovativni ali veoma pristupačni, a nadasve magični. Publika ga je volela a njegov uticaj na film je ostao dubok i večan. Među najomiljenijim zvezdama iz zlatnog doba Holivuda, Kelijeva karijera je jedna od onih koje ne prestaju da iznenađuju.
Premda je isključivo bio odgovoran za stvaranje novog pristupa filmskim mjuziklima kao izvođač, priča o Keliju kao koreografu i režiseru nikada nije u celosti ispričana. Bio je kreativni genije vođen jednom idejom, nestabilne naravi i egoista, sa potrebom za beskompromisnom perfekcijom. Ostavio je trajan uticaj na svet filma i plesa, njegov prvi veliki filmski uspeh je došao u 30. godini, a kratkih deset godina kasnije napravio je svoj poslednji filmski hit.
U zavadi sa MGM-om tokom celokupne saradnje sa ovom filmskom kućom, Keli se borio da proširi koncept i domašaj mjuzikla na filmu, uvek veoma svestan da je započeo svoju filmsku karijeru dobrano nakon što je dostigao svoj vrhunac kao plesač. Do sredine 1950-ih Keli se našao izgubljen u žanru koji mu je pomogao da zagospodari filmom, postajući žrtva promene muzičkog ukusa i ekonomskih ograničenja. Dokumentarni film Roberta Trahtenberga Džin Keli: anatomija plesača (Gene Kelly: Anatomy of a Dancer) baca više svetla na eleganciju i šarm omiljenog zabavljača nego što je svet do sada imao prilike da ih spozna.
Rođen je 1912. u velikoj irskoj porodici srednje klase u Pitsburgu, Kelijev otac je bio putujući trgovac pločama, a Kelijeva majka je bila opsednuta silnom odlučnošću da svoju decu dovede u dodir sa umetnošću. Do tinejdžerskog uzrasta Džin i njegov brat Fred su pohađali njima neprivlačnu plesnu školu dok su majka i otac tonuli dublje u alkoholizam. Nakon koreografija u lokalnim predstavama i plesanja u noćnim klubovima sa Fredom, Keli je do 1938. osetio da je dovoljno dobar da kupi kartu u jednom pravcu do Njujorka i konačno dobio glavnu ulogu u originalnoj brodvejskoj produkciji Pal Džoj (Pal Joey).
Videvši ga na sceni, glavni čovek kompanije MGM, Luis B. Mejer je uverio Kelija da bi studio veoma voleo da potpiše ugovor sa njim bez probe na platnu ali, nakon niza nesporazuma, ipak su zahtevali probu na planu te je Keli odbio ponudu. Napisavši jetko pismo Mejeru u kome ga optužuje da je dvoličan, Keli je odbio kontraponudu i započeo doživotno zajedljiv odnos sa njim. Da ironija bude veća, Keli je potpisao ugovor sa kompanijom Selznik Internešnl (Selznick International) i Mejerovim zetom Dejvdom O. Selznikom, koji nije bio zainteresovan za produciranje mjuzikala i mislio je da bio Keli mogao da bude samo dramski glumac. Pošto nije dobijao nikakve uloge, Kelija su pozajmili MGM-u da bude partner zvezdi Džudi Garland u filmu Za mene i moju devojku (For Me and My Gal). Film je postao hit i Selznik je odmah prodao glumca i njegov ugovor MGM-u.
Usledio je niz osrednjih uloga i tek kada su Kelija pozajmili studiju Kolumbija (Columbia) za film iz 1944. Devojka sa naslovne strane (Cover Girl), sa Ritom Hejvort, Keli je konačno dobio status prave zvezde. Njegovo obeležje ,,alter ego” sekvence, u kojoj je bio partner sam sebi, dovelo je filmski ples na novi nivo specijalnih efekata. Uz asistenciju Stenlija Donena Keli je stvorio osećaj za psihološko i integrisano pričanje priča kakvo nikada pre toga nije bilo viđeno u holivudskom mjuziklu. Shvativši šta je imao, MGM je odlučio da nikad više ne pozajmi Kelija drugom studiju, čime su upropastili Kelijevu priliku da bude zvezda filmskih verzija Dečaci i lutke (Guys and Dolls), Pal Džoj pa čak i Bulevar sumraka (Sunset Boulevard). Keli je sa producentom Arturom Fridom (Arthur Freed) u MGM-u nastavio svoj inovativni pristup filmskoj materiji kada se našao u okruženju crtanog filma plešući sa mišem Džerijem (Jerry the Mouse) u Diži sidro (Anchor’s Aweigh), još jednim prvenstveno muzičkim filmom.
Kad je počela antikomunistička era Holivudske crne liste (Blacklist Era), Keli je sa Hemfrijem Bogartom, Džonom Hjustonom, Danijem Kejom i drugima pristupio Odboru za Prvi amandman (Committee for the First Amendment). U nadi da će da predočiti svetu rastuću situaciju u Vašingtonu, ova grupa je krenula po gradovima na nacionalnu turneju kako bi predstavila javnosti svoje stavove pre nego što izvede svoju predstavu pred Odborom za antiameričku aktivnost (House Un-American Activities Committee, HUAC). Njihovi napori i pres-konferencija su se pretvorili u fijasko i primorali su mnoge zvezde da se vrate u Holivud i da se više fokusiraju na kontrolu lične štete nego na svoju originalnu idealističku nameru.
Usledilo je više osrednjih uloga u ,,revijalnim” filmovima i Kelijeve frustracije su rasle. On je, međutim, bio kadar da nastavi da oplemenjuje i da se na svoj jedinstveni način obraća publici i da pristupa novom materijalu sa izuzetnim ciframa poput filma Pirati, reči i muzika (The Pirate and Words and Music), među ostalim filmovima. Od početka rešen da se razlikuje od Freda Astera, Keli se fokusirao da u svoju koreografiju uključi manje balskog plesa a više upečatljivog američkog atletizma. Uskršnja parada (Easter Parade) i šansa da glumi zajedno sa Džudi Garland bili bi Kelijeva prilika da pobegne od onoga što je smatrao ispod svog nivoa. Ali, razmećući se sportskim umećem u svom dvorištu, Keli je slomio članak na jednoj od svojih neslavnih takmičarskih odbojkaških utakmica i, da ironija bude veća, morao je da prepusti film Fredu Asteru. Konačno, Keli i Stanli Donen su potpisali ugovor za režiranje sopstvenog filma Nad gradom iz 1949. Za samo pet dana snimanja odabranih scena, stvorili su novi žanr što niko pre njih nije uradio, snimajući još jedan prvenstveno muzički film i to na realnoj lokaciji a ne u studiju. Nakon ovoga su usledila njegova dva remek-dela, Amerikanac u Parizu, sa 17-minutnom baletskom scenom, i Ples na kiši, kad je Keli u 40. godini dostigao status ikone. Godine 1951. dobio je počasnog Oskara za film Amerikanac u Parizu za svoj ,,ekstremnu raznovrsnost kao glumca, pevača, režisera i plesača, a posebno za svoje brilijantno dostignuće u koreografskoj umetnosti”.
I tada je počeo preokret. Muzičko doba, kao i Fridova jedinica u okviru MGM-u, hitale su svome kraju, a ni Kelijeve poslednje produkcije, uključujući Brigadun i ambiciozni film Uvek je lepo vreme (It’s Always Fair Weather), nisu uspele da odole kritikama javnosti. Ovaj drugi film je takođe bio i gorak kraj njegovom partnerstvu sa Stenlijem Donenom. Njih dvojica su u prethodna tri filma zajedno ušli u istoriju kao jedina uspešna režiserska saradnja u Holivudu, kakve nije bilo ni pre ili posle njih. Ali profesionalni i lični konflikt je doveo do razilaženja, uključujući i to da je Donenova žena, Džini Kojn, bila zaljubljena u Kelija. Kako se i Kelijev brak sa Betsi Bler raspadao, oba para su se razvela i Keli se 1960. venčao sa Džini.
Nakon toga su usledile male uloge i režije. Najvažnija profesionalna angažovanja su uključivala brodvejski mjuzikl Flauer dram song (Flower Drum Song) i originalni balet koji je napravio za Parisku operu. Kasnih 1950-ih, televizijski šou OMNIBUS je pozvao Kelija da napravi dokumentarni film o odnosu između plesa i atletike. Dancing: A Man’s Game se smatra jednim od blaga klasika iz zlatnog doba televizije. Međutim, hit za kojim je Keli toliko žudeo i koji mu je bio potreban kao režiseru filma Helou, doli! (Hello Dolly), mimoišao ga je, nemoćan da se takmiči na tržištu na kome su se sada isticali filmovi kao što su Ponoćni kauboj (Midnight Cowboy) i Goli u sedlu (Easy Rider).
Džini Kojn je umrla od leukemije 1973, ostavivši Kelija da sam podiže njihovo dvoje male dece. Rešen da bude bolji otac nego što je bio svojoj prvoj ćerki, Keli je odbio sve ponude zbog kojih bi napustio Los Anđeles, uključujući i ponudu da režira film Kabare (Cabaret) u Minhenu. Oprobao se u televizijskim serijama, gostovanjima, pločama za decu i često savetovao mlade filmadžije koji su se nadali da će povratiti slavu filmskog mjuzikla. Kada je preminuo 1996, o Keliju su rekli: ,,Tek što je potvrdio svoje mesto jednog od najvažnijih talenata filma, toliko brzo je otišao da ste jedva mogli da primetite“.
Ipak, moć Kelijevih talenata, njegova izvanredna dostignuća u plesu i koreografiji i kreativnost i harizma kojima je plenio u pregršt filmova nastavljaju da sjaje punim sjajem i da govore o velikim idejama. Poslednje reči Džina Kelija snimljene na filmu su iz 1994. u dokumentarcu To je zabava III (That’s Entertainment III) kada, citirajući Irvinga Berlina, primećuje: ,,Pesma se završila, ali se melodija i dalje čuje“. Tako je i sa Kelijevom pesmom. Bio je petnaesti na AFI-jevoj milenijumskoj listi najpopularnijih glumaca, a Ples na kiši je proglašen za jedinstveni najpopularniji filmski mjuzikl svih vremena.
