Osim što nam je poznat kao Betmenov smrtni neprijatelj, Džoker je bezobzirni psihopata čiji je smisao za humor prilično mračan. Za ovog filmskog lika ništa nije nemoguće, sve je dozvoljeno i ne postoji zakon niti bilo šta drugo što bi ga moglo sprečiti u izvršavanju njegovih kriminalnih poduhvata.
Dokaz toga možemo videti u filmu „Betmen“ iz 1989. godine, čiji je režiser neverovatni Tim Barton. Radnja filma prati neprijatelja grada Gotama u izvedbi glumca Džeka Nikolsona, koji se pojavljuje u jednom znamenitom muzeju i uz pomoć svojih podređenih entuzijastično započinje uništavanje umetničkih dela, što bi restauratore, umetnike i sve ljubitelje umetnosti najblaže rečeno šokiralo kada bi se zaista dogodilo u realnom životu.
Međutim, sumnjamo da bi Džokera zanimale posledice njegovih postupaka. Šta mislite kako bi ga u Meksiku kaznili za njegova počinjena zlodela? Ako ste nekada bili u iskušenju da pipnete ili pak oštetite neko umetničko delo u muzeju ili galeriji, bilo bi poželjno da se najpre upoznate sa posledicama koje bi vam to moglo doneti.
Slučajno ili namerno, oštećivanje nekog umetničkog dela donosi niz neprilika kako za delo i onog koji ga je oštetio, tako i za sam muzej.
Svi muzeji na svetu poseduju određene okvire koji omogućavaju konstantnu zaštitu umetničkih artefakata. Kada neko umetničko delo pretrpi određenu štetu, najpre se analiziraju snimci video nadzora kako bi se utvrdili uzroci načinjene štete. Ukoliko se utvrdi da je u pitanju nesrećan slučaj, osoba odgovorna za načinjenu štetu neće biti krivično gonjena, već će osiguranje koje je odgovorno za to umetničko delo pokriti troškove njegove popravke.
Međutim, kada se otkrije da je u pitanju vandalski čin, čin sa predumišljajem, podnosi se izveštaj u kojem se navode detalji i uzroci načinjene štete, a zatim se on šalje nadležnim sudskim organima muzeja kako bi se odredila kazna za počinioca. Osoblje koje se bavi muzeografijom i registrom muzeja prima obaveštenje o događaju i u saradnji sa kustosom procenjuje se šteta koju je delo pretrpelo. U zavisnosti od toga, određuje se da li je u proces potrebno uključiti osiguranje kako bi platilo naknadu štete. U većini slučajeva počinilac je taj koji mora da plati ukupnu vrednost dela, a postoji i mogućnost suočavanja sa krivičnom kaznom.
Kako bi se popravila načinjena šteta, kustosi pribegavaju određenim metodama:
Elementarno čišćenje - ovaj proces se izvršava uz pomoć četke kako bi se uklonila prašina ili uz pomoć neabrazivnih sredstava koji obezbeđuju ispravnu zaštitu dela.
Hemijsko čišćenje - ono se izvršava kada je umetničko delo pretrpelo ozbiljniju štetu koja iziskuje uklanjanje otpadnih delova.
Proces učvršćivanja - kada je umetničko delo napuklo, ova metoda ga učvršćuje i sprečava njegovo veće oštećivanje, koje bi moglo u potpunosti da uništi delo.
Implantacija - kao što i samo ime kaže, ova metoda se sastoji od ugradnje delova koji nedostaju kod umetničkog dela kada je ono polomljeno.
Reintegracija boje - primenjuje se kada restaurator uz pomoć specijalnih boja želi da prikrije napukle ili izgrebane delove umetničkog dela.
Osiguravajuće društvo koristi pomoć stručnog procenjivača koji određuje polise za umetnička dela koja su oštećena. Neka osiguranja pokrivaju umetnička dela od trenutka njihovog napuštanja mesta na kom su nastala i transportuju u slučaju putujućih izložbi, dok druge polise osiguranja pokrivaju oštećenja umetničkih dela u slučajevima zemljotresa ili požara.
Poznata dela kao što je Mikelanđelovo delo „Pieta“ svojevremeno su bila oštećena krivicom neodgovornih ljudi. Australijski geolog Laslo Tot (Laszlo Toth) je 1972. godine udarcima čekića pokušao da uništi legendarno renesansno remek-delo i pritom uzvikivao „Ja sam Isus Hrist, vratio sam se iz mrtvih!“. Pre nego što su ga savladali, ovaj pomahnitali počinilac zadao je skulpturi 15 udaraca čekićem, pri čemu je uspeo da odlomi njenu ruku, deo očnog kapka i nos. Trenutno, ovo umetničko delo izloženo je u bazilici Svetog Petra iza zaštitnog stakla.
Drugo umetničko delo koje je pretrpelo iznenadni napad besa bilo je delo španskog slikara Dijega Velaskesa pod nazivom „Venera pred ogledalom“. To se dogodilo 1914. godine kada je sufražetkinja Meri Ričardson (Mary Richardson) napravila proreze na slici izloženoj u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Taj čin je predstavljao vid protesta protiv zatvorske kazne druge pobornice za ženska prava, Emelin Pankherst (Emmeline Pankhurst).
Počinilac ovog agresivnog čina dobila je 6 meseci zatvora za nanošenje štete umetničkom delu u vidu 7 proreza nožem. Ričardson je obrazožila svoj postupak navodeći da je uzrok to što je slika predstavljala najlepše delo u istoriji mitologije i što je smatrala degutantnim način na koji su se muškarci zaustavljali kako bi posmatrali žensko telo.
Kao ljubitelji umetnosti, najbolje bi bilo da ostanete iza linije koja predstavlja granicu između vas i izložbenog predmeta. Poštovanje umetničkog dela je od fundamentalnog značaja za njegovo očuvanje tokom vremena i omogućava nam da i dalje uživamo u njemu.
