Okruženi hiljadama reprodukcija na zidovima studentskih spavaćih soba, kafića i bolničkih hodnika, lako je izgubiti iz vida kako slike Vinsent van Goga zapravo izgledaju: slikarski stil, boje i izražajnost njegovih slika, kao i broj slika koje je stvorio - više od 860 za samo devet godina – na kojima nisu samo poznati suncokreti, žitna polja, kafići i autoportreti maljavog vrata.
Isto toliko dobar, makar u pogledu broja radova, jeste novi film umetnice, spisateljice i rediteljke Dorote Kobijele i reditelja Hjua Velčmana, koji je bukvalno naslikao izmišljenu priču o poslednjim danima Van Goga. To je izuzetna ideja. „Sve je slikano na platnu“, kaže Velčman, „Bez kopiranja, bez ičega“.
Za slikanje Zvezdane noći, kojom počinje film, bilo je potrebno šest sati po frejmu. To znači da su bile potrebne dve nedelje rada za jednu sekundu filma. Ako je bilo potrebno 20 nedelja da se naslika 10 sekundi filma, to znači da je na slikanje celog filma neko utrošio pola godine svog života.
Sama ideja o slikanju celog igranog filma, frejm po frejm (slike u ulju na platnu), čini da nam se dlanovi oznoje. Ali rezultat je očaravajući: deo filma je izložba umetničkih radova, a deo je krimi priča, sa glumačkom ekipom koju čine: Daglas But, Helen Mekrori, Kris O'Daud, Serše Ronan i Ejdan Terner. Ovaj proces je, kako kaže kamerman Tristan Oliver, verovatno jedinstven; ceo scenario je snimljen kao igrani film za 14 dana, na parcijalnim setovima i ispred zelenih ekrana u filmskom centru 3 Mills Studios u Londonu.
Ovaj snimak je potom predat timu od preko 50 slikara u Gdanjsku, koji je studiozno pretvorio svaki frejm u pojedinačnu sliku. Na kraju je tim proizveo više od 65.000 frejmova u ulju, na više od 850 komada platna.
„Sve je slikano brendom boja Royal Talens koji se zove Van Gog“, kaže Velčman. „To se slučajno desilo, ali je ispalo da je tako najbolje. Naručivali smo mnogo boje; oko 3.000 litara“. Međutim, nikakve boje nisu mogle da zadovolje potrebu da se slike ne osuše, tako da je tim došao do iznenađujućeg, mirisnog rešenja: da se upotrebi ulje karanfilića.
„Ulje karanfilića je naša velika tajna“, kaže Kobijela. „Na kraju smo ga pomešali sa bojom, pa se zato naš studio nije osetio na odvratnu tečnu smolu, već je mirisao na lepe karanfiliće“.
Zaplet filma se fokusira na jednostavan zadatak: da se isporuči jedno od poslednjih pisama koje je Van Gog napisao svom bratu Teu. Zatim pratimo zanimljivo putovanje Armana Rulena, sina poštara (kojeg glumi But), koje je delom spomen Van Gogu, a delom istraga misterioznih okolnosti pod kojima je ovaj slikar usmrćen u malom seoskom naselju Over, u julu 1890. godine.
Mnogi likovi koje usput srećemo su dobro poznati likovi sa Van Gogovih slika – doktor Pol Gaše i njegova ćerka Margerit, poštar Žozef Rulen, gostioničarka Adelin Ravu, Devojka u belom i La Mousmé. „Kad god se novi lik pojavi u filmu, naši slikari bi se našli u poziciji u kojoj je Van Gog slikao njihove portrete“, kaže Oliver, koji sada radi na Ves Andersonovom novom filmu „Ostrvo pasa“.
„Ali onda smo otkrili da Van Gog nije uvek slikao sve odjednom, iz iste tačke gledišta. Na primer, Margerit Gaše (Ronan) sedi za klavirom kada je prvi put vidimo. Van Gog je započeo da je slika sedeći, a onda je u nekom trenutku ustao“.
„Zato smo i mi morali da postrojimo kamere tako da dobijemo dve, ako ne i tri tačke gledišta, da bismo mogli da vidimo vrh klavira, klavijaturu i Margerit, iz žablje perspektive. Traganje za fotografskim frejmom koji odgovara ekspresionističkom slikarskom frejmu je bilo veoma zanimljivo“.
Perspektiva nije bila jedini problem u pokušaju da se film snimi na ekspresionistički način. Pojavila su se i osnovna pitanja vezana za snimanje animiranog filma. U jednoj posebno lepoj sceni - crno-beloj flešbek sekvenci – vidimo Van Goga kako se umiva, u odrazu, kao da snimljeno iz perspektive njegovih očiju.
„Ovo sam vežbao sa svojom devojkom“, kaže Oliver. „Doneo bih činiju punu vode, stavio je na pod njenog stana, a ona bi čučnula, licem iznad činije. Postavio sam sebi dva pitanja: Kako da osvetlim njegovo lice i gde da stavim kameru tako da se ne vidi na filmu? Moja devojka se požalila da nikada ne treba terati ženu da gleda u svoj odraz iz donje perspektive. Ali, kada je došlo do snimanja, znao sam šta treba da uradim“.
Dok su snimci u boji rađeni na osnovu Van Gogovih slika, crno-bele sekvence su, objašnjava Oliver, rađene prema malom broju fotografija koje su snimljene krajem 19. veka. „Imali smo jednu fotografiju kuće doktora Gašea, pa sam u sceni u kojoj Vinsent dolazi u kuću i pronalazi Margerit koja sedi za stolom, dao sve od sebe da reprodukujem tu fotografiju. Koristili smo veliku količinu svetlosti da bi proizveli isprani izgled fotografija iz tog vremena“.
Najveća razlika između slikarstva i pravljenja filma je možda u tome što je u slikartvu potreban individualan, a u filmu timski rad. Ipak, ovo nije obeshrabrilo Kobijelu. „U početku sam planirala da ceo film naslikamo“, kaže ona. „Ali jedina scena koju sam uspela sama da naslikam je crno-bela scena u kojoj dečaci gađaju Vinsenta kamenjem“.
Pošto je prvobitna ideja bila da se napravi kratki film, da li joj je bilo teško - kada je odlučeno da se napravi dugometražni film - da preda svoju „bebu“ timu saradnika? „Kada pravite kratke filmove imate potpunu kontrolu nad svim što radite, nad svakim pokretom i frejmom“, kaže ona.
„Poljska tradicija u animaciji je da pišete, režirate, animirate i snimate sami. Tako da je bilo vrlo čudno kada sam promenila način rada, ali je rad sa tom velikom ekipom slikara, glumaca i umetnika bio veoma uzbudljiv.“
Pitam se kako bi se Van Gogu svideo prikaz njegovih poslednjih dana na Zemlji u filmu u boji. Da li bi odobrio pravljenje ovog filma? Da je danas živ, da li bi i on pravio filmove? „Pretpostavljam da bi snimao eksperimentalne filmove koji ne bi mogli da se gledaju”, kaže Oliver.
„On je bio slikar. Zbog njegove svetske popularnosti često ne gledamo njegove slike dovoljno dobro – postao je previše kao idol. Ali, ako ih zaista ponovo pogledamo, videćemo da su mnoge od njih apsolutno zapanjujuće”. Možda će nam ovaj film pomoći da zaista vidimo Van Gogove slike.
Izvor: The Guardian
