Sa proizvodnjom sapuna je, kako sama kaže, krenula iz preke potrebe pre četiri godine.
„Ćerka je imala ekcem, a ima i sada, ali imali smo problema sa sapunima i kozmetikom koji su dostupni na tržištu. Otišla sam do Hemijskog fakulteta u Beogradu gde je profesor Zoran Vujčić držao kurseve i pitala ga šta da radim. Odgovorio mi je da samo prirodni sapuni mogu pomoći. Išla sam na kurseve kod profesora dok nisam savladala samu tehnologiju“ – ističe gospođa Olivera.
Suprug joj je bio velika podrška i on je ujedno bio i pokretač samog početka procesa pravljenja sapuna. Prošavši obuku na Hemijskom fakultetu u Beogradu stekla je znanje na koje je ponosna i ističe da svako ko se bavi hemijskim proizvodima i nečim što je tako istančano treba da prođe određenu obuku.
Na pitanje da li se seća svoje prve porudžbine naša sagovornica ističe da je to bilo u vidu poklona. Kada bi odlazili na rođendane, slave i ostala slavlja želela je da ponese nešto što je i praktično i primenljivo, shvatila je da su njeni proizvodi upravo sve to. Vremenom su ljudi počeli i da poručuju sapune, jer je kvalitet govorio sam za sebe.
Sapuni na sebi imaju motiv rozete sa crkve Lazarice iz Kruševca.
„S obzirom da sam Kruševljanka u duši, ja sam morala nečim da istaknem to što radim, da bude posebno, da uradim nešto što niko nije uradio, a da opet bude vezano za Kruševac. Uvek kada dođem do crkve Lazarice ja gledam rozete crkve Lazarice i pomislim da je taj čovek, koji je pre 600 – 700 godina osmislio i isklesao tu rozetu u kamenu, morao da ima ogroman umetnički talenat. Ja sam želela da makar nešto ponovim, da produžim, jer tu rozetu vidi samo onaj ko dođe do crkve Lazarice, a smatrala sam da ako napravim sapun sa motivom rozete sa crkve Lazarice doćiće do većeg broja ljudi. “
Gospođa Olivera ističe i da je ovo njen hobi, kao i hobi cele porodice. Ona na to gleda kao na kvalitetan način za ispunjenje slobodnog vremena. Divan je prizor jer je uključena cela porodica. Njena ćerka je uz nju počela da pravi labela koja su kao i sapuni od prirodnog materijala. Kroz ceo razgovor gospođa Olivera ističe svoje poreklo i s ponosom ga nosi. Kaže da joj je velika satisfakcija i veliko priznanje kada joj na raznim manifestacijama prilaze zadovoljni kupci koji se rado vraćaju kupovi njenih sapuna.
Objasnila nam je proces izrade sapuna, ali je istakla da je obrazovanje ključna stvar i da se bez njega ne može. Ona preporučuje da se prođe proces edukacije, jer se tu u stvari nauči sve ono što je potrebno. Ističe i da je osnovna svrha sapuna da nam sa kože skine svu nečistoću, a da je pri tom ne ošteti, a ne da miriše i da izgleda lepo.
„Najkvalitetniji sapun pravi se od goveđeg loja i svinjske masti. Moraju da se otope i da se operu dva puta sa vodom i sodom bikarbonom i treći put sa destilovanom vodom. Posle toga se koristi poseban kalkulator za odmeravanje količine. Po tom kalkulatoru se odmere vrednosti, a zatim se muti štapnim mikserom i stoji 24 sata. Potom se vadi kalupom. Nakon celog tog procesa sapun mora da odleži još mesec dana pre nego što mogu da ga upakujem i pošaljem dalje. Tom prilikom dolazi do sazrevanja sapuna. “
Kako izrada sapuna spada u stare zanate, gospođa Olivera nam je ispričala kako se sapun nekada pravio, kako su ga pravili njena majka i njen deda. Jedno divno poređenje i vraćanje u davna vremena dalo nam je uvid u to koliko je i sama tehnologija izrade sapuna napredovala. Prema njenim rečima, njen deda je bio kasapin i svu mast i loj koristio je za izradu sapuna. Uvek je to radio u donjem delu dvorišta. Tada je ona to gledala i ne sluteći da će joj to jednog dana biti velika ljubav.
Pošto je ovo samo hobi, što se tiče novca ne govori o zaradi u tom smislu kao o zaradi u poslu, već nam sa potpunom iskrenošću kaže da može da se zaradi za materijal koji utroši u pravljenje sapuna.
Pošto je cela porodica uključena u ovaj hobi, kao što smo već napomenuli, zanimljivo je i to da ćerka gospođe Olivere pored labela sada za jednog berberina pravi proizvode po dogovoru, i to je saradnja na duže staze. Lepo je videti celu porodicu složnu i okupljenu oko jednog posla. Gospođa Olivera ističe da je za prodaju zadužen njen sin.
Na pitanje da li je nekada poželela da odustane i da li je nailazila na poteškoće, odgovorila nam je:
„Poteškoća uvek ima, ali ja sam osoba koja teško odustaje. Recimo, proces pravljenja kalupa za sapune je bio dugotrajan, ali ja sam bila još upornija da pronađem osobu koja će hteti da izradi ono što sam ja zamislila, tj. rozetu sa crkve Lazarice.“
Kada je krenula sa procesom izrade sapuna i kada je napravila rozetu ćerka joj je otvorila stranicu na društvenoj mreži Facebook pod imenom Sapuni Olja. Pored manifestacija i ovo je vid reklame njenih proizvoda. Prvo pojavljivanje i predstavljanje sapuna je bila manifestacija deveti Međunarodni sajam kozmetike u Beogradu, na kom je gospođa Olivera platila mali prostor kako bi prezentovala svoj proizvod. Želela je da vidi gde se ona nalazi sa svojim sapunima, sa njihovim kvalitetom, dizajnom... Tada je shvatila da ima proizvod koji je kvalitetan, koji može doći do krajnjih potrošača i dobila je volju da nastavi sa radom.
Naglasila je takođe da je za početak bilo potrebno izdvojiti pozamašnu svotu novca dok nije našla ono sa čim je ona bila zadovoljna. Eksperimentisala je, poklanjala, radila sa puno ljubavi i prošlo je godinu dana dok nije uzela u ruke svoj sapun i samoj sebi rekla da je to ono pravo.
„Mora mnogo da se priča, mora dosta da se radi sa građanstvom. Da cenimo više ono što napravimo ručno, nego ono što kupimo preko granice. Ručno pravljen sapun traje i do mesec dana “ – dala je gospođa Olivera svoj osvrt na stare zanate.
