Ljubavnice imaju lošu reputaciju. Kroz čitavu istoriju meta su osuda i na njih se prebacuje sva krivica za bračne brodolome. Društvo ih vidi kao „zle” i „manipulativne” razaračice brakova koje imaju samo jedan cilj – ukrasti „nečijeg muža”. Međutim, dok se one krive za bračne probleme, mužu preljubniku se u većini slučajeva praštaju neverstva. Drugim rečima, on je žrtva te „veštice” koja ga je začarala i zbog toga se nije mogao odupreti njenom šarmu.
Suprotno verovanju da muškarci varaju svoje žene sa prvom na koju nalete, istina je skroz drugačija. Takve veze su u većini slučajeva nastale iz prijateljstva. Zapravo, najveći broj ovih afera - više od 60 odsto - počinje na poslu.
Još u antičko vreme, u Grčkoj i Starom Rimu, verovalo se da su muškarci prirodno nesposobni za monogamiju. Stoga je njihovo neverstvo u braku bilo odobravano razvojem konkubinata. U korenu ove prakse leži omalovažavanje žena, za koje su verovali da su pohotnije i slabije volje od muškaraca. Institucija konkubinata je od samog početka i na Dalekom istoku bila obavezni aspekt braka. Konkubine su uglavnom bile robinje koje su živele sa svojim gospodarom i njegovom ženom. Služile su za seks, a najvažniji zadatak im je bio da svom gopodaru obezbedi naslednike. Ova praksa je napuštena tek u 20. veku.
Sa druge strane, u zapadnom društvu ustanova konkubinata je prestala da postoji još u 4. veku, ali bračno neverstvo se nije dalo iskoreniti. Kako su se brakovi sklapali iz političkih ili ekonomskih razloga, od muža i žene se nije očekivala romantična ljubav. Muškarci su stoga – da bi zadovoljili svoje seksualne nagone – strast tražili u naručju drugih žena. Drugim rečima, preljuba im se tolerisala, dok su žene za istu stvar bivale surovo kažnjavane.
Ljubavnice, za razliku od konkubina, nisu delile zajednički život sa svojim ljubavnikom, ali su svakako bile „izdržavane” žene koje su uživale u raskošnom životu. Sa druge strane, morale su da budu uvek dostupne svom ljubavniku radi zabave i njegovog seksualnog zadovoljstva. Iz ovoga proizilazi da je držanje ljubavnica u Evropi bilo ograničeno na one koji su mogli da ih priušte, a to su bili kraljevi, aristokratija i bogati trgovci.
Dok su propovedali o čednosti i određivali seksualno ponašanje svojim vernicima, pape su kućili svoje ljubavnice. Redovno su se organizovale orgije u odajama Vatikana, a jedan papa je vodio i bordel. Malo je poznato da su se sveštenici mogli ženiti u najranijim danima hrišćanstva. Sve se promenilo u 4. veku kada je uveden celibat. Ipak - uprkos zabrani – nastavili su da se žene, ali i da uzimaju ljubavnice. Međutim, dok se papskim ljubavnicama ugađalo, partnerke običnih, siromašnih sveštenika bile su javno ponižavane na različite i surove načine. S druge strane, kazna za grešnog sveštenika bio bi trodnevni post na hlebu i vodi, i odlazak na hodočašće. Danas se procenjuje da je oko 20 do 30 odsto svih rimokatoličkih sveštenika seksualno aktivno.
Dakle, šta stvarno znamo o njima? U stvarnosti, svako može da se nađe u toj ulozi. Ljubavnice su bile intelektualke poput Hane Arent (veza sa filozofom i nacistom po uverenju Martinom Hajdegerom), slavne dame poput Marije Kalas (trofej u rukama Aristotela Onazisa), ali i obične žene koje svaki dan viđamo na poslu, ulici, u komšiluku.
U međuvremenu, feminizam i ženska prava donekle su izmenili položaj ljubavnice. U današnje vreme dete ljubavnice može da bude zakonski priznato, i za razliku od svojih prethodnica, ređe su finansijski zavisne od svojih ljubavnika. Žene danas vole slobodu, a neke od njih se ne ustručavaju da uđu u vezu sa oženjenim. Jednostavno ne veruju u instituciju braka – delom jer žele da izbegnu „čemerni” život supruge – pa im ne smeta što je njihov ljubavnik oženjen.
Međutim, mali procent zaista uživa u ovakvim vezama. Većina današnjih ljubavnica su u vezi sa oženjenim muškarcima iz ljubavi, s nadom da će njihova veza biti ozakonjena brakom. Sve počinje kao neobavezan i uzbudljiv seks, ali gotovo uvek dolazi do pojave emocija. Tada se sve menja. Javlja se osećaj krivice koji ih poput duha uvek prati, neretko provode besane noći, koje su praćene suzama, depresijom, ali i ljubomorom.
Gotovo po pravilu, na samom početku veze mnoge i ne slute kako je „njihov čovek” zauzet. Saznaje za to uvek kasno, kad je već beznadežno zaljubljena u njega. Veruje u njegove laži o nesrećnom braku u kome nema seksa, histeričnoj ženi, ostajanju jedino zbog dece. Umesto da ga napusti, ona ga strpljivo čeka i podrazumeva se da mu je verna. Sve one u stvari žude za potvrdom da je njihova veza prava. Zbog toga su spremne na tajni život, jeftine motele, skučene automobile i zabačene restorane. Veruje u njegove bajke o njihovom zajedničkom životu i pravda ga stalno u nadi da će ostaviti svoju ženu. Međutim, prema studiji doktora Jana Halpera svega tri odsto muškarca ostavlja ženu zbog ljubavnice. Štaviše, Blic je preneo rezultate jedne studije koja je pokazala da je 56 odsto anketiranih muškaraca koji su imali aferu bilo srećno u braku.
Sa druge strane, postoje devojke koje žele da im oženjeni muškarac obezbedi lagodan život. Biti nečija ljubavnica može da bude isplativa u društvima sa naglim ekonomskim rastom. Tako se u Kini neverstvo u braku vratilo na velika vrata. Samo što sad sebi nalaze ljubavnice, a ne konkubine. Važi samo jedno pravilo. Što više to bolje, jer imati ljubavnicu je znak bogatstva. Muškarac se šepuri sa mladom i lepom devojkom, a ona – zahvaljujući svom erotskom kapitalu – uživa u njegovom bogatstvu.
Li Jonho, sociolog iz Akademije društvenih nauka Kine, u razgovoru za magazine Time je istakao da bogati Kinezi imaju kompleks cara, a da su ljubavnice način da pokažu svoj društveni status. Ove žene su njihov glavni trofej, ali kako je njihovo „održavanje” skupo neretko posegnu za parama iz državne kase. Ljubavnice su tako postale simbol korupcije, ali i početak kraja korumpiranih moćnika. Bivši ministar železnica, Liju Žijun je osuđen za mito od nekoliko milijardi dolara, koje je potrošio na svojih 18 ljubavnica. On nije jedini kineski megaloman. Rekord drži Long Đing, direktor biroa Šangajske železnice, sa čak 47 ljubavnica.
Ipak, ne postoji ništa toliko što privlači pažnju kao seks skandal u kojem je upleten političar. Tako je afera sa Monikom Levinski u Ovalnoj sobi bivšeg američkog predsednika Bila Klintona koštala poverenja građana. Surovi i ozloglašeni šef sovjetske Tajne policije Lavrentij Berija imao je čak 62 ljubavnice, dok je Silvio Berluskoni izazivao pažnju sa svojim raskalašnim „bunga bunga” žurkama. Svi oni su iskoristili svoj povlašćen status i svoju moć da bi potvrdili svoj položaj dominantnog muškarca. No, pravi predator među predsednicima i nepopravljivi ženskaroš bio je Džon F. Kenedi. Povezivali su ga sa suprugama kolega, sekretaricama, aktivistkinjima i manekenkama. Fetiš su mu svakako bile filmske zvezde, a sve da bi nadigrao oca, što mu je i uspelo osvajanjem Merilin Monro.
Opsesija, ljubav, zaslepljenost, magija – nazovite to kako hoćete. Ono što dodatno raspaljuje njihovu strast je misterija i seks, kao i zabranjenost njihove veze, rizik da će biti uhvaćeni i to što prkose društvenim normama. No, biti nečija ljubavnica i nije tako čarobno. Od nje se očekuje da bude privlačna i uvek nasmejana, a najvažnije je da im ne „zvoca”, jer to imaju kod kuće. One su svojim partnerima u grehu beg od stvarnosti i svakodnevnog stresa, tu su da ih zabave, a ne da ih opterećuju svojim problemima. Težak je to posao.
