Bergson je poznat po tome što je bio uticajni francuski filozof 20. veka. On je 1900. godine napisao interesantan esej pod nazivom ,,Smeh”.
Bergson je jedan od malobrojnih filozofa koji su insistirali na tome da približe filozofiju što većem broju ljudi. Nije koristio ,,pametne reči” u svom pisanju, koje su drugi često koristili da bi zvučali pametno i obrazovano. Stoga su Bergsonovi tekstovi veoma zabavni i korisni, uključujući njegov esej ,,Smeh”.
Jedna od mnogih teza u ovom eseju postavlja pitanje šta je ljudsko biće, šta je to tako posebno kod njega i šta ga tera na smeh. Bergson poseže za Aristotelovom definicijom, govoreći da je čovek životinja koja se smeje.
Dakle, čemu se to ljudi smeju? Životinjama? Biljkama? Stvarima? Drugim ljudima? Bergson navodi da se svemu navedenom možemo smejati, ali prvim trima ćemo se smejati samo ako primetimo elemente ljudske prirode u njima. Bergson zaključuje: ,, Komedija ne postoji van okvira onoga što je ljudsko. (...) Možete se smejati životinji, ali samo ako primetite neko ponašanje ili izraz koji odlikuje ljude”.
Međutim, odgovor na pitanje zašto se smejemo je mnogo komplikovaniji. Razlozi su duboko ukorenjeni u društvu u kome živimo, a smeh je povezan sa kulturnim pravilima, tradicijom, istorijom i mnogim drugim faktorima koji su teški za razumevanje. Neki kritičari (kao što je Rus Vladimir Prop) ukazali su na to kako se humor razlikuje u zavisnosti od rase i ljudi. Smeh je kontrolisan kroz društvene norme i njegovi mehanizmi deluju podsvesno: ,,Ako se čovek prepusti impulsima svojih prirodnih osećanja, koji ne podležu ni društvenim ni moralnim zakonima, ovi izlivi nasilnih osećanja bili bi uobičajeni u životu. Međutim, ovi izlivi mogu da se predvide i da budu izbegnuti. Čovek mora da živi u društvu i prilagodi se pravilima".
Bergson ističe univerzalnu ulogu smeha, bez obzira na to o kojim ljudima, mestima ili vremenu se radi. Kada diskutujemo o pojavi smeha, moramo da imamo na umu njegovu osnovnu funkciju, što je zapravo kazna, prema Bergsonu: ,,Smeh kažnjava određene neuspehe kao što bolest kažnjava određene vidove neumerenosti, pogađa neke koji su nevini i štedi neke koji su krivi, ciljajući na opšti rezultat s obzirom na to da je u nemogućnosti da se pozabavi svakim pojedinačnim slučajem”.
Bergson je ovde pomalo isključiv, s obzirom na činjenicu da nisu svi tipovi smeha namenjeni kažnjavanju objekta smejanja. To bi značilo da je smeh zapravo zlonameran čin, sa ciljem da ismeje. Istina je da nas smeh zapravo sve povezuje i da može da bude potpuno bezopasan i dobronameran.
Bergson je donekle objasnio šta to zapravo izaziva smeh.
Smeh mogu izazvati nepredvidljivi preokreti stvari ili slučajnost. Na primer, smejaćemo se ako vidimo osobu koja se sapliće i pada na ulici, ali se nećemo smejati osobi koja svojevoljno seda na pločnik.
Rasejanost nam je uvek smešna. Prikazivanje akcije ljudi koji izgledaju kao da su prisutni samo fizički, dok su psihički kilometrima daleko je čest način izazivanja smeha u filmovima. Ako vidimo čoveka kako stavlja saksiju za cveće na glavu umesto šešira, to će nas makar malo nasmejati. Bergson je rekao sledeće: ,,Rasejanost je uvek komična. Zaista, što je veća rasejanost, komedija je uzvišenija. Sistematična rasejanost, kao ona kod Don Kihota, je najkomičnija stvar koja se može zamisliti - to je ona suštinska komedija, koja dolazi iz svog izvora”.
Još jedna stvar koja nagoni ljude na smeh je svako kretanje koje liči na mehaničko. Nečiji stav, gestovi ili pokreti koji su previše mehanički i daleko od prirodnog ljudskog ponašanja će nas zasigurno naterati na smeh, rekao je Bergson.
Kada nam se pažnja pomeri sa nečega duševnog i svetovnog na nešto ovozemaljsko i materijalno, zasigurno ćemo se smejati. Na primer, ako neki sveštenik drži propoved, a neka muva mu smeta – naša pažnja biće usmerena na sveštenikovu ruku kojom pokušava da otera muvu i cela scena će biti smešna.
Kada je u pitanju namerno izazivanje smeha (pričanje viceva), Bergson je rekao da je tu glavni problem izazivanje napetosti i pružanje neočekivanog završetka publici, kao i posedovanje osećaja za pravi tajming. Međutim, to nije za svakoga. Na kraju, dobijamo od Bergsona jednu veoma tačnu misao: ,,Postoji mnogo načina na koje možemo biti duhoviti, skoro kao i onoliko načina na koje možemo biti upravo suprotno”.
IZVOR: Youth Time
