FOTO: Ken Robinson
Prevela: Sonja Stojanović
Ser Ken Robinson je 1998. bio na čelu savetodavnog odbora britanske vlade, koji je raspravljao o pitanjima kreativnog i kulturnog obrazovanja. 2003. imenovan je za viteza zbog izuzetnih postignuća. Njegova najnovija knjiga, "Element" (Viking Adult, 2009), bavi se pitanjima ljudske kreativnosti i obrazovanja. Takođe, autor je i knjige "Izvan okvira: učenje kreativnosti" (Capstone Publishing Limited, 2001).
I kreativnost i kritičko mišljenje smatrani su ključnim veštinama u 21. veku, iako ih neki ljudi i dalje posmatraju kao potpuno suprotne veštine, različite kao ulje i voda? Koje je Vaše mišljenje o tome?
Zanimljivo je što ih ljudi posmatraju kao suprotne veštine. To je delom i zbog toga što ljudi kreativnost povezuju sa potpunom slobodom, sa nečim što nema nikakav utrvrđeni red. Mada, ono čega treba da budemo svesni je da nema kreativnosti ako nešto ne radite.
Možete biti kreativni u matematici, nauci, muzici, plesu, kuhinji, držanju časova, vođenju porodice, u inženjeringu, jer kreativnost je proces rađanja značajnih ideja. Biti kreativan podrazumeva traženje novih načina da nešto uradite prilikom bilo koje aktivnosti. Ako ste, na primer, kreativni glavni kuvar, onda će se vaša originalnost procenjivati u okvirima kuhinje. Nema svrhe koristiti kriterijum koji se koristi prilikom stvaranja modernog džeza i onda kada neko pokušava da napravi, na primer, novi sufle.
Proces kreativnosti može početi iznenadnim rađanjem nove ideje ili određenom intuicijom. Isto tako može početi dok razmišljate o rešavanju nekog problema, dok tražite rešenje može vam sinuti neka nova ideja. To je proces, to nije jedan događaj, jedan trenutak. Pravi, kreativni proces uključuje i kritičko mišljenje, isto koliko i nove ideje i intuiciju.
FOTO: Tumblr
Ipak, kreativnost je mnogo više od rađanja novih ideja; neke ideje mogu biti potpuno lude i nepraktične. Suština svakog kreativnog procesa je procena. Ako radite na nekom matematičkom problemu, stalno procenjujete, razmišljate: ,,Da li je ovo dobro?”. Ako komponujete neko delo na klaviru, jedan deo vas sluša to što radite i razmišlja: ,,Da li ovo uspeva? Da li ide u dobrom pravcu?” .
Koja je najveća zabluda koju ljudi imaju o kreativnosti?
Jedna od zabluda je ta da je kreativnost odlika samo posebnih ljudi, da je veština koju poseduje mali broj ljudi. Svako ima ogroman kreativni potencijal. To je i glavno što treba da shvatimo kad govorimo o kreativnosti u obrazovanju, mogu je imati svi, ne samo neki.
FOTO: Flickr
Druga česta zabluda je ta da kreativnost ima veze samo sa posebnim aktivnostima. Ljudi kreativnost povezuju samo sa umetnošću. Ja sam veliki zagovornik umetnosti, ali kreativnost je, zapravo, neodvojivi deo svega što radimo. Zato, kada govorimo o kreativnosti u školstvu, to se odnosi na sve predmete, a ne samo na neke od njih.
FOTO: Flickr
Treća zabluda je da je kreativnost, osloboditi se, nešto kao trčanje po sobi i ludiranje. Zapravo, kreativnost je proces pun discipline, podrazumeva veštinu, znanje, kontrolu. Naravno, podrazumeva i maštu i nadahnuće. Ipak, nije samo stvar u slobodi izraza, jer potrebna vam je disciplina i svakodnevno usavršavanje. Ako pogledamo ljude koje cenimo zbog njihovih kreativnih postignuća, videćemo da su sve postigli zbog izvanrednih ideja, iznenadnih otkrića, ali i discipline koju imaju prilikom rada.
Zašto mislite da je kreativnost od velike važnosti baš u ovo vreme?
Izazovi sa kojima se sada suočavamo su bez presedana u istoriji. Na planeti živi više ljudi nego ikada pre. Broj stanovnika se udvostručio u proteklih 30 godina. Prirodna bogatstva polako nestaju. Tehnologija se unapređuje vrtoglavom brzinom. Tehnologija menja način na koji ljudi razmišljaju, rade, način na koji se razumeju. Menja naše kulturne vrednosti.
Ako pogledate način na koji funkcionišu politika, novac, zdravstveno osiguranje, obrazovanje, videćete da ne postoji period u našoj istoriji na koji bismo mogli da se osvrnemo i kažemo: ,,Pa, da, ovo se ponavlja iznova i iznova”. Ne ponavlja se. Sve je ovo potpuno novo, drugačije, i biće nam potrebna sva genijalnost, mašta i kreativnost da bismo izašli na kraj sa svim problemima.
Takođe, živimo u nepredvidljivom vremenu. Deca koja kreću u školu u septembru će se penzionisati, ako se uopšte ikad i penzionišu, oko 2070-e. Niko nema predstavu kako će svet izgledati za pet godina, čak ni kako će izgledati sledeće godine, a opet, jedan od zadatak obrazovanja je da deci pruži neku ideju o tome kako će izgledati svet u kome će živeti.
FOTO: Schools
Znate, što se tiče moje generacije, rođen sam pedesetih, i pričali su nam da ako naporno radimo, ako dobijemo diplomu, bićemo obezbeđeni do kraja života. Sada niko više ne veruje u tu priču, a ipak, školski sistem je i dalje isti kao što je i bio. Toliko ljudi sada ima diplomu da diploma više ne znači ni približno ono što je nekada značila. Tako da je kreativnost veoma bitna. Od suštinske je važnosti i za ekonomiju.
Dosta poslujem sa kompanijama Fortune 500, stalno mi govore: ,,Potrebni su nam ljudi koji mogu da budu maštoviti, koji mogu da razmišljaju izvan okvira”. Ogroman broj kompanija propada.
FOTO: The simlicity
Amerika se suočava sa najtežim izazovom do sada – kako održati poziciju u svetskoj ekonomiji. Sve ove stvari zahtevaju mnogo mašte, novih otkrića i genijalnosti, a trenutno, ne samo da ne radimo na povećanju kreativnosti, nego je i sputavamo kod dece.
Da li kreativnost i standardizovani testovi mogu da postoje istovremeno?
FOTO: Standardized tests
Imamo ogroman problema u sistemu obrazovanja. Ako je sistem takav da u Americi 30 odsto učenika napušta školu, u afroameričkim zajednicama 50 odsto učenika, a kod starosedelaca 80 procenata, ne možete kriviti samo decu. Ako se radi o tolikom broju dece, nešto nije u redu sa sistemom – nije u redu to što je potpuno bezličan, đaci sede u redovima, ne otkrivaju svoje strasti, interesovanja, ono što ih pokreće.
Problemi postaju još veći u ovoj kulturi standardizovanih testova. Ti testovi su kontraproduktivni. Kada se osvrnemo na naše obrazovanje, vidimo da smo bili zainteresovani na pojedinim časovima, kod pojedinih nastavnika, onda kad smo dobijali mogućnost da radimo ono što nas interesuje. Naravno, kad pronađete stvari u kojima ste dobri, trudite se da u svemu budete bolji, raste vam samopouzdanje, stav vam se menja.
Sada često ljude udaljavamo od talenata koje poseduju, a samim tim i od čitavog procesa obrazovanja. Često čujem sledeću rečenicu: ,,Zar ne bi bilo lepo da svi radimo ono što volimo?”. Ovo, po mom mišljenju, nije nikakav hir. To je osnovna ljudska istina. Ljudi rade bolje onda kada rade ono što ih inspiriše. Za neke ljude to je gimnastika, za druge je to sviranje bluza, za neke je računanje.
FOTO: Learning
Pored toliko raznolike i bogate ljudske kulture, imamo jednoličan i dosadan sistem obrazovanja. Uopšte onda ne iznenađuje činjenica da toliko mladih ljudi napušta školu. Čak i oni koji ostaju postaju ravnodušni. Samo neki imaju korist od čitavog ovog procesa. Ipak, njih je premalo da bi ovakav gubitak mogućih talenata mogao da bude opravdan.
Ljudi često povezuju kreativnost sa individualnošću, ali, tu je i socijalna dimenzija kreativnosti koja je u 21. veku naročito bitna.
FOTO: Reaching the unreachable
Naravno. Veliki deo originalnih ideja nastaje upravo iz saradnje većeg broja ljudi ili na nove ideje utiču na nečije druge ideje. Niko ne živi u vakuumu, čak ni ljudi koji žive poprilično usamljeno, kao što su npr. neki pesnici, pronalazači, koji dane provode u svojim garažama, odvojeni od kulture čiji su zapravo deo, odvojeni od tuđih mišljenja i postignuća.
Praktično, većina kreativnih procesa mnogo dobija zahvaljujući saradnji. Velika naučna postignuća skoro uvek dolaze kao rezultat saradnje ljudi koji dele ista interesovanja, ali imaju vrlo različite poglede na svet.
Upravo je to jedna od bitnih veština na kojoj treba da radimo – iskoristiti i izvući najbolje iz različitosti, ne treba svi da razmišljamo isto. Imamo veliki problem – obrazovanje je podređeno standardizovanim testovima, inteligencija se posmatra samo iz jednog ugla, predmeti, školstvo, sve je u strogim okvirima. Gušimo i satiremo u korenu neke od osnovnih veština, procesa od kojih zavise kreativna postignuća.
Setite se Tomasa Edisona. Bio je jedan od najvećih pronalazača u istoriji Amerike. Imao je preko 1100 registrovanih patenata, ali šta se zapravo dešavalo? Edisonov vanserijski talenat je pokrenuo i okupio i druge ljude. Imao je timove koji su radili za njega. Oni su sebi postavili jasne ciljeve, vremenske rokove i dali su sve od sebe da što bolje sarađuju.
Nemam ni trunku sumnje – saradnja, različitost, razmena ideja, nadovezivanje na nečija postignuća i ideje - u osnovi su kreativnog procesa, a sistem obrazovanja koji se fokusira samo na individualno, na samostalno, onemogućava i guši druge mogućnosti.
Da li kreativnost može da se nauči?
FOTO: Creativity
Da, ali ljudi misle da se niko ne može naučiti kako da bude kreativan, verovatno zato što ni sami ne razumeju kreativnost. Kažu: ,,Pa, ja baš i nisam kreativan, tako da ne mogu nikoga ni da učim da bude kreativan”.
Zapravo, postoje dva načina razmišljanja kada govorimo o učenju kreativnosti. Pod jedan, ljude možemo da učimo nekim glavnim veštinama kreativnosti, isto kao što ljude učimo da čitaju, pišu, računaju. Neke osnovne veštine mogu ljudima da prošire vidike i da im promene pristup rešavanju problema. Jedna od tih glavnih veština je drugačije razmišljanje – kreativnost se podstiče korišćenjem raznih analogija, metafora i razmišljanja u slikama.
Skoro sam radio sa jednom grupom starosedelaca. Želeli su da im pričam o tome kako da izlože neke nove pronalaske i stavove svom plemenu. Prvih sat vremena smo sedeli za stolom, pretpostavljam da su od mene očekivali da im pokažem neku prezentaciju, da ih naučim nekim tehnikama. Malo i jesmo to radili, ali ono što sam kasnije uradio jeste to da sam ih podelio u grupe i zamolio da nacrtaju neke od izazova sa kojima se suočavaju u zajednici.
Iste sekunde kada ljude naterate da razmišljaju u slikama – da crtaju, a ne da samo sede i hvataju beleške – dešava se nešto potpuno drugačije. Kada ljudima promenite ono na šta su navikli, kada ih naterate da promene mesta na kojima sede, da rade sa nekim ljudima sa kojima inače ne bi sedeli, dobijate dinamičnost. Možete da naučite ljude određenim veštinama, kako da razmišljaju izvan nekih okvira, kako da cene tuđa razmišljanja, pa čak i kad su različita od njihovih.
Ipak, osim učenja ovih veština, tu je i lična kreativnost. Ljudi često postižu veliki uspeh onda kada se povežu sa nekim sredstvima, materijalima, procesima koji njih lično zanimaju.
Moja nova knjiga, "Element", upravo je o pronalaženju vaše strasti. Razgovarao sam sa mnogo ljudi – gimnastičarima, muzičarima, naučnicima, sa jednom neverovatnom ženom koja se bavi bilijarom… Bilo da je u pitanju muzika, džez, troskok, svako od tih ljudi našao je nešto što ih interesuje, nešto za šta su talentovani. Kada povežete ono za šta ste talentovani i ono što volite, to je jedna druga dimenzija kreativnosti. Znate, Erik Klepton je svoju prvu gitaru dobio otprilike u isto vreme kad i ja. Erik je u tome postao uspešan, mnogo uspešniji od mene. Ogroman rad udružen je sa velikim talentom i strašću.
Ako su kreativnost i novi pronalasci toliko bitni, da li treba da ih ocenjujemo?
FOTO: Imagination
Ne možete da ocenjujete ljude na osnovu toga koliko su kreativni. Morate da radite nešto da biste bili kreativni. Ako predajete matematiku, i sam taj proces predavanja vam daje podstrek da razmišljate o novom pristupu, o novim načinima razmišljanja. U tom slučaju, možete da ocenjujete nivo kreativnosti i maštovitosti u okvirima matematike, kao što biste u okviru muzike, plesa, književnosti.
Pravim razliku između kreativnog učenja i učenja kako biti kreativan. Kreativno učenje podrazumeva to da profesori koriste svoje kreativne veštine da bi ideje i razne druge sadržaje učinili zanimljivijim. Neki od najboljih profesora koje znamo su baš oni najkreativniji. Oni nalaze način da ono što predaju spoje sa interesovanjima učenika.
Takođe, možemo govoriti i o učenju kreativnosti. Tada govorimo o pedagogiji koja je osmišljena tako da se drugi ohrabruju da razmišljaju kreativno. Deca se podstiču da eksperimentišu, da pronalaze nove stvari. Podstiču se tako što im ne dajete gotove odgovore, već im dajete sav materijal koji im je potreban da bi do odgovora sami došli ili da bi njihovo razmišljanje išlo i nekim drugim putevima. U okviru određenih oblasti sasvim je u redu reći: ,,Zanimaju nas novi, originalni načini na koje možemo pristupiti rešavanju ovog problema”.
Da li treba da postoji ocena za kreativnost, to je drugo pitanje. Svakako, značajan deo pedagogije je to da znate da prepoznate i da pohvalite svako drugačije razmišljanje, upoređivanje novih i starih ideja. Mada, ne možete sve da svedete na jednu ocenu, jednu brojku. Ne mislim ni da bi trebalo. To je jedan od problema.
Čitav režim ovih standardizovanih testova doveo nas je do stava da ako nečije znanje ne možemo da ocenimo, ne možemo da ga svedemo na broj poena, onda se to znanje ne računa, nebitno je.
Zapravo, u svakom kreativnom razmišljanju, nailazimo na mnogo stvari koje je teško, gotovo nemoguće, ,,izmeriti”. Ipak, to ne znači da te stvari nisu bitne. Kada čujem ljude kako kažu: ,,Pa, naravno, kreativnost ne može da se ocenjuje”, pomislim: ,,Može, samo stanite i razmislite malo o tome”. Ne može da se svede na ocenu i broj poena, ali treba da se vrednuje.
IZVOR: Educational leadership
Sonja se trudi da u svemu vidi samo ono dobro i veruje da se još uvek vredi boriti za prave vrednosti
