Preveo: Dejan Kozarski
FOTO: IFLScience
Kada su pitali Enrika Fermija o inteligentnom životu na drugim planetama, dao je čuveni odgovor „Gde su?“ On je dao argument da bi bilo koja civilizacija dovoljno napredna da se upusti u interstelarna putovanja u kratkom periodu kozmičkog vremena naselila celu galaksiju. A ipak, nismo uspostavili kontakt sa takvim oblicima života. Ova dilema je postala čuveni „Fermijev paradoks“.
Predložena su razna objašnjenja zašto nismo videli vanzemaljce – možda su interstelarna putovanja nemoguća ili su možda sve napredne civilizacije samodestruktivne. Međutim, sa svakom novim otkrićem potencijalno naseljive planete, Fermijev paradoks postaje sve misteriozniji. Samo u Mlečnom Putu bi moglo da postoji stotine miliona potencijalno naseljivih planeta.
Ovakvo razmišljanje je dodatno potkrepljeno skorim otkrićem „Mega-Zemlje“, stenovite planete 17 puta veće od Zemlje ali sa veoma tankom atmosferom. Prethodno ovom otkriću se smatralo da bi planete ove veličine imale toliko debelu atmosferu da bi njihove površine bile izložene tolikim temperaturama i pritisku da bi bile nenaseljive. Međutim, ako to nije istina, postoji cela nova kategorija potencijalno naseljivih „nekretnina“ u svemiru.
Kako pronaći ET-a
Zašto ne viđamo napredne civilizacije koje vrve po svemiru? Jedan problem bi mogao biti promena klime. Nije da napredne civilizacije uvek unište same sebe pregrevanjem sopstvene biosfere (iako je to jedna mogućnost). U stvari, pošto zvezde postaju sjajnije kako stare, većina planeta sa početnom klimom prikladnom za život postaju nenaseljivo vrele pre nego što se pojavi inteligentan život.
Zemlja je do sada imala 4 milijarde godina dobre klime uprkos tome što naše Sunce troši mnogo više goriva nego kad je Zemlja formirana. Možemo da procenimo količinu zagrevanja koje bi nastalo iz ovih razloga zahvaljujući pokušajima naučnika da predvide posledice ljudskih emisija gasova staklene bašte.
Ovi modeli predviđaju da bi naša planeta trebalo da se zagreje za nekoliko stepeni celzijusovih za svaki procenat povećanja u zagrevanju na površini Zemlje, što je otprilike zagrevanje koje bi nastalo usled nivoa ugljen-dioksida koji se očekuju do kraja 21. veka. Inače, to je izvor predviđanja Međuvladinog tela za klimatske promene o globalnom zagrevanju od 3 stepena celzijusa.
Tokom poslednjih pola milijarde godina, što je vremenski period za koji imamo solidnu evidenciju svetske klime, temperatura površine Sunca se povećala za 4%, a temperatura na površini Zemlje trebala je da poraste za 10 stepeni. Međutim, geološki zapisi pokazuju da su temperature, ako išta, zapravo pale.
Jednostavne esktrapolacije govore da su temperature tokom cele istorije života trebale da porastu za skoro 100 stepeni. Da je to tačno, rani oblici života morali bi nastati na potpuno zamrznutoj planeti. A ipak, mlada Zemlja je imala tečnu vodu na površini. Šta se onda dešava?
Imali smo sreće
Odgovor leži u činjenici da se nije promenilo samo Sunce. Zemlja je takođe evoluirala, sa pojavom kopnenih biljaka pre nekih 400 miliona godina koje su promenile sastav atmosfere i količinu toplote koju Zemlja vraća nazad u svemir. Takođe je bilo i geoloških promena gde se površina kopna stalno povećavala vremenom usled vulkanskih aktivnosti koje su dodavale kopnenoj masi, što je takođe imalo uticaja na atmosferu i Zemljinu reflektivnost.
Biološka i geološka evolucija su generalno proizvodili hlađenje što je kompenzovalo zagrevajući efekat našeg starećeg Sunca. Bilo je slučajeva u istoriji kada je kompenzacija bila prespora ili prebrza, ali od nastanka života tečna voda nikada nije potpuno nestala sa površine.
Dakle, naša planeta je čudesno modifikovala klimatske promene poslednjih 4 milijarde godina. Ova činjenica je dovela do razvoja „Gaja“ hipoteze koja tvrdi da kompleksna biosfera automatski reguliše okolinu u skladu sa sopstvenim interesima. Međutim, „Gaji“ nedostaje uverljiv mehanizam i verovatno ima pobrkane uzrok i posledice – razumno stabilna okolina je uslov za kompleksnu biosferu, a ne obrnuto.
Ostale naseljene polanete u svemiru takođe mora da su pronašle načine da spreče globalno zagrevanje. Vodeni svetovi prikladni za život bi imale klime koje su, slično Zemlji, veoma osetljive na promenu okolnosti. Konstantno kompenzovanje zvezdanog zagrevanja putem „geobiološkog“ hlađenja, što je neophodno na takve planete ostanu naseljive, zahteva mnogo slučajnosti i velika većina takvih planeta ne bi imale dovoljno sreće dovoljno dugo da bi se razvili svesni oblici života.
Međutim, svemir je ogroman i par retkih svetova mora da su imali dovoljno sreće. Izgleda da je Zemlja jedna od tih srećnih planeta – dragocen, delikatan dragulj u svemiru. Tako da, možda neizbežno, klimatske promene će ostati propast nastavka postojanja života na takvim planetama.
Dejan se trudi da sagleda svet oko sebe i shvati kako funkcioniše, a svojim entuzijazmom navodi ostale da i sami razmišljaju.
IZVOR: IFLScience
