FOTO: Telegraf
Voleli bismo nekad da joj se vratimo i pročitamo do kraja, ali ko će se sećati svih tih likova i događaja sa početka: da li je Aurelijano Buendija otac, sin ili sam svoj deda ili da li Nastasja Filipovna beše zloća, dobrica, beštija ili talija. Kada se jednom izgubi nit čitanja, prostor i vreme koji se nalazi između dve korice knjige postaje nam sve dalji, sve dok konačno ne priznamo da smo izgubili bitku i vratimo knjigu na svoju ili tuđu policu.
Međutim, bez pretenzija da otkrivamo toplu vodu, priznaćemo da stoji i činjenica da nezavršene knjige postoje otkad je sveta i veka ili, preciznije, otkad postoje knjiga i čitalac. Takođe, bilo bi naivno tvrditi i da su npr. u periodu između dva svetska rata u Srbiji ljudi čitali više knjiga nego danas, jer treba samo videti tadašnje porazne podatke o skoro polovini nepismenog stanovništva, pa sve slične tvrdnje olako odbaciti.
Šta se, dakle, danas promenilo kad svi pričaju o krizi knjige i čitanja?
Potpuno je normalna stvar odbaciti knjigu koja nam se ne sviđa i koja nam jednostavno „ne ide“. Dešava se, i ne treba tragično shvatati ni ukoliko, usled spleta okolnosti poznate kao „nemam vremena“, „danas se brzo živi“ ili „imam pametnija posla“ zaboravimo i ne završimo knjigu koja nam je baš dobro išla i koju smo, zapravo, želeli da završimo.
Međutim, ako nam se iznova i iznova dešava dan mrmota – da želimo da pročitamo neku knjigu, ali da nam se jednostavno ne da, da koncentracija popušta, da ne možemo da pročitamo više od nekoliko strana čak iako imamo vremena, da se ne sećamo šta smo pročitali pre samo nekoliko dana ili čak sati, da ne možemo da „uđemo“ u knjigu - onda situacija postaje zabrinjavajuća.
Dobra vest za sve one koji imaju slične simptome i osećaju se loše zbog toga je da nisu usamljeni u ovom problemu, jer je to postala globalna dijagnoza. Loša vest je da je glavni krivac za taj problem, najverovatnije, internet bez kojeg, da se ne lažemo, teško da možemo da zamislimo život. Kako internet utiče na naš mozak trenutno je tema brojnih naučnih istraživanja sa različitim rezultatima, ali oko nekih stvari jednostavno nema previše sporenja – internet je promenio nas kao čitaoce.
Od svih nesumnjivih prednosti interneta kao novog, skoro svemogućeg medija, treba izdvojiti i njegove ne tako dobre strane. On je organizovan tako da je veoma teško dugo usmeriti pažnju na samo jednu stvar. Zbog gomile otvorenih tabova, hiperlinkova koji nam se nude, reklama koje sve više pogađaju naš ukus, uspeh predstavlja i pročitati jednu kompletnu stranicu na Vikipediji, a da se ne skrene ka nekoj drugoj stranici ili izgubi interesovanje za predmet čitanja. Čak i u okviru jedne platforme, Fejsbuka ili Jutjuba, sa strane imamo ponuđene nove sadržaje, preporuke, reklame, mnogo komentara, slika, video snimaka, što nam omogućava da besomučno skrolujemo, da sve pogledamo, a da se zapravo ni na čemu ne zadržimo.
Uz sve to konstantno smo dekoncentrisani porukama koje nam stižu preko raznih društvenih mreža, mejlova, sms-ova i četova. Naše telo može mirovati dok koristimo internet, ali su naše oči te koje zapravo neprestano lutaju od jedne do druge stvari koja nam privlači pažnju.
FOTO: goodereader.com
Ukoliko bi, na primer, posle višečasovnog korišćenja interneta trebalo da sednemo i pročitamo knjigu, ne možemo očekivati od našeg mozga i od naših očiju da se tek tako priviknu na novonastalu situaciju – da oči mirno prate linearni tekst, a da se naš mozak udubi u jedno, takođe linearno građenje radnje, likova ili uzročno – posledičnih veza i argumentacije.
Jedan od velikih i potpuno tačnih argumenata od strane, takozvanih, internet optimista je da se nikada nije više čitalo nego danas. Čak i najveći laik može videti kako rano današnja deca savladaju slova na tastaturi i koliko brzo ovladaju korišćenjem interneta. Ona neprestano čitaju – možda ne dela svetskih klasika od po nekoliko hiljada strana, ali slova, reči i rečenice su svuda oko njih - mnogo ranije nego što je to bio slučaj sa prethodnim generacijama.
Takođe, danas svi nešto čitaju – okruženi smo bilbordima, plakatima, flajerima, brošurama, prospektima, deklaracijama, etiketama, titlovima, statusima, tvitovima, komentarima, tekstovima pesama, blogovima, vestima, kolumnama i slično. Današnji čovek pročita svakodnevno ono za šta su čoveku od pre nekoliko vekova bile potrebne decenije.
Međutim, kao što bi internet skeptici odgovorili, takvo čitanje i dubinsko čitanje kao sposobnost dubinskog uranjanja u literaturu, koje podrazumeva mogućnost apstraktnog mišljenja i povezivanja stvari, samo se zovu isto – čitanje, dok je suština potpuno drugačija. Tako mi nismo izgubili sposobnost da čitamo, već samo da dubinski i koncentrisano pratimo tekst duže vreme. Uz sve metode dijagonalnog čitanja, ključnih reči, opcije „pronađi u tekstu“ koje su zastupljene na internetu, mozak polako gubi naviku da se dugo i predano bavi nekim pitajnem ili problemom, pa postajemo nervozni i nestrpljivi kada treba dugo da čitamo neko štivo.
FOTO: Body ba
Defetistička predviđanja idu čak dotle da će budućim naraštajima mozak, hipotetički rečeno, ličiti na palačinku, što znači da će raspolagati velikim brojem informacij koje neće biti u stanju da poveže ili uredi u neki sistem, pogotovo u situaciji kada internet i kompjuter pamti za nas.
Spisak najtiražnijih izdanja u srpskom izdavaštvu poslednjih godina ide u prilog ovoj tvrdnji, ali je i opovrgava. Budući da su najčitanije knjige na ovim prostorima uglavnom tzv. laka štiva, može se reći da današnja publika jednostavno nije u stanju da prihvati neke zahtevnije sadržaje i da to odgovara našoj sveukupnoj kulturi neudubljivanja i izbegavanja svega što „opterećuje mozak“. Međutim, u isto vreme, može se tvrditi i kako toliki tiraži znače i da je čitalačka publika i dalje živa i željna literature. Istina je, po običaju, uglavnom negde između.
Kada se u javnosti povede reč o uticaju medija na društvo, uglavnom se kritikuju sadržaji koji se plasiraju – priče o estradi, korupciji, crnoj hronici, politici, insistiranje na neukusu, nemoralu, podilaženje cenzuri, niskim ukusima i robovanje profitu. Međutim, malo se govori o dugoročnim uticajima samog medija – kako dugoročno korišćenje televizije, interneta ili video igrica utiče na nas, kako nas mediji zbog svojih tehničkih karakteristika često neosetno i postepeno menjaju i oblikujuju u skladu sa sobom. Ta promena ne mora nužno biti dobra ili loša, ali je treba biti svestan.
Konačno, kao i kod svakog drugog problema – da bismo ga rešili moramo prvo priznati da ga imamo ili obznaniti da ga nemamo. Od kada postoji knjiga i čitaoci, postoje i nečitaoci, oni koji jednostavno nisu zainteresovani i odvajkada nemaju ni želju, ni koncentraciju, a ni potrebu da pročitaju knjigu, i za njih nije ovaj tekst.
Za sve one koji su nekad čitali više i kvalitetnije i sada pate za tim vremenima, ovo je poziv da preispitaju svoje navike i koliko zaista svrsishodno provode vreme na internetu. Bez interneta današnji život bi bio nemoguć, ali na nama je izbor kako da ga se ne odreknemo i uzmemo ono najbolje od njega, a da istovremeno ne žrtvujemo svoje stare navike i zadovoljstva. Kao što sve češće čujem da ljudi ne gledaju televiziju, jer su shvatili da loše utiče na njih, tako i internet treba svesti na meru u kojoj se ne osećamo loše zato što ga koristimo.
Pasioniani posmatrač života sa tedencijom učešća.
Pročitajte i:
Saveti „superčitalaca“ za brže čitanje
Najkontroverznije knjige poslednjih decenija
Ko je boravio na panteonu Starih Slovena?
