Pripadam generaciji kojoj su prva muzička iskustva bila prožeta pucketanjem gramofonskih ploča. Bili smo raspamećeni pojavom video-rekordera, a kasetama smo dolazili do prvih albuma za naše kolekcije. Dvokasetaši su predstavljali luksuz, a ulazak CD-ova na naše tržište devedesetih je izgledao kao poseta iz daleke budućnosti. Prve kompjutere je većina nas rođenih osamdeset i neke dobila na prelasku vekova, a sa njima i mp3 format muzičkog iskustva. Nakon presporog dial-up interneta, veći protoci podataka su nam omogućili da skidamo čitave diskografije i filmove za nekoliko sati. Veličina fajlova je rasla, a sa njima i kvalitet snimka.
Sveukupni napredak tehnologije je u svojoj nezaustavljivoj evoluciji počeo skromno, sa kartonskim 3D naočarima koje su nas prestravile u trećem delu „Ajkule”, tamo krajem osamdesetih. Dolbi zvuk je bio sledeći iskorak, ispunjavajući bioskopske sale svojom grmljavinom. Paralelno sa napretkom opreme u kinima, kompjuter je sebi krčio put do džepa običnog smrtnika, svake godine mu približavajući po neki segment idealnog filmskog iskustva. Par zvučnika je narastao na sistem 5.1, a potom i na sistem 6.1. Plastika je ustupila mesto drvetu kada su njihova kućišta u pitanju, a diskovi su omogućili bezbedan i brzi prenos podataka. DVD je iz bioskopa uleteo pravo u naše računare, zauzimajući više mesta, ali i pružajući nam kvalitet znatno iznad divx formata. LCD monitori i televizori su u zaborav reciklaže poslali katodne cevi i osvojili na prečac naše dnevne sobe, postavši pritom i naši jedini i zvanični monopolisti na poziciju naših monitora. Dijagonale su rasle, a od skora je tu i kućni 3D. Kompjuter i TV su sada neraskidivo vezani, a to je otvorilo put u najnovijem čedu filmske tehnologije, koje preti da zatvori ono malo preostalih bioskopa i zauvek nas veže za kuću kada je u pitanju idealno filmsko iskustvo. U pitanju su blu-ray i HD (high definition) formati zapisa, osnovni razlog nestanka celuloida iz većine svetskih filmskih produkcija.
U pitanju su, najjednostavnije rečeno, video zapisi više rezolucije od standardne. Kao minimalna veličina se uzima 720 piksela, a za pun HD ugođaj se smatra ona od 1080 piskela. Najčešći format mu je .mkv i on je sada u potpunosti softverski podržan od većine desktop i laptop računara što se mogu naći na tržištu. Grafičke karte godinama unazad poseduju HDMI izlaze koji vam omogućavaju da svoj LCD televizor pretvorite u pravo malo kućno platno. Ukoliko tu još pored vas stoji i neki surround sistem zvučnika, spremni ste za jedno sjajno filmsko putovanje. Putovanje koje će vam zauvek promeniti iskustvo gledanja jednog filma i učiniti čak i kvalitet zapisa u bioskopskim salama ništavan. Osim ako niste deo razvijenog sveta, pa u svom gradu imate neki IMAX bioskop, pa ćete onda imati to zadovoljstvo da vam je celo vidno polje pretvoreno u platno. Biće vam jako teško da se vratite u svet formata .avi, mpeg, .wav, .mp4 i .VOB nakon odgledanih slika u .mkv ili, znatno ređem kod nas, blu-rej formatu. Ređem i kompleksnijem, jer zahteva zaseban plejer i dodatnu investiciju koja se danas meri u (samo) dvocifrenim iznosima u evrima.
Usko vezani za pojavu kompatibilnih i jeftinih digitalnih kamera, novi formati filmskih zapisa su bukvalno preko noći pretvorili stotine miliona Zemljana u potencijalne režisere i gledaoce. Digitalna fotografija i kamera su sve manje i manje i uskoro ćemo ih imati u najvišoj rezoluciji i unutar naših mobilnih telefona. To suštinski znači da će završno poglavlje evolucije digitalne tehnologije svesti na potpunu individualizaciju filmskog iskustva, bilo da je u pitanju stvaranje pokretnih slika sa zvukom ili uživanje u istim.
Sve to mi deluje pomalo zastrašujuće i usamljenički, ali to sam možda samo ja. Pripadnike jedne generacije između generacija, jedan među malobrojnima koji su u stanju da hodaju u oba sveta, i digitalnom i analognom. Naviknut da u društvu gledam filmove, bilo da je u pitanju nečija dnevna soba ili mrak bioskopske sale. Ono što je najbitnije u celoj toj trci sa tehnologijom jeste preživljavanje mogućnosti izbora. Nadam se da će u ovom gradu i ovoj zemlji biti dovoljno razuma i osećajnosti da jedna Kinoteka i pokoji klasični bioskop preživi u svom izvornom obliku. Da mi omogući da se za gledanje „Prometeja” snimljenog namenski za 3D pripremam u dobro znanoj prašnjavoj sali u suterenu Kosovske držeći se za naslone sedišta kada Sigurni Viver kao besmrtna Ripli MekLaren pripali svoj bacač plamena u borbi protiv vanzemaljskih „Tuđina” u remek-delu Ridlija Skota od pre 34 godine. Da i dalje mogu da uživam u šarmu pomerenih titlova i dlaka na celuloidu dok zvuk krči tokom prvih 30 minuta „Odiseje u svemiru” u kojima se ne progovori ni reč. Samo ako mogu da paralelno uživam u kućnom DVD-ju „Apokalipse danas” i u remasterizovanom full HD „Blejdraneru” mogu biti u stanju da pravilno razlučujem o kvalitetima klasika i da ih poredim sa npr. revolucionarnim novim svetom „Avatara” u nekom, Bože zdravlja i kod nas otvorenom „IMAX” bioskopu.
Sve drugo bi samo predstavljalo veliku nepravdu prema decenijama filmskog stvaralaštva i milionima kilometara celuloida koji su obrazovali generacije i uvodili ih u magičan svet sedme umetnosti. I ukidanje slobode i luksuza izbora u kom formatu i okruzenju zelim da pogledam novi film koji me zanima ili neki stari, dobri, iz privatne kolekcije.
