Trem - najviši vrh Stare planine
Vesna je pravnica i dizajnerka, a planinarenje je njena velika ljubav. Na početku razgovora za iSerbia govori o planinarenju i njegovoj višedimenzionalnosti.
„Planinarenje nije samo hodanje i uspon na planine, ono obuhvata i mnoge druge aktivnosti poput speleologije, penjanja, raftinga i ishrane iz prirode. Ovim sportom mogu da se bave osobe svih uzrasta od sedam do osamdeset, pa čak i devedeset godina u zavisnosti od težine staze i fizičke kondicije“. Kako ističe ona, druženje i hodanje u prirodi su najveće prednosti planinarenja.
Planinarili ste u više od deset zemalja. Kada ste počeli da se bavite ovim sportom?
„Planinarenjem sam počela da se bavim dosta kasno. Planinarim od 2002. godine. Za sebe mogu da kažem da sam fanatik, pa svemu što radim pristupam sa maksimalnom posvećenošću. Tako je i sa planinarenjem. Već prve godine dobila sam nagradu za najaktivnijeg planinara, ali ja nikada nisam planinarila da bih se dokazivala drugima ili na njih ostavila utisak. Planinarila sam zbog nekog terača u sebi“, pojašnjava svoju motivaciju Vesna.
Iako je pre toga često putovala po svetu, ističe da su joj putovanja sa planinarima posebno draga i drugačija.
„Među planinarima se razvija poseban osećaj bliskosti zbog istovetnih osećanja i velika solidarnost jer sve delimo“. Kao potvrdu toga, priča i jednu anegdotu sa planinarenja - kako je pri usponu na Sierra Nevadu sa grupom od dvanaestoro ljudi delila limun, jer su imali problem sa nedostatkom vode. Uz osmeh kaže: „Zamislite, dvanaestoro ljudi deli jedan limun kako bi se osvežili. Ludilo“!
Šta Vas je podstaklo da se bavite planinarenjem?
„Izgubila sam posao 2002. godine i razmišljala sam kom planinarskom klubu da se priključim. Moj izbor je na kraju bio klub „Železničar“ jer su veoma fleksibilni i okupljaju ljude različite starosne i intelektualne strukture“, objašnjava Vesna svoj izbor. „Osim toga, veoma sam radoznala i volim prirodu. Dok hodam po planini volim da slušam zvuk prirode. Divno je čuti zvuk vetra koji pomera grane, njiše travu, zrikavce i skakavce. Priroda je jedno veliko čudo“, uz osmeh zaključuje Vesna.
Koja planina je na Vas ostavila poseban utisak?
„Sve planine koje sam posetila su mi izuzetno drage,. Međutim, pošto sam prva žena iz Niša koja se popela na preko 4 hiljade metara, ipak će mi Džabal tupkal ostati u posebnom sećanju. Krenuli smo iz Imlila. Tamo kiša padne jednom u tri godine, pa su neki ljudi prespavali na krovovima jer nema opasnosti od padavina i šteta je spavati u zatvorenom prostoru. To je bilo veoma zanimljivo. Prilikom uspona na vrh bilo je mestimično sipara, pa je trebalo voditi računa o tome, jer oni remete stabilnost“.
Kao veoma interesantno, Vesna navodi stenje boje čokolade, berbere koji se dovikuju kada vide grupu planinara i u šatorima prodaju svoje proizvode od vune.
„Posebno su na mene ostavili utisak kristali u obliku jajeta koje je ispunjeno plemenitim metalima, to je nešto što sam tamo prvi put videla. Prenoćila sam sa grupom planinara u planinarskom domu na 3200 metara i rano ujutro smo krenuli do vrha“, sa osmehom se priseća ova žena vedrog duha. Zatim nastavlja, „U planine koje su na mene ostavile najjači utisak mogla bih da svrstam i Aneto, najviši vrh Pirineja. Hodali smo po šljunku visine od metar i po do dva što je zahtevalo posebnu spretnost, jer treba da se skakuće sa jednog na drugi kamen. Na ovom vrhu sam prvi put hodala dva i po kilometara po ledniku pod punom planinarskom opremom“.
Kakav je osećaj popeti se na vrh viši od 4 hiljada metara?
„Osećaj je predivan. Pogled na okolinu je veličanstven i uživala sam u njemu. Na visoke vrhove najčešće sam se penjala sa kolegama iz Planinarskog kluba „Pobeda“ iz Beograda“. Vesna spominje Vladu Matkovića kao vrhunskog planinarskog vodiča, a zatim dodaje: „Ja najviše volim stenovite planine. Kada se popnem na vrh ovakvih planina osećam se poput ptice, kao orlica koja može da poleti“.
Da bi se osvojili tako visoki vrhovi neophodna je dobra priprema. Na koji način se adekvatno pripremiti?
„Hranite se zdravo, hranom iz prirode i vežbate osvajajući vrhove različitih visina. Pre nego što sam se popela na Džabal Tupkal penjala sam se na vrhove od 2500 i na one preko 3 hiljade metara, tako da nisam imala nikakvih problema prilikom uspona. Svakodnevno sam šetala 12 kilometara pored Nišave, a odlična priprema mi je bio i tradicionalni fruškogorski maraton“.
Pomenuli ste ishranu iz prirode. Šta pod tim podrazumevate?
„Kada planinarim berem usput bilje za čaj, pa čak i bobice od zove za džem. Edukovala sam i neke mlade ljude iz kluba tako da i oni sada znaju za jestivo samoniklo bilje i lekovite trave. Ponekad na planinarenje ponesemo kotlić, pa od gljiva i bilja napravimo čorbicu“, dodaje ističući da se planinarenje odlično može povezati sa kulinarstvom i time svim čulima pružiti prilika za uživanje. Onda malo kroz šalu nastavlja: „Neki mi kažu da poneseš prase na planinu i eto ti hrana iz prirode, a ja im kažem da nisu u pravu, jer prase je onda hrana u prirodi, a biljke koje usput uberemo su hrana iz prirode“.
Šta je sve potrebno poneti od opreme kako bi smo prilikom planinarenja bili bezbedni?
„Sve zavisi od vrha. U neku standarnu opremu spadaju planinarske cipele tzv. gojzerice, štapovi, slojevito oblačenje i voda. Tamo gde ima lednika potrebni su: dereze, cepin, a pre dolaska do letnika treba koristiti štapove, jer se oni nalaze na visinama preko 3 hiljada metara“.
Sierra Nevada
Osvojili ste mnoge vrhove, ali koji od njih je za Vas bio najteži?
„Pleš, tu u blizini Niša“, kroz smeh kaže Vesna. „Bio mi je težak zbog velikog uspona, jer se od 180 metara treba popeti na nešto više od 1200 metara. Svi oni vrhovi od 3500 pa onaj vrh od preko 4 hiljada metara nisu bili teški kao Pleš“, još jednom potvrđuje Vesna uz ponovni smeh.
Da li ste planinarili po snegu i kakav je tada osećaj?
„O da, mnogo puta. Prelepo je planinariti po snegu, mada mnogi to izbegavaju. Ne postoje loši uslovi. Postoji samo loše opremnjen planinar“, kaže Vesna. „Kabanica i dobre cipele i nema problema.“ Imala je ona i situaciju kada su joj se tokom uspona u Slovačkoj na planinu od 2300 metara naočare zaledile, pa su joj prilikom silaska sa vrha kao vodiči pomagali drugovi iz drugog kluba. Planinarska solidarnost po ko zna koji put na delu.
Srbija se ponosi odličnim sportskim dostignućima mnogih svojih profesionalnih sportista. Ali kakav je položaj rekreativnog sporta u našoj državi?
„Rekreativni sport je u Srbiji dosta zapostavljen. Odličan primer je Bugarska. Kod njih se mnogi bave planinarenjem i rekreativnim sportom. Roditelji idu sa malom decom na planine, čak i sa kućnim ljubimcima. Tamo su staze odlično markirane. Ne možete se izgubiti“.
Kako su u Srbiji obeležene staze?
„Mi ovde imamo tzv. Nišku transverzalu i staze su koliko toliko obeležene. Neke su dosta dobro markirane, a neke malo manje. Problem nastaje i zbog sve većeg napuštanja sela i manjka stoke, što je nekada bio dodatni aspekt koji je doprinosio čistoći i urednosti staza. Takođe, Srbiju bi trebalo još bolje povezati sa pešačkim stazama Evrope, jer pešački putevi E7 i E4 delom prolaze i kroz Srbiju. Radila sam sa saradnicima na izradi karte Evropskih pešačkih staza i u Pirotu postoje staze sa oznakom E 7, a kada će one doći i do Niša ne znam. To je na novim snagama da rešavaju“.
Položili ste ispit za planinarskog vodiča. Da li ste nekada vodili grupu planinara?
„Mnogo puta. Drago mi je da sam jedna od prvih žena sa juga Srbije koja je vodila mlade ljude na vrhove do 3 hiljade metara. Mnogi od njih su prvi put krenuli sa mnom na planinu i drago mi je da im se to svidelo i da su kasnije postali sjajni planinari i penjali se na vrhove do pet i šest hiljada metara. Divno je kada učenici prevaziđu učitelja“, sa vedrinom u glasu dodaje Vesna.
Šta bi ste poručili mladim planinarima?
„Samo to da budu oprezni kada su loši vremenski uslovi. Pametna su to deca. Sve ostalo oni znaju. Pridržavajte se planinarskih pravila i onda ste sigurni u planini“.
Kako bi, za kraj ovog intervjua, glasila Vaša poruka svima koji se dvoume da li da krenu u planine?
„Mnogi ljudi su usamljeni, nezadovoljni, a ja im poručujem da upoznaju planinare i krenu u planine i biće im mnogo bolje“, zaključuje Vesna.
