Чланови Комисије за жалбе Савета за штампу, мониторингом су дошли до резултата да су анализирани медији од марта до децембра 2016. године прекршили Етички кодекс 5.477 пута. Ова вест је недавно обишла све веће медијске канале.

Autor: Milica Janković

Фото: Timeout.com

Лажима, кршењем претпоставке невиности, објављивањем идентитета жртава, представљањем нагађања као да су чињенице, објављивањем детаља из истраге, српска дневна штампа је од марта до децембра 2016. године прекршила Етички кодекс 5.477 пута (извор: Марија Вучић, Cenzolovka). Подсећам, анализирани су медији са националном покривеношћу.

Један од мојих претходних текстова био је једним делом везан управо за медијско насиље и управо у том периоду, испоставило се, када се Кодекс највише кршио – у време убиства певачице Јелене Марјановић ( Ako pustimo sve da izgori). Тада сам само загребала површину наслова који су „вриштали“ у рубрици црна хроника разних медија, али односили су се конкретно на медијско силовање жене у овом случају жртве.

Да ли новинарство након објављених резултата може да падне ниже?

Проблеми су свуда

Нису у питању само наслови који лоше котирају жене, већ и они који немају поштовања и емпатију према жртви, не поштују анонимност извора, осумњичених, не проверавају информације па јавност обмањују лажима, полу информацијама и сличним варијацијама (не)информације. Проблем је и начин коришћења пропратног материјала, најчешће фотографије, или пласирање приватних информација кроз текст – још неке ствари за које знамо теоријски да су недопустиве.

Јасан нам је и мотив медија и уредништва који раде на тај начин – (чиста) зарада, кликтабилност и свашта још модерно и лепо именовано. Са једне стране је медиј који ужива изузетно поверење јавности, па је неколико мањих тужби нешто што га не оптерећује, јер је тираж огроман. А који је мотив народа? Зашто тражи црну хронику, скандале, лажи, непоштовање, повређивање? Да ли су овде обе стране одговорне за свој део?

<имг цласс="флоат" срц="хттпс://с28.постимг.орг/кхбххидјx/Баланце_ис_ан_емптy_терм_тхесе_даyс_Милоус_СК.јпг" />
Фото: Ethical journalism network

Недавно сам упознала девојку која је добровољно отишла на праксу да, како је тада рекла, научи новинарство у један од највише оспораваних медија код нас (читај: има их више). Девојка се хвалила како је урадила толико значајних интервјуа, упознала многе вип личности и то је за њу један вид почетног успеха, што се да разумети.

Поразговарале смо о раду тог медија, начину третирања теме, саговорника, коришћења техничког материјала, тужби које медиј добија, о опоменама других медија, удружења... Она је климала главом и на крају рекла нешто у фазону „а и ја морам да зарадим плату; потребно је имати за кафу, фарбу (...)“. Схватила сам да је немогуће доћи до сваке особе и поразговарати о томе са њом/њим. Ипак сматрам да је потребно често говорити о томе, али морам да назначим да је она само једна у мору оних који би да уживају у ретким благодетима бављења новинарством, али идући линијом мањег отпора.

Један од мојих семинарских радова на факултету био је везан за Крсту Цицварића – човека који је творац таблоидног новинарства код нас. Оно што је он радио касније је названо „револверашким новинарством“, а почело је пре непуних 140 година. Таблоидно новинарство јесте новинарство и ја против тога немам ништа – имам против уништавања личности, уништавања живота.

Овде имам потребу да се оградим: ја сам дипломирана новинарка, али још нисам запослена у својој струци. Сви моји текстови и нешто што бих ја рекла, неки свој коментар дајем на местима која, можда, већина вас и не види, не препознаје, али су ту. Та места су су изузетно квалитетна, а ти људи са којима сарађујем велики су професионалци и заиста имају шта да кажу и имају шта да пруже.

Не могу, дакле, да тврдим како би било када бих живела само од новинарске плате, када бих се борила са свим тим „људима из сенке“ и (не)правилима која су контрадикторна исто толико колико су стварна. Али, ја сам ту и стало ми је до моје професије.

Какву нам стварност пружа огледало?

Више пута сам говорила о томе да је немогуће очекивати правилан фидбек кад је у Србији око 165 хиљада неписмених, а компјутерски је неписмено више од 50 одсто становништва Србије ( Блиц ) - отуда нам је потребна медијска писменост, али и оплемењивање професије. Мада, све је то опет немогуће ако се погледа оно што нас окружује: наше огледало стварности препуно је управо оног што сам горе споменула – свега најгорег.

Афирмативних примера је изузетно мало и та атмосфера тачно одговара атмосфери свакодневице једне просечне породице данас. Подудара се избор уредништва пласираних информација са свакодневицом коју живимо, а још нас новинари не штеде – и тако ми живимо црно огледало и готово ништа не може да склони тежину, апатију, цинизам, љубомору и окрутност.

Дакле, не би требало заборавити да већина овог народа управо живи те пласиране информације које медији никако не штеде: “ако је њима толико страшно, онда је мени добро” – рећи ће неко из народа.

<имг цласс="флоат" срц="хттпс://с29.постимг.орг/бт62звфлз/цф1бда4е1аб9ф28а103682е8586а3ф39.јпг" />
Фото: Pinterest.com

Шта ћемо са оним медијима и медијским радницима који би да раде свој посао?

Са друге стране, ниже се велики број novčanih kazni за плаћање које погађају оне „најмање“ медије (ти медији, подсећам, најчешће имају малу редакцију са недовољним бројем новинара, новинарки, уредника, водитеља... и они траже своју месечну зараду).

Била сам у прилици да послушам Слободана Крајновића (глодур радија 021, актуелне казне које радио мора да плати) на обуци у вези са ауторским правима пре неколико месеци у Новом Саду. Тада се још полемисало, а сада су казне досегле висину која је, чини се, забрињавајућа.

Дакле, на једној страни имамо медије чији је рад споран и дискутабилан и њихов рад је несметан, а са друге стране имамо медије који се иоле залажу за поштовање тог, толико спомињаног, новинарског Кодекса, а чије се постојање доводи у питање. Ти медији се труде да уживају наше поверење и да прикажу и све оно афирмативно што се негде заиста налази, да питају оно што бисмо ми морали да знамо, да поштује оно у шта ипак не бисмо требали сви да имамо увид, па и да нас цене као интелигентна бића.

Да ли смо довољно интелигентни?


Прочитајте и:

Koga diskriminišemo dok smo medijski nepismeni?
Nasilje: Ako pustimo sve da izgori
Milica T: Prevaziđite sebe i zacrtane ciljeve!

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на urednistvo@iserbia.rs ЦЦ office@iserbia.rs, са назнаком "Пријава / Тематски колумниста". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 18 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ