FOTO: Plancess JEE
Prevela: Danijela Drljača
Rangiranje univerziteta uz pomoć beskonačnih tabela rang-lista iskrivljuje istraživanje i postaje besmisleno.
Univerziteti se danas bukvalno vode različitim merenjima njihovog učinka. Žrtvovali su slobodu da sami odlučuju. Umesto toga, moraju da se prilagode uputstvima i izborima oličenim u svim ovim spoljnim merama koje su postavili drugi: političari, mediji i „stručnjaci“ za upravljanje.
Gotovo sva sredstva merenja koja se primenjuju na visoko obrazovanje su dizajnirana da utiču na ponašanje. I što je više toga na ulogu - reputacija, novac ili oboje - rezultati su nepouzdaniji.
Uzmimo za primer Nacionalnu studentsku anketu (NSA). Svakog proleća studenti završnih godina odgovaraju na dugu listu pitanja o tome koliko su „zadovoljni“. Razlike između „uspeha“ univerziteta su male, tek statistički validne. Ali to pooštrava pomamu za igrom. NSA je stvorila predizborni period: univerziteti vode računa da ne rade ništa što bi moglo da uznemiri studente dok popunjavaju anketu. Anketiranje se izbegava za vreme ispitnih rokova, tokom kojih bi se studenti osećali manje srećnima.
Univerzitetska odeljenja za planiranje danas malo planiraju, a u svakom slučaju ne planiraju dugoročne strategije raznovrsnosti. Umesto toga fokusiraju se na udešavanje podataka koje objavljuju, - o stopama zaposlenosti, na primer - jer ovi podaci utiču na tabele rang-lista koje se objavljuju u novinama.
Veliki događaj sredinom zime, naravno, bio je objavljivanje rezultata Research Excellence Framework (REF), visokorizičnog takmičenja za pronalaženje najviših autoriteta u istraživanju. Ali ko je bio na vrhu? Pa, zanimljivo, svi su bili pobednici- ako verujete u verodostojnost istraživanja.
Danas je svaki i-mejl s nekih univerziteta propraćen tvrdnjama da nude najbolje svetsko istraživanje predmeta X, Y i Z. Svaki sajt oglašava da je institucija najbolji istraživački univerzitet u Brigadunu ili zapadnom Barsetširu ili u čitavom Veseksu.
Priloženi podaci su pažljivo obrađeni da bi se stvorili najpogodniji rezultati, grubo izbačeni savršeno dobri istraživači tako da to pogoduje željenim profilima i potencijalnoj degradaciji budućih akademskih karijera.
Da li je tako veliki udeo istraživanja na univerzitetima u Velikoj Britaniji zaista najbolji na svetu? Da je postojao tako oštar skok najboljih ocena na najveću vrednost, uzvici „zaglupljivanja“ bi parali uši.
Kao što je slučaj s ekonomijom - gde je VB mnogo ’’uspešnija’’ od svih drugih, pogotovo onih dosadnih evro-članica - tako je i sa istraživanjima u VB, u kojima su Englezi daleko iznad zadivljujućih Amerikanaca. Stručno veće sastavljeno uglavnom od ljudi iz VB je to i „dokazalo“. To je još jedan primer uskogrudne arogancije koja spaja nesigurnost sa samoljubljem.
Čak i razumni i skeptici razumeju da ako ih ne možete pobediti, morate im se pridružiti. Tako da je najbolji odgovor koji se može očekivati sleganje ramenima, kao i slab pokušaj da se ovo ocenjivanje učini „boljim“. Znači... izmeniti NSA, ispraviti REF, poboljšati podatke o stopama zaposlenosti, učiniti rang-tabele transparentnijim.
Skoro niko ne dovodi u pitanje osnovni princip, a to je da je takmičenje dobra stvar. Ono ohrabruje učesnike i podiže standarde... zar ne? Ko bi mogao da bude protiv toga?
Zapravo, nemilosrdno nadmetanje na koje su praktično primorane institucije skoro sigurno smanjuje studentski izbor i kompromituje standarde. Potencijalni studenti se skoro dave u poplavi marketinških informacija i manipulisanih podataka. Daleko od toga da ih informišu o njihovim izborima, skoro sigurno ih dezinformišu. Što više informacija imaju, postaju sve više dezorijentisani i sumnjivi.
Standardi su takođe oslabljeni s obzirom da izvršni menadžment od vrha ka dnu, vođen (sve češće iskrivljenim) referentnim podacima, nadjačava smisao učenja kao i profesionalne odgovornosti i samostalnosti koje su koren kreativnosti u istraživanju. Nastava se pretvara u uvežbano odobravanje.
Visoko obrazovanje nije kao Premijer liga. Čelsi pobedi Mančester Siti postizanjem više golova (ili obrnuto), bez obzira na tok utakmice. Nema sumnje kada se postigne gol, manje-više sumnjivim suđenjem. To je, uprkos ulozima od više miliona funti, samo igra.
Ali tretiranje visokog obrazovanja kao da je igra je izopačeno. Dobro „studentsko iskustvo“, sada obavezna fraza, nije poboljšano ili pogoršano samo zato što je u nekoj šašavoj tabeli rangirano više ili niže. Prava vrednost nauke i školovanja ne može se izmeriti bilo da oni koji sprovode osnovno istraživanje imaju dosta priznanja (što većih to bolje) ili su njihovi radovi objavljivani u često citiranim časopisima ili prvoklasnim univerzitetskim štampama.
Ali ko se danas usuđuje da kaže da je takmičenje nešto loše?
IZVOR: theguardian
Danijela je obožavalac individualnosti kao najveće čovekove vrednosti.
