Foto: clotho98 March 1860 Godey's Lady's Book Fashion Plate via photopin (license)
Haljine od arsenika, šeširi od žive i zapaljiva odeća izazvali su mnogo bola.
Dok je sedela kod kuće jednog popodneva 1861. godine, žena pesnika Henrija Vodsvorta Longfeloua, Feni, zapalila se. Njene opekotine su bile toliko ozbiljne da je umrla sutradan. Prema umrlici, vatra je započela kada je „šibica ili komad zapaljenog papira zahvatio njenu haljinu".
U to vreme, ovo nije bio neobičan način smrti. U danima kada su sveće, uljanice i kamini osvetljavali i grejali američke i evropske kuće, ženske suknje sa širokim obručem i široke haljine od pamuka i tila izazivale su opasnost od požara, za razliku od muške, uže, vunene odeće.
Nisu samo haljine bile u pitanju: moda u ovo vreme je bila prepuna opasnosti. Čarape obojene anilinskim farbama izazivale su upale stopala kod muškaraca i rane kod tekstilnih radnika, pa čak i rak bešike. Olovna šminka štetila je nerve u ručnim zglobovima kod žena, tako da nisu mogle ni da podižu šake. Plastični češljevi, koje su neke žene nosile u kosi, ekspodirali bi ako se pregreju.
U Pitsburgu, jedne novine su izvestile da je čovek sa plastičnim češljem izgubio život dok je češljao svoju dugu sedu bradu. U Bruklinu je ekspodirala fabrika češljeva.
Zapravo, neka od najmodernije odeće tih dana pravljena je korišćenjem hemikalija koje se danas smatraju previše otrovnim za korišćenje - oni koji su najviše patili bili su proizvođači ove odeće, a ne oni koji su je nosili.
Živčana oboljenja
Mnogi misle da se „lud kao šeširdžija" odnosi na mentalne i fizičke posledice od kojih su patile šeširdžije zbog korišćenja žive u svom zanatu. Mada učenjaci osporavaju da je to zapravo poreklo te fraze, mnoge šeširdžije jesu patile od trovanja živom. Iako fraza ima određenu lakoumnost i mada je Ludi Šeširdžija iz „Alisinih avantura u Zemlji čuda" bio luckast i zabavan, stvarne boljke od kojih su šeširdžije patile nisu bile nimalo smešne - trovanje živom bilo je iznurujuće i smrtonosno.
U 18. i 19. veku, mnogi šeširi za muškarce bili su pravljeni od zečijeg krzna. Da bi se krzno zalepilo da formira filc, šeširdžije su ga očetkavale živom.
„Bila je ekstremno otrovna", kaže Alison Metjuz Dejvid autorka „Žrtve mode: Opasnosti odeće prošle i sadašnje". „Pogotovo ako je udahnete. Ode pravo do vašeg mozga", dodala je autorka.
Jedan od prvih simptoma bili su neuromotorni problemi, kao drhtanje. U gradu Denberiju u Konetikatu u kome su se pravili šeširi, ovo je bilo poznato kao „denberijski drhtaji".
Onda su tu bili i psihološki problemi. „Postao bi veoma stidljiv, veoma paranoičan", kaže Metjuz Dejvidova. Kada su patolozi posećivali šeširdžije da dokumentuju njihove simptome, šeširdžije su mislile da ih posmatraju i pobacali bi svoj alat i naljutili se i imali ispade.
Foto: Pixabay
Mnoge šeširdžije su takođe razvile kardiorespiratorne probleme, izgubili bi zube i umirali mladi.
Iako su ovi efekti bili dokumentovani, mnogi su na njih gledali kao na opasnosti koje su morale da se prihvate sa poslom. Osim toga, živa je uticala samo na šeširdžije - ne na muškarce koji su nosili te šešire, koji su bili zaštićeni postavom šešira.
„Uvek je postojala neka vrsta otpora od strane samih šeširdžija", Metjuz Dejvidova kaže u vezi ovih opasnih uslova rada. „Ali, zaista, iskreno, jedina stvar koja je učinila da pravljenje šešira sa živom nestane bila je činjenica da su šeširi izašli iz mode 1960-tih godina. Tada je stvarno zamrlo. Nikad nije bilo zabranjeno u Britaniji", dodala je.
Arsenik i stara čipka
Arsenik je bio svuda u Viktorijanskoj Britaniji. Iako je bilo poznato da se koristi kao oružje za ubistvo, jeftini, prirodni element se koristio u svećama, zavesama i tapetama, piše Džejms K. Vorton u „Vek arsenika: Kako su ljudi u Viktorijanskoj Britaniji bili trovani kod kuće, na poslu i dok su se zabavljali".
Pošto je bojio tkaninu jarko zeleno, arsenik je takođe završavao u haljinama, rukavicama, obući i veštačkim vencima cveća koje su žene koristile da ukrase svoju kosu i odeću.
Venci posebno su mogli da prouzrokuju osipe ženama koje su ih nosile. Ali kao i sa šeširima od žive, mode sa arsenikom su bile najopasnije za one koji su ih proizvodili, kaže Metjuz Dejvidova.
Na primer, 1861. godine, devetnaestogodišnja Matilda Šurer koja je pravila veštačko cvece - čiji se posao sastojao od prašenja cveća zelenim prahom sa arsenikom - umrla je strašnom smrću u boji. Ona se trzala, povraćala i išla joj je pena na usta. Žuč joj je bila zelena, kao i nokti i beonjače. Obdukcija joj je pronašla arsenik u stomaku, jetri i plućima.
Članci o smrti Šurerove i neprilika proizvođača veštačkog cveća podigla je svest javnosti o korišćenju arsenika u modi. U Britanskom medicinskom časopisu (British Medical Journal) napisano je da žena koja nosi odeću sa arsenikom „nosi u svojim suknjama dovoljno otrova da ubije sve ljubitelje koje može da upozna u pola tuceta balskih dvorana". Sredinom do kasnih 1800-ih godina, senzacionalne tvrdnje poput ovih počele su da okreću javno mišljenje protiv ove smrtonosne nijanse zelene.
Bezbednost u modi
Zabrinutost javnosti zbog arsenika pomogla je da postepeno izađe iz mode - Skandinavija, Francuska i Nemačka su zabranile taj pigment (Britanija nije).
Udaljavanje od arsenika je ubrzano otkrićem veštačkih boja, što je učinilo „ostavljanje arsenika lakim", prema Elizabet Semelhak, koja je viši kustos Bata muzeja obuće (Bata Shoe Museum) u Torontu.
Ovo otvara zanimljiva pitanja o modi danas. Dok se haljine sa arsenikom možda čine kao bizarni ostaci brutalnijeg doba, ubistvena moda je još uvek veoma u modi. U 2009. godini, Turska je zabranila peskarenje - praksu prskanja džinsa peskom da bi dobio moderan izgled iznošenosti - zato što su radnici počeli da pate od silikoze od udisanja peska.
„To nije izlečiva bolest", Metjuz Dejvidova kaže za silikozu. „Ako imate pesak u plućima, ubiće vas", dodala je.
Ipak, kada je opasan način proizvodnje zabranjen u jednoj zemlji - a potražnja za odećom koju taj metod proizvodi ostane visoka - proizvodnja se obično premesti negde drugde (ili nastavi uprkos zabrani). Prošle godine, Al Džazira (Al Jazeera) je otkrila da su neke fabrike u Kini prskale odeću peskom.
U 1800-tim godinama, muškarci koji su nosili šešire sa živom ili žene koje su nosile odeću i modne detalje pravljene sa arsenikom možda su viđali ljude koji su proizvodili ove predmete na ulicama Londona ili čitali o njima u lokalnim novinama. Ali, u globalizovanoj ekonomiji, mnogi od nas ne vide smrtonosne posledice koje naši modni izbori imaju na druge.
Izvor: National Geographic
