FOTO: Fixwillpower
Preveo: Željko Pavkov
Danas se nije desilo ništa posebno. Bio je to običan dan. Probudio sam se nakon prospavane noći. Razmišljam o tome koliko ljudi to nije. Probudivši se, pozdravio sam moju dobru ženu koja ima 41 godinu i mog dobrog psa. Razmišljam o tome koliko se ljudi lošije probudi. Pratim mog psa do vratanca za pse (on više voli da bude otpraćen). Shvatam da živim na mnogo boljem mestu nego većina ljudi na planeti. Merim se. Da, imam 10 posto viška kilograma, ali sam zahvalan da sa 64 nemam veći zdravstveni problem od toga. Tuširam se. Voda je topla. Glava tuša je podesiva tako da je osećaj savršen. Jednostavno zadovoljstvo koje milijarde ljudi na planeti ne doživi nikad, a kamoli svakodnevno. Odlazim u moju kućnu kancelariju. Shvatam koliko ljudi dugo putuje na manje vredna radna mesta. Pregledavam imejl. Shvatam koliko ljudi ima manje interesantan inboks. Pijem šolju dobre kafe dok čitam mejl. U tihoj sobi. Zahvalan sam što nisam na kakofoničnoj farmi. Pozdravljam svog prvog klijenta, neko ko ima rešiv problem: novi diplomac sa fakulteta koji ima poteškoća da odluči šta želi da uradi sa svojim životom. Zahvalan sam zbog takvog posla. Moj sledeći klijent je iscrpljeni advokat. Opet, kakva privilegija pomoći takvoj osobi.
Ručak: pomisao da mogu imati svežu salatu od paradajza i plavog sira, komad ražanog hleba, praćen desertom u vidu jogurta i banane,a što me je sve koštalo otprilike dva dolara. Kada samo pomislim koliko je stručnosti i truda uloženo da se sve to stvori i dođe do Trejder Džoa, da bih ja sada mogao samo da ih ubacim u korpu i kupim za iznos koji čak i Amerikanci sa veoma niskim primanjima mogu sebi priuštiti. Moj sledeći klijent nije neki blagoslov: pametan, ali nemotivisan momak od 35 godina koji je većinu svog života proveo družeći se i pušeći travu. Mali koraci. Mali koraci.
Sledeće, pregledavam dva jednominutna videa koja sam napisao i odglumio kako bih moje postove na PsychologyToday sproveo u delo; jedan je bio o tome kako izgleda biti ignorisan, a drugi na temu razvoja volje. Zahvaljujući nebrojanim pametnim štreberima, uključujući i snimatelja Šona Nipera, bio sam u stanju da ih lako i jeftino stvorim. Zahvalan sam. Sledeće, vozim mog psa, Ajnštajna na naše omiljeno mesto za planinarenje. Ne mogu da verujem da je moj Prius prešao 244 000 milja i da je i dalje bez problema. Zaista, cela ideja automobila i slobode koju pruža je za mene čudo. Zahvalan sam što u mojim godinama još uvek planinarim brže od većine ljudi i da moj pas, Ajnštajn, izgleda uživa hodajući tempom koji ja volim.
Vraćam se kući da napišem moj dnevni post za PsychologyToday, koji upravo čitate. Privilegovan sam da znam da će svaki dan ljudi čitati ono što ja napišem. Moja žena i ja zajedno uživamo u šolji tople čokolade. Pronalazim utehu u mom ritualu pre spavanja, u slušanju cedeova. Večeras je to Vilijam Hert čita kratke priče. Stavljam glavu na jastuk i iako sam ateista, glasno kažem sudbini, „hvala ti što si mi omogućila produktivan i prijatan dan.“
Ja sam veoma zahvalan za običan dan.
Željko je vrcavi profesionalni prevodilac sa nemačkog i engleskog jezika, muzičar i fudbaler. Ukratko, jedan renesansni čovek.
