FOTO: TIME.мк
Ovo je rečenica koju sam baš pre neki dan čula u gradskom prevozu dok sam se sa sestrom vozila do Delta Sitija. Bio je vikend, mi krenule u kupovinu (naravno, uz osmeh na licima i kafom u rukama). I u tako idealnim uslovima, mislila sam da ne postoje stvari koje bi me iznervirale ili mi skinule osmeh sa lica. A onda sam čula stariju gospođu kako izgovara ovu rečenicu. Nisam slušala o čemu se radi, samo sam iz njene vike (koju je čuo ceo autobus, a ne samo ja koja sam stajala na metar od nje) shvatila da se radi o udaljenosti određenih mesta u Beogradu. Sitnica? Da, mnogi bi rekli da je sitnica, ali ako sve to uključuje onoliku dreku i uznemiravanje celog autobusa, onda možda i nije. Možda bi trebalo da se zapitamo koliko nam je u stvari bitno da budemo u pravu. A možda je još gora činjenica to što uopšte ne biramo sredstva kojima ćemo stići do određenog cilja.
I u svom životu, sve ređe čujem ljude kako se izvinjavaju zbog nečega ili priznaju da su pogrešili. Pitala sam se koji se razlog krije iza svega toga? Zbog čega su ljudi kadri da se sa nekim dobro posvađaju, možda i za ceo život, samo da ne bi priznali svoje greške, čak i kada je stvar oko koje se spore minorna i nedostojna njihovog prijateljstva, nedostojna njihovih izgubljenih živaca? I, možda najbitnije pitanje, zbog čega je toliko teško priznati nama samima da nismo u pravu?
Navela bih dva razloga na koja sam naišla u svojoj potrazi za odgovorom:
Prvo, nemamo nikakav unutrašnji senzor koji nam signalizira da nismo u pravu. Situacija bi se mogla porediti sa crtanim filmom u kojem kojot nastavlja juriti za pticom trkačicom čak i nakon što dođe do ponora. Ustrajemo u našoj nepogrešivosti dok god ne pogledamo dole i padnemo uz svu teškoću suočavanja s istinom.
Ja bih se sa ovom konstatacijom složila u potpunosti, ali i postavila još koje pitanje. Zbog čega bežimo od istine? Zar je se toliko plašimo? Mislim da kada bismo pogledali istini u oči na vreme, uopšte ne bismo došli do ponora u koji kojot „dobrovoljno“ upada. Naravno, nekada je jako teško suočiti se sa onim što nam prouzrokuje najveće bolove i strahove, ali samo ako se bolu i strahu suprotstavimo možemo ga i pobediti, možemo nastaviti da živimo sa istinom i u harmoniji - kako sa nama samima, tako i sa svetom oko nas. Jedino tako možemo prihvatiti da smo mi samo bića stvorena da budu nesavršena, stvorena sa pravom na greške i da će Zemlja nastaviti da se okreće i sa našim greškama i bez njih. Samo će možda život na Zemlji biti bolji ako te greške priznamo, jer samo jake osobe jesu spremne da priznaju da zapravo nisu bile u pravu i time doneti mir, kako sebi, tako i drugima.
Sve ove misle dovode me i do drugog razloga:
Od malih nogu nas obrazovni sistem uči da nam budućnost, profesionalna i lična, zavisi od toga da činimo što je manje moguće grešaka. Važno je da shvatimo da nas greške čine ljudima. Kako bi svet bio dosadno mesto da su svi uvek u pravu! Prihvativši našu pogrešivost postajemo sposobni i da sprečimo greške koje se događaju umesto da ih ignorišemo.
I neka to ostane kao molitva! KAKO BI SVET BIO DOSADNO MESTO DA SU SVI UVEK U PRAVU! I neka ostane molba ljudima da pokušaju da razumeju druge, ali i sebe, da proniknu u srž problema i shvate da nije sramota grešiti i da je nemoguće uvek biti u pravu!
Za kraj neka ostane citat Marka Hansarda koji tvrdi da uvek postoje dve istine:
„Pa, možda si i u pravu“, odgovorio sam. „Nisam ovde da bih te u bilo šta ubeđivao. Predstaviću ti nekoliko ideja da vidim šta misliš. Postoje dve vrste istine.“
Možda smo svi u pravu na neki svoj način! A možda svi grešimo na neki svoj način! Prigrlimo to umesto da se udaljavamo jedni od drugih zato što ne možemo prihvatiti istinu koja nije naša!
FOTO: Google+
