Veoma dobro se sećam Sioranove izjave u jednom intervjuu da su nesanice najteža stanja koja mogu da zadese čoveka. Ko nijednom nije sedeo do jutra na prozoru, ili šetao kasnim noćnim satima po svom kraju, zavideći mirno usnulom, bezbrižnom svemiru i ušuškanim komšijama, taj možda i ne mora da nastavi da čita ovaj tekst. Jer najlepše je nemati nikakav pojam o užasu napete nesanice i mirno nastaviti prijateljstvo sa sopstvenim snom. A onaj ko zna o čemu govorim, verovatno je u jednom trenutku morao da upadne u jarak, ogroman i dubok, između onoga što imamo i onoga što bismo voleli da imamo. I niko neće saznati kakva je ta provalija dok se jednom ne nađe u njoj. Ma koliko lepo pisali o tome. Želeti san, tu elementarnu ljudsku potrebu koju svako može sebi da priušti, a vama ponekada veoma nasilno izmakne, predstavlja početak dugačke borbe sa sopstvenim mislima. Meni se ponekad učini da sam zbog nečega kažnjena, da sam se previše naspavala kad nije trebalo i ne preostane mi ništa drugo do da se prepirem sa tuđim upaljenim svetlima. Same misli jednako su nestabilne, necelovite, beže, ne olakšavaju vam da se izborite sa potrebom tela koje bi odmor. I ne preostaje ništa drugo do pokušaji opuštanja.
I onda se javi samo od sebe: koliko mi zapravo zaista umemo da se opustimo i dozvolimo da makar u kratkom odsečku dana ne pomislimo ni na šta. Da ne trčimo preko crvenog svetla na semaforu, iako znamo da nigde ne žurimo? Napunimo kade nakon nekoliko godina? Pušimo svoju cigaretu duže od jednog minuta? Ili pak da samo pustimo muziku i gledamo u prazno, ispunjavajući tu ispražnjenu tačku osećajem prisajedinjenosti sa suštom melodijom i ničim izvan nje? Koliko smo zapravo ubedili sebe da ne treba ni na šta da čekamo i da sve u ovom svetu mora da se zgrabi, otrgne, prisvoji i pokori našoj nestrpljivoj energiji?
Sam pojam strpljenja, kao najgoroj nestrpljivici od svih, mi se u poslednje vreme često mota po glavi i sve više počinjem da verujem koliko se raznih problema u nama stvara jer ne umemo da sačekamo da se spoljašnje stvari srede same od sebe. Čini mi se i da smo se, onako usput, ubedili da sve i uvek zavisi isključivo od naše akcije i našeg čina, jer smo se dovoljno puta uverili da nam ipak nikada ništa neće pasti sa neba. Kažemo da bismo pričekali, a opet ne uradimo to.
Pomislimo samo na opsesije i to baš na one negativne – na predubeđenja, stvorena iz straha od gubitka i vaše budućnosti bez objekta opsesije. Koliko puta ste zatekle sebe, drage moje dame, da mu ponižene šaljete sms poruke, iako znate da nećete dobiti odgovor kakav zaslužujete? Ili vi, dragi moji frajeri, da će se dotična okrenuti i otići jer ste konačno iskreno odbili da ponovo izađete sa njenim prijateljima koji vam ne prijaju? Pa i vi, dragi moji proždrljivci i alkoholičari, kada pojedete tepsiju pite ili popijete litar vinjaka uz opravdanje da ionako ništa drugo nije preostalo da vas učini srećnijim ili mirnijim? I mogli bismo tako u nedogled. Samo zbog toga što nećemo da ubedimo sebe da istrpimo duže nego što smo navikli i dozvolimo vremenu da se još malo poigra sa nama. Verovatno ne bi bilo na odmet da u tim trenucima nestrpljenja par puta ponovimo glasno da vremena uvek ima, sve dok ne prestane da ga bude.
Na kraju se setite šta je ono što baš vas i isključivo vas opušta, ma koliko bilo sramno, glupo, neprikladno, otrcano. I uradite to. Pa ponovo uradite to. I onda još jednom uradite to. Pogotovo ako je besplatno. Pustite vašu Bili Holidej kada shvatite da ne možete u snove i ne radite ništa. Dozvolite Bilici da učini nešto vama. Pa, iako ne sklopite oči, javiće vam se saznanje da neke stvari prosto nikada nećete moći da kontrolišete. I ako preskočite tableticu, možda ćete shvatiti šta je preostalo u vašoj moći. I tu! Viknuo bi Hajdeger. Tu! je bitak, tu! je vaša budnost. I baš nju iskorisite. Jer ono što se predugo čeka, možda nikada i neće doći. Ali ćete vi znati da ste uspeli da sačekate taj zaključak. Kada prespavate, naterajte sebe da ne pošaljete poruku, da ne prećutite, da ne perete tepsije narednog jutra. I ne trčite preko pešačkog prelaza. Možda se nešto jednako nedovoljno ili predovoljno načekalo sa druge strane.
Ljubi vas Pastirče i savetuje da posetite ponovo Ahmeda Nurudina. Ako ste mislili da vam je sve rekao, nije sto posto.Taj batica uvek ima nešto korisno da doda. Živi bili.
