FOTO: Deviantart
– O, pa ko je to nama poranio?
– Vas dve ste još uvek tu? Odlično.
– Mislim da se neko naoštrio.
– Naoštrio, nego kako. Danas za vas gubitnike imam nešto istinski sjajno. Veličanstveno.
– Opa!
– Danas za vas imam najočekivaniji film ove godine, iz kuhinje najvećeg živog reditelja u naponu snage.
– To isključuje Ridlija. On je odavno van napona. I snage.
– Možda misli na Finčera?
– Blizu, ali ne dovoljno blizu. Dejvid ostaje za neku drugu seansu.
– To je to. Neko od tvojih živih velikana. U naponu snage...
– Osim ako ne misliš na...
– Da, na Nolana.Kristofera Nolana.
– E sad, to tehnički nije tvoj reditelj.
– Možda je rođen u tvom Londonu, ali je kod mene odrastao i postao velikan iza kamere.
– Nažalost.
– Šta sad njemu fali? Čovek je snimio sedam filmova, svih sedam savršenih spojeva komercijalnog i kritičkog uspeha.
– Šest.
– Molim?
– Šest velikih filmova. „Uspon Mračnog viteza” je sve samo ne veliki film. Za „Memento”, „Nesanicu”, „Prestiž”, prva dva Betmena i „Početak” se slažem.
– Tiše, želim da čujem da šta Holivud ima da kaže na temu „Međuzvezdanog”.
– Hvala, kritiko. Mislim da će se svi prisutni složiti da priča o međuzvezdanim putovanjima, crnim rupama, novim galaksijama i pomeranjima na realciji prostor–vreme zaslužuje pažnju.
– Slažemo se. Molim te, nastavi. Gorim od želje da čujem šta si nam to novo spremio na polju naučne fantastike sa „Interstelarom”.
– Jednom rečenicom: pravu, pravcatu filmsku poslasticu. Vrhunsku SF-dramu. Film koji pomera granice kinematografije. Novu „Odiseju”.
– Uf, uf, uf...
– Blago nama, evropskim sineastama.
– Dobro, devojke, nema potrebe za vređanjem. Hajdemo redom sa kritikama.
– Kao prvo, glumačka ekipa.
– Šta fali ekipi? Sve sami laureati. „Oskarovci”.
– Svi izvikani. Mekonahi, Hatavej. Svi bezlični. Čestejn, Kejsi Aflek. Svi ispodprosečni. Dejmon. Fale još samo Kejsijev stariji brat i Bredli Kuper, pa da slobodno kažeš da je „Interstelar” okupio najprecenjeniji kasting svih vremena.
– Kritiko, molim te, reaguj na ova vređanja!
– Što se glumačke ekipe tiče, i ja sam malo doprinela uzdizanju pomenutih, te ću se tako suzdržati po ovom pitanju. Imaš nešto da dodaš, francuska kinematografijo?
– Samo želim da kažem da ovde glumačka ekipa nije najveći problem.
– Dobro, šta je onda problem?
– Suština.
– Suština?
– Da, suština. Srž svakog filma. Scenario. Tok radnje. Uvod, razrada, zaključak. Rupe i nelogični skokovi između scena i delova filma. Slepi tokovi bez odgovora. Jesam li nešto zaboravila?
– Površnost likova. Njihova nerazrađenost. Nepostojanje odnosa između četiri astronauta u svemirskom brodu. Suvišni likovi. Suvišne scene. Suvišne planete. Suvišan film.
– Ehej, polako sa teškim rečima. Gledaoci na Imdb-u su ga listom ishvalili. Ima ocenu 8.9...
– To šta su američki tinejdžeri napisali o filmu koji je kopi-pejst klasika me ne zanima.
– Kopi-pejst?
– Da, i to brutalan. Prekopirane scene iz „Odiseje”, od koje inače krade glavnu temu i suštinu. Prepisan koncept „Terminatora“. Doslovce citirani dijalozi iz „Osmog putnika” i „Konačnog horizonta”. Omaž „Ratovima zvezda”. Jalov pokušaj imitacije atmosfere iz „Gravitacije”...
– Nas ne možeš prevariti. Mi smo odrasli na tvojim SF-klasicima, Holivude. To je oduvek bio tvoj žanr. I baš zbog toga, naši standardi su viši od omladine koja se tek ispilila i ne zna šta je dobar film i kvalitetna naučna fantastika.
– Da si barem izvukao stvar na produkciji, pa da imamo o nečemu da pričamo. Ovako...
– Ali, kako ne shvatate, to je i bila poenta. Retro-dizajn. Minimum zelenog platna. Osećaj klaustrofobije, specifična atmosfera.
– Jedino što je speciično u „Interstelaru” je uvodni deo. To je realan prikaz naše budućnosti. A dizajn je... Samo ću reći: kafemati kao roboti.
– Pa čak je i ta odlična postavka kroz ostatak filma zanemarena i obesmišljena kroz patetičan hepiend kojem Nolan do skora uopšte nije bio sklon.
– To je i tvoj najveći greh.
– Što dajem ljudima nadu?
– Ne, što si slomio kičmu Nolanu.
– Mislim da će pre biti da je on sam sebi slomio kičmu. Čovek je jednostavno prošao svoj zenit sa „Mračnim vitezom”. Dobro se držao sa „Početkom”, a onda je usledio ponor sa trećim Betmenom.
– Dobro, nemojmo preterivati. „Međuzvezdani” je ipak bolji od „Uspona mračnog viteza”.
– Jeste, ali ne mnogo. Predugačak je i nerazrađen. A ima dobru ideju i koncept.
– Ima i par dobrih scena.
– Ima dve dobre scene. Kada Mekonahi pregledava video poruke sa Zemlje. I onu završnu, u biblioteci.
– I to je to. Cimerova muzika je po običaju korektna, ali u šrehu sa scenama.
– Ja stvarno ne znam šta da kažem, sem da vas boks ofis i internet komentari žestoko demantuju.
– To je posebna priča. To medijsko samozavaravanje.
– Ne, moram da se ne složim sa tobom. Holivudova dijagnoza nije samozavaravanje.
– Nego šta je?
– Potpuno odsustvo svežih ideja i akutna akreativnost.
– To je globalna filmska boljka.
– Ali je kod našeg američkog kolege metastazirala. Da nije, bilo bi barem delića kreativnosti poput one koja je godinu dana pre spuštanja čoveka na Mesec spojila Klarkov i Kjubrikov genije i napravila najveći SF svih vremena. „Odiseju u svemiru”.
– Holivude, gde ćeš?
– Holivude, pa samo smo se šalili.
– Obećavamo da nećemo više. Vrati se.
– Otišao je.
Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.
