FOTO: Facebook
Vojislav Daničić Voki (17) trenira tekvondo od svoje šeste godine. Samo ove godine osvojio je treće mesto na Balkanskom prvenstvu u Baru, drugo mesto na Prvenstvu države u Beogradu i na Milenium open-u u Vršcu, a prva mesta na Prvenstvu Vojvodine u Zrenjaninu, Kup Srbije i Trofej Beograda. Kaže da još nije ostvario učešće na Olimpijadi i na Svetskom prvenstvu, ali da za sledeću godinu skuplja bodove za Evropsko prvenstvo. Trenirao je fudbal dve godine, ali tekvondo, ne tako atraktivan sport za većinu, prevagnuo je u odnosu na prethodni sport. I tako je sve počelo u vrdničkom tekvondo klubu “Zmaj”.
Večina izabere da trenira fudbal ili košarku. I sam si jedno vreme trenirao fudbal. Šta te je navelo da počneš da treniraš tekvondo?
Otišao sam na trening i prosto mi se svidelo. Tako sam krenuo da treniram. Eto, ljubavi na prvi pogled! (smeh)
U malom mestu je teže ostvariti veći uspeh, a istovremeno imati društveni život. Koliko ti je bilo teško da ostaneš dosledan?
Bilo mi je mnogo teško, zaista. Svi drugi su trenirali fudbal, a ja tekvondo i uvek sam bio odsutan od društva zbog treninga. Mada, imao sam veliku želju da napredujem, pa sam ostao tu gde jesam, ali sam se sve vreme trudio da zadržim i drugove. Za sada mi ide.
Kolika je razlika u treniranju u manjim mestima u odnosu na gradove?
U manjim mestima nema dovoljno finansijskih sredstava, sale nisu dobro opremljenje, dok u gradovima je sve to drugačije. Sale su opremljene tamnijom i novijom opremom. Tu razliku ja osetim na svakom treningu i mnogo mi je teško što se ona neće smanjivati vremenom, što će je i oni koji budu posle mene trenirali, osetiti.
Dakle, misliš da ne postoji rešenje koje bi unapredilo treninge u manjim mestima?
Samo angažovanje pravih ljudi i finansije.
Kada smo kod finansija, za šta su one još neophodne u ovom sportu?
Kao i u većini sportova, finansije su jedan od bitnih faktora zbog plaćanja samog učešća na turnirima koji donose bodove za dalji plasman, zbog obnavljanja istrošene opreme, članarine...
Kaže se da je sportisti trener kao drugi otac. Kakvo je tvoje iskustvo?
Ne lažu kada to kažu. (smeh) Svog trenera, zaista, gledam kao drugog oca. Pružio mi je dosta toga u ovom sportu i pomogao koliko god je mogao u svemu što sam mu zatražio.
Koliko ti je teško da budeš odvojen od svojih najbližih dok si na takmičenjima?
Teško mi je kad imam takmičenje u inostranstvu, ali zbog podrške roditelja, drugara i trenera sve to prebrodim. Ipak se obavezno čujem sa njima pre takmičenja!
Da li si ikada imao teške trenutke u kojima si pomišljao da odustaneš?
Jesam zbog povreda koje sam imao i imam, ali i zbog finansijskih sredstava. Trenutno nemam neku krizu koja bi me navela na odustajanje, ali ne mogu da garantujem da je neće opet biti. Nekako kao da su te krize sastavni deo života svakog sportiste, pa me sve to i ne brine previše.
Oporavljaš od operacije bruha. Koliko je ona uticala na tvoje treninge? Koliko povreda može negativno da se odrazi na karijeru sportiste?
Posle operacije ne smem najmanje dva meseca da potrčim, tako da ću pokušati da što pre saniram povredu kako bih se vratio na treninge. Povreda zaista može da utiče na karijeru zbog dužine oporavka, težine same povrede i psihe. Moj trener lepo kaže da je sve do nas i naše glave. Dakle, sportista treba da bude psihički jak da bi izdržao povredu, bez obzira na to što svaka povreda nosi svoje posledice. Videću kakve će biti moje.
Koliko si samokritičan?
Zaista mi je bitno napredovanje, pa se trudim da učim na svojim greškama. Dakle, mogu da kažem za sebe da jesam samokritičan.
Šta je to što još nisi ostvario?
Jedino što mi se još nije ostvarilo je odlazak na Olimpijadu i Svetsko prvenstvo.
Postoji li plan za narednu godinu? Koji ti je cilj?
Moj cilj za narednu godinu je da odem na sve turnire A-klase i da skupljam bodove za Evropsko prvenstvo. Plan za ostvarenje svega toga ćemo trener i ja detaljno razraditi.
Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita, a ne zaboravlja da se smeje
