... kao da mislim da letim, kao da padam a ne želim.

Autor: Aleksa Jovanović

Iznenadni sunčani intervali mešali su se sa agresivnim udarima vetra i naizgled tmurnim nebom, tako spretno i nepredvidivo da sam pomislio da se viša sila iz drugog univerzuma poigrava sa mnom. Sa slašću me minira šaljući efekte koji me lišavaju udobnosti u hodu. Borim se sa sobom da upoznam Tbilisi, prepoznam i raskrinkam njegovo pravo lice koje mi izmiče. Na nogama sam, u pokretu se raskopčavam, skidam crnu jaknu ... ubrzo je opet oblačim, čak i kapuljaču prebacujem preko glave ... ali, vrućina mi je. Šta da radim, ne smem još više da se razbolim. Sedam na klupu, ustajem ... Ne želim da sedim. Sedeću kod kuće i na radnom mestu.

Sivilo, braonilo, učmalost, uspavanost, nezelenost, nekonkretnost temperature, vazdušnog pristiska i sastava oblaka, podmukla tajanstvenost vremenskih uslova – to je kazna za putnike koji se u avanturu severnom hemisferom upuštaju u martu. Tako sam srećan što sam nakon prošlogodišnje martovske depresije u Parizu i ovogodišnjeg martovskog razboljevanja u Gruziji i Jermeniji, napokon naučio lekciju! Radije ću ubuduće otputovati negde za ledenu novu godinu, nego u martu.

Često u svojim putopisima koristim metaforu Alise u zemlji čuda, pa ću joj i sada ostati veran, jer ne znam kako bih drugačije dočarao otvorene javne prostore gruzijske prestonice. Šetajući ulicama kao da sam sve vreme propadao kroz onu rupu sa početka crtanog filma. Tbilisi me je ujedao svojom atmosferom. Čudesa - što arhitektonska, što infrastrukturna, što telesna - vrebaju na svakom koraku. Pored zgrade gde je Puškin hostel, u prašnjavom parkiću samo što nisam nagazio na uspavane sklupčane pse. Pažnju su mi oteli oronuli kućerci omeđeni trulim tarabama u samom centru grada. Upućujem se ka strmoj uličici i već na početku ugledam dotrajali zid umiven muralom, a u produžetku još jednu u nizu pravoslavnu crkvu koje u Gruziji niču kao korov. Tu, odmah iznad, nalazi se i gromada od sive građevine neobičnog dizajna - Narodna biblioteka Gruzije. Moćna poput ukletog dvorca, kuća za zmajeve kako ju je moja podsvest tada nazvala, u njoj i oko nje mogao bih zamisliti i aristokratiju i razbojnike, mada ponajviše slepe miševe. Napuštena i zapostavljena, a dobrodržeća kao i većina njenih gruzijskih sestara.

Tbilis je grad avetinjske arhitekture gde statične mumije svedoče o mešanju kultura na putevima svile između Evrope i Azije. Nešto kasnije na trafici u blizini kupujem žvake - a one drečave, socijalno upakovane, slatke i da ih nakon dva minuta pljuneš. Uskoro bivam okružen drvećem iz doba Jure na putu između dve zelene parcele. Zapamtio sam prizor visokih četinara tankih stabala sa socijalističkim spomenicama u podnožju, još od prve noći u Gruziji kada sam dijagonalno projurio kroz taj mračan park na putu ka osvetljenom Rastaveli bulevaru. Tada me je grad podsetio na najveću krimsku luku Sevastopolj, koja je u vreme moje posete još uvek pripadala Ukrajini, ali ubrzo je prestao da me podseća na bilo šta sem na sebe. Ubedio me je da je neponovljiv i sve nijanse podudarnosti sa gradovima slične (post)sovjetske istorije, izbledele su u sudaru sa autentičnošću prostornog haosa zvanog Tbilisi.

Psi lutalice, kojih mi se činilo da ima više nego ljudi, tog vetrovitog jutra na moju sreću bili su iznenađujuće mirni i mazni. Kamuflirali su se u pospani čopor, skrivajući krvoločnu narav na mestu krvave istorije. Park 9. April nosi naziv po tragediji koja se na taj dan 1989. godine dogodila u Tbilisiju. Sukob antisovjetskih demonstranata sa sovjetskom vlašću, razultirao je smrću 19 osoba, od kojih su 17 bile žene i to jako mlade. Sve žrtve, izuzev jedne koja je podlegla povredama glave, ugušile su se tokom komešanja sa nekolko desetina hiljada ljudi i udisanja hemijskih supstanci, baš na mestu gde sam stajao. I ja sam teško disao. Borio sam se sa virusom i martom, preživeo i nisam ušao u istoriju, a devetoaprilska tragedija iliti masakr u Tbilisiju, postao je državni praznik – Dan nacionalnog jedinstva.

Zemlja pasa lutalica i uličnih prodavaca, opravdavala je svoje epitete na putu ka mostu oko koga se skoncentrisao festival ilegalne prodaje. Vašar starudija izloženih na ćilimima i kartonima. Stecište Gruzina izlagača pornografskih časopisa, gramofonskih ploča, nakita, šrafova, escajga ... aladinovih lampi. Na mestu koje se zove Dry bridge - zaostavštine iz prošlosti ispunjavaju želje. Samo prvo protrljaj. Sa mosta se vidi možda jedini oblakoder u Tbilisiju, ujedno najnakazniji u mojoj ličnoj istoriji susreta sa staklenim zgradurinama. Šta li predstavlja nepravilnog oblika kao neka planina plavičastih nijansi, još uvek nedovršen sa kranom pored sebe, da mi je znati? Rekonstrukcije nemaju šmeka čak ni u Berlinu, u šizofrenom Bukureštu izgledaju odvratno ... pa se pitam kako se Tbilisi uopšte usudio da se tako bestidno unakazi. Pa to je kao kada bi neko javno pokazivao prostrelne rane. Šteta što vi gradovi nemate pravo na privatnost. Ne možete se negde skloniti ili sprovesti unutrašnju evakuaciju, otplakati i odbolovati dostojanstveno bez toliko očiju uprtih u vas. Zar ne bi više voleo da staneš ispred mene kada ti otoci splasnu i ožiljci se izbrišu? Ovako ti gledam u otvorenu utrobu na hirurškom stolu.

Kada biste samo mogli da osetite nemost odjeka mojih reči. Taj eho koji Tbilisi ne čuje, ne dotiče ga ... i koji je moj pokušaj dijaloga sveo na monolog. Evidentna nezainteresovanost za moj utisak i odsustvo šlihtarskog urbanog senzibiliteta prilagođenog turistima, vezala me je za to podneblje na dubljem nivou. Grad ne progovara - intrigira, provocira i zavodi bez ijedne reči.

Vegetacija uz reku je smeđe-žuta kao tokom jeseni, a sama reka je mutna kao buica tokom poplave. Ako je jesen proleće za iskusne, onda je proleće na Kavkazu jesen za neiskusne. Čak i kada se gledaju video prezentacije Tbilisija na youtube-u u HD rezoluciji, reka ostaje braon kao da je otporna na fotošop. Tamo je izgleda uvek jesen.

Prešavši most i idući dalje ka severu, prolazio sam poznatom ulicom Davida Agmašenebelija – gruzijskog cara iz XI i XII veka koji je tada obnovio i osnažio svoju državu. U skladu s tim, njegova avenija je najmodernije i „najevropskije“ šetalište u gradu, ukrašeno renoviranim klasicističkim građevinama sa buticima i kafićima u prizemlju kao u Beču. Prijalo mi je naličje tog umivenog delića gradskog lica, ali ubrzo sam napravio pogrešan izbor ušavši u pakistanski restoran gde mi se ni enterijer ni hrana nisu dopali. Sklanjajući se od grupe gostiju odevene poput terorista, osamio sam se na ugaonoj garnituri pored prozora, iz koje se nakon kontakta sa mojom zadnjicom izdigao oblak prašine. Bio je tako jasno uočljiv kroz zubate sunčeve zrake koji su se probijali do tog dela prostorije, da me je unapred još više zabolelo grlo, a sa njim i cela pluća. Hrana je imala ukus kao da su je začinili šamponom za kosu. Ma nisam ja ni bio gladan. Nego imam tu demonsku potrebu da, na putovanjima posebno, jedem preventivno da ne bih ogladneo na sledećem koraku. Ne volim što sam takav.

Na kraju ulice koju sam pohvalio, ugledao sam veliki nacionalni sportski stadion - njihovu Dinamo arenu - a desno odatle povukla me je histerična rulja koja kao da je jurila ka skloništu pred elementarnu nepogodu. Ono što tada nisam znao, a kasnije ukapirao, jeste da se tu sudaraju autobuska, železnička i metro stanica. Zbog veličine, prenaseljenosti i neravnomernog, etapnog razvoja metropole, mesto sudara je izmešteno iz centra grada. Toliko je prostrano i neuhvatljivo u frekventnosti prolaznika, da mi se zavrtelo u glavi. Kao što ranjenu divljač prate hijene i lešinari iščekujući svojih 5 minuta slave, tako su i ovu slabu gradsku tačku nanjušili tezgaroši, prosjaci, beskućnici i džaparoši, otežavajući mi svojim prisustvom disanje na otvorenom. Zna li neko da u Tbilisiju postoji ljudski mravinjak? Tačka koja je zagnojila kao da je izjedaju bakterije i crvi. Zalutao sam među njih kao antitelo koje traži izlaz kad već ne zna kako da ih pobedi. Sve je izgledalo kao pukotina ka kojoj juri stampedo kamikaza.

Mantalo mi se, što od gripa koji vučem danima, što od razjarene gomile koja je osvajala sav vidljivi prostor. Mučio sam se da nađem prolaz kroz lavirint ka nekom izlazu, sve dok napokon nisam ugledao podzemne stepenice i prvi put se sreo sa gruzijskim metroom. E tek to je doživljaj! Metro ruinirane unutrašnjosti, raspuknutih zidova izjedenih vlagom ... kao podzemni svet gde se neka stvorenja kriju od sunca. Najegzotičniji metro koji sam ikada video! Endemski metro. Obilazeći evropske prestonice, metro stanice počeo sam da doživljavam kao skrivene galerije zahvaljujući kojima dnevna logistika dobija lakoću koja mi u Beogradu fali. A onda sam u nepoznatom delu sveta u metrou doživeo šok. Taj metro je bre mračan, rđav, apstraktan! Ne mogu da ga opišem, jer sam ga video iskrivljeno kao u snu. Sećam se nekih metalnih pregrada i neosvetljenih hodnika. U beleškama mi jedino piše da metro u Tbilisiju izgleda kao klanica.

Nakon što sam zahvaćen virom na površini, neplanirano završio pod zemljom, odlučio sam i da se provozam nekoliko stanica dalje ka severu, ne znajući šta će me tamo dočekati. Tokom vožnje sam počeo da osećam da izmičem sebi ... kao da mislim da letim, kao da padam a ne želim. Bolove sam ignorisao, oduzeo im unutrašnji glas odlučivši da ništa neće stati na put mojoj jedinstvenoj prilici da upoznam Tbilisi, ali telo je ipak odreagovalo. Izbubio sam snagu i jasan fokus.

Preko puta mene je sedeo momak - moderno obučen u sportski sako, kvalitetan džins, najnoviji model starki, sa satom na ruci i torbom u rege bojama koja mi se toliko dopala da sam poželeo da mu je otmem. Mozaik njegovog kul imidža upotpunjavala je razbarušena duža kosa, a jedino se nisu uklapale te periferne crte lica koje odaju kavkasko poreklo. Takvu frizuru bih imao i ja da genetika nije umešala prste, dobila bitku i pokvarila mi plan. Mene danas niko ne može da vuče za kosu niti da kroz istu provuče prste. Nikada neće ni moći. Njegova pojava me je inspirisala na razmišljanje. Da li je on izuzetak u svom okruženju ili me je raspoloženje i izbor lokacija po kojima sam se kretao, usmerilo na drugačije fenomene i ljude? U Gruziji se dešava život kao i bilo gde drugde – razne osobe oblikovane različitim nasleđima i životnim navikama i naporima kreću se kroz javne prostore, sreću se u prolazu i formiraju gradski karakter. Tako bih voleo da još bolje upoznam gruzijsku kinematografiju, istražim njihovu alternativnu muzičku scenu ... O ne, izgleda da gubim svest. Nisam se plašio jer sam znao da sreća prati hrabre i da ću jednog dana ponovo biti zdrav, ušuškan i bezbedan, plus ponosan što mi je u životno iskustvo ucrtana vožnja metroom u Tbilisiju. Vrat mi je postao klimav, a noge sam prestao da osećam. Nikada ovo nikome nisam ispričao, ali tada sam prvi put u životu pao u nesvest.

Nakon povratka svesti, preko puta je sedeo neko drugi, a nepoznata žena pored mene gledala me je zabrinuto i kao da joj je laknulo što sam otvorio oči. Da li sam zaspao? Da li sam halucinirao? Da li sam se kroz san izmestio u zemlju čuda? Sumnjam, jer ja sanjam drugačije. Sanjam samo realna mesta i u njima stalno negde usplahireno žurim, kasnim, histerišem, isterujem pravdu i pravim scene želeći da me primeti neko pred kim sam nevidljiv. Uporno se derem, skačem, mašem, pokušavam nešto da dohvatim i ... probudim se.


Posvećeno Ani Stanić i inspirisano njenom pesmom Prizori boje prošlosti.

Nastavak sledi ...


Prethodne priče o Gruziji možete pročitati ovde i ovde.


***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Komentari

VESTI