Kadriorg
Stojeći na nadvožnjaku, video sam plažu i more u podnožju parka. Na samom ulazu nalazi se impozantna građevina umetničkog muzeja Kumu, najvećeg izložbenog prostora u Estoniji, koji je 2008. godine proglašen za najbolji muzej u Evropi. U duhu nordijskih vrednosti, sa kojima se Estonija identifikuje, muzej predstavlja i edukativni centar gde se održavaju radionice o značaju prirode i ekologije u modernom društvu i gde se polaznici ohrabruju da svoju kreativnost kanališu kroz različite vidove umetnosti. Održivi razvoj i ekološka osvešćenost, vodeće su karakteristike estonskog društva koja se reflektuje kroz svakodnevicu stanovništva. Lokalne vlasti izdvajaju novac iz budžeta i zidaju kućice u prirodi koje građani mogu besplatno da koriste uz odgovarajuću prijavu u opštini. Zelene površine prigodna su izletišta, posebno tokom sunčanih i suvih dana čijom brojnošću ne mogu da se pohvale, a postoji i nemali broj lovišta, gde je dozvoljen čak i lov na vukove. Izražen je prirodni priraštaj mnogih životinjskih vrsta koje naseljavaju taj geografski pojas, zbog čega se lov smatra konstruktivnim i za prirodni balans i kao vrednost koja čoveka povezuje sa prirodom. Slušajući tu priču pomislio sam kako bi bilo ingeniozno nakon posla umesto u teretanu, na jogu ili veslanje, otići u lov i ubiti vuka, medveda ili srndaća (ili barem zeca ili prepelicu). Činjenica da Košutnjak, Banjička i Zvezdarska šuma ne nude tu pogodnost, inspirisala me je da napravim paralelu i šaljivo izjavim kako je to ključni razlog zbog kog je život u Srbiji degradurajući u odnosu na Estoniju. Naišao sam na komentar da nisam video reprezentatitvnu kišovitu, tmurnu i ne baš zanimljivu Estoniju u kojoj mnogi pate što ne žive južnije. Bez daljeg zalaganja da objasnim svoj pokušaj humora i ironiju, dodao sam da mi je drago što nisam video. Privilegija je imati lepo vreme tamo gde isto nije praksa.
A kako je tek Japanski vrt, koji se nalazi u podnožju muzeja, izgledao po sunčanom danu! Kao set za snimanje bajke u holivudskoj produkciji. Mostići, jezerca, specifično rastinje, stazice posute belim kamenčićima i konopcem ograđene sadnice prelepog bilja. Zapadno odatle prostire se struktuirani i pitomi deo Kadriorga koji sam ostavio za kraj. Prešao sam ulicu, prošao pored statue Rusakle, podignute početkom XX veka u sećanje da istoimeni ruski ratni brod, koji je potonuo u Finskom zalivu, i napokon ugledao more. Nije ono ni plavo ni prozirno, niti mami da u njemu plivate, ali je na poseban način egzotično. Stene, pesak i talasi sa šumama i drvenim kućama u okolini, odaju utisak kao da se tu dešava nešto, na prvi pogled, neuočljivo. Sećam se da sam, kao mali, gledao kartkometražne skandinavske filmove koji su obilovali upravo takvim kadrovima. Više puta sam obilazio Skandinaviju i sve vreme sam imao utisak da sam opet tamo, iako sam zapravo bio u nekadašnjem SSSR-u. Plaže severne Evrope definitivno nisu mesta gde ćete sresti gomilu preplanulih ljudi, tropski bar, žurke i prozirno plavo more, ali ćete osetiti da provejava duh kvaliteta života tog dela sveta. Način na koji oni šetaju podvrnutih nogavica, roštiljaju, igraju se sa psima, bacaju frizbi ili samo leže, sunčaju se i čitaju knjigu, odaje utisak smirenosti i zadovoljstva. Smirenost, zaboravljena vrednost!
Centralna tačka Kadriorga je palata Ekatarine Velike, koja je podignuta tokom Petra Velikog, a muzeji, fontane, jezera, cvetne bašta i sportski teren, sijaju kao biser sa aristokratskim šmekom u gradu koji obiluje različitošću gradskih pejzaža od kojih se svaki izdvaja po nemerljivoj estetici. Tu sam naišao na devojčicu koju su roditelji obukli kao princezu i na travnjaku napravili mali set za slikanje sa profesionalnom opremom, a ceo prizor ispratila je i gomila turista predvođena vodičem koji je svoju priču o skulpturama, znamanitostima i istoriji parka, prekinuo shvativši da je sve to u senci devojčice koja sa krunom neumorno pozira i u koju svi gledaju. Posmatrajući celokupnu situaciju potvrdio sam svoje ranije zapažanje – ništa ne izaziva veću pažnju niti ostavlja veći utisak od deteta, pulsirajućeg života koji se nalazi gotovo na začetku.
Mnogo slika i utisaka na trenutak me je umorilo, te sam se lako odlučio da dremenem na jednoj od klupa koje su obrazovale krug oko fontane, pokriven rastinjem koje je najviše podsećalo na vinovu lozu. Taman kada sam se u polusnu zabrinuo, jer uloga hoboa počinje da mi se dopada, probudio me je zvuk dijaloga dve babe koje su na meni potpuno nepoznatom jeziku govorile ravnim i zabrinjavajuće umrtvljenim tonom, ipak dovoljno pasivno-agresivnim da me rasani i iznervira. Setio sam se komšije iz rodnog grada koji je pola gradske fabrike imao u dvorištu i neretko ujutru prozvodio vanzemaljsku buku struganja metala o metal. Oštrina tog iritantnog i traumatičnog zvuka stvarala mi je košmare u poslednjim sekundama prerano prekinutog sna, ali i pomogla da, kada sam se preselio u Beograd, saobraćaj i ponekad uobičajenu buku studentskog doma i ne registrujem. Međutim, odmah sam se pobunio što sam dozvolio da se u tako lepom trenutku na putovanju setim ružnih stvari, pa sam automatski proizveo još jednu pozitivnu racionalizaciju. Monotona naracija starijih žiteljki Estonije zapravo je bila vesnik sa porukom da vreme, po tako lepom danu u najlepšem gradu ne treba trošiti dremajući, već guleći đonove u smeru ka neistraženim delovima.
Berlin u Talinu
Tako sam stigao do Rotermana, biznis kvarta do koga me je dovela jedna ulica ukrašena arhitekturom srednjeg veka na čijem kraju su se već nazirali oblakoredi. Na tom prostoru, Skandinavija i SSSR, sudaraju se sa savremenim Berlinom. Stare industrijske zgrade dobile su novu ulogu i okružile se staklenim poslovnim centrima i hotelima. I dalje se mogu videti ostaci nekadašnjih fabričkih postrojenja, mlinovi i hangar koji sada usamljeno odudaraju rustičnošću i fasadama od starih cigli. Straćare su renovirane, a neke su pretrpele i nadogradnju metalno staklenih trouglova i kocki … kakvi arhitektonski hibridi! Iz želje da se tu zadržim, počeo sam da kružim oko svake zgrade i, u jednom trenutku, shvatio da gubim orijentaciju. Mali grad sada je ostavio utisak metropole u kojoj nestajem u gužvi sa vrtoglavim pogledom na gore. Više mi ni mapa nije pomagala, jer su ulice bile kratke, izukrštane i načičkane objektima koji se, na parčetu papira, delovali kao da su poređani jedan na drugi. Prošao sam prolazom između šoping zone i galerije kojim se pružala improvizovana otvorena bašta i izašao u ulicu na čijoj se jednoj celoj strani nalazio hotel sa staklenim zidom, čija me je refleksija sunca potpuno zaslepela.
Sa druge strane raskrsnice pojavilo se jos nekoliko zgrada, impozantnih oblika i visine, za taj deo Evrope, što me je inspirisalo da se liftom provozam do vrha jedne od njih. Prošao sam pored recepcije i u liftu pitisnuo najveći broj - 24. Kroz stakleni zid pogled je postepeno postajao sve širi i sveobuhvatniji, a kada sam izašao na terasu restorana na vrhu zgrade pomislio sam da je Talin možda najlepši grad koji sam video. Ne mislim ni da je najfascinantniji, ni najintrigantniji, ni najegzotičniji ni najinspirativniji, jer te bi epitete svakako pre zaslužili Bukurešt, Viljnus, Lisabon i Berlin, ali kada se apstrahuju uzvišene kategorije koje se odnose na intimni doživljaj i poimanje novog prostora, Talin estetski najviše odgova mom ukusu. Ne postoji ni jedna stvar koja bi trebalo da izgleda drugačije, niti da se popravi i izmesti. Na maloj površini ima sve što ljude koji se iole razumeju u arhitekturu, urbanizam, istoriju, ekologiju i (presudno) urbanu sociologiju, zanima i što bi želeli da vide. Menjajući nadmorsku visinu, posmatrao sam kako se od poslovnog kvarta pružaju stari grad, podjednako atraktivni stambeni delovi, zelenilo i parkovi, industrijska zona i more. Sve je bilo u takvoj harmoniji, kompaktno i na suncu obojeno posebnom diskretnom vedrinom, da je delovalo kao kada bi Skandinavija sa sebe skinula onu depresivno misterioznu auru koja je u očima mnogih ljudi čini sivom, hladnom i ne kotira baš na vrh turističkih preferenci.
Nije mi bilo prijatno da prolazim između stolova gde su ljudi ručavali kako bih došao do staklene ograde i fotografisao, niti mi je bilo najjasnije zašto su mi to dozvolili. Prvo sam bez ijedne prepreke ušao u zgradu, a zatim su mi krajnje srdačno dozvolili da se šetkam po krovu koji restoran koristi kao baštu. Znajući svoju karmu, sumnjam da sam samo imao sreće, pre će biti da ta mesta inače tako funkcionišu. Možda će promeniti politiku bezbednosti zgrade kada u istu “zaluta” terorista ili neki prestupnik sličnog profila. U južnoj Švedskoj se može kupiti Oresund ticket karta za vožnju celim Skone regionom i Kopenhagenom koja je validna 48 sati, a sami upisujete datum kada ste počeli da je koristite. A šta ako neko doputuje iz Srbije sa piši-briši hemijskom i svaki dan upiše kao današnji i karta mu bude “validna” 480 sati?! To je valjda deo mentaliteta koji nije ni svestan opasnosti od potencijalnih sitnih podvala. Takva opcija u njihovom sistemu poimanja realnosti ne postoji.
Potpisujem da bi Talin i svi ostali Baltički gradovi bili idealno mesta za ekranizaciju različitih žanrova filmskih priča i čudi me da u tom smislu još uvek nisu korišćeni. U svom životu nikada nisam bio bliži nebu dok sam u gradu, pa sam prisnost iskoristio da zamislim želju, vizualizujem je i prepustim nebu da je ostvari.Osladilo mi se, nakon što mi se ostvarilo da stignem tu gde sam stajao. I, da budem jasan, nisam materijalista, reč je o dostojanstvu. Voleo bih da za 10 godina ispred iste zgrade parkiram svoja kola i, na istom krovu, ako do tada ne odleti u vazduh, ručam. Amin!
Nisam želeo više da se oduševljavam, da se ne bi ponovio sindrom iz 2008. godine kada sam, kao student, putujući Evropom potrošio sve svoje emotivno-adrenalinske resurse na relaciji Beč-Prag-Berlin-Beneluks-Kopenhagen, pa sam u Stokholm stigao nesposoban da se oduševljavam niti skakućem od sreće, premda sam na racionalnom nivou bio svestan lepote koja me je okruživala. Ista ravnodušnost pratila me je dalje kroz Oslo, Madrid, Lisabon, Barselonu, Azurnu obalu, Milano, Veneciju i Ljubljanu. Ja i dalje savršeno slikovito i precizno pamtim svaki kadar koji sam tamo video, ali nisam zaboravio ni odsustvo emocija i sposobnosti da budem nadahnut kao što sam bio u prvoj polovini puta. Od mnogo različitih i jakih slika i emocija, istroše se energija i radoznalost, telo se umori i potrebe dožive tranziciju od putnika istraživača ka turisti koji želi samo da se odmara. Dešava se i najboljima da umesto u šetnji inspitarivnim delovima grada, završe u šoping centru, restoranu ili na plaži.
“Tamo gde ptice odlaze, do neke bolje obale …”
Dok sam sedeo na betonskom pločniku ispred zgrade sa čijeg vrha sam se upravo bio spustio i čekao da automobil dođe po mene, rekapitulirao sam putešestvije. Pored svih uspomena I događaja, mnogo pozitivnije na stanje duha odrazila se svest o tome što sam tek na pola misije otkrivanja jednog od možda najmanje poznatog i istraženog dela Evrope. Još uvek se nije nazirala rečenica “Sutra se vraćam kući”.
Estonci su nezadovoljni svojim standardom jer se porede sa jednom od najrazvijenijih zemalja sa kojom su nekada bili isto pleme, pa i govore sličnim jezikom – Finskom. Ne teše se činjenicom da su daleko prosperitetniji od svojih baltičkih sestara Letonije i Litvanije, i da su neuporedivo dalje otišli od svih nekadašnjih pripadnica SSSR-a i Lagera. Slušao sam priče o tome vozeći se šumom do televizijskog tornja i ostatka nekadašnjeg manastira u blizini plaže, pred kojim sam ostao ravnodušan. Pomislio sam da je dosta. Shvatio sam da i mali gradovi kriju sitnice i krajolike koji se mogu otkrivati do u nedogled, zbog čega se uvek treba vraćati na ista mesta.
U ispravnost te teze bio sam siguran kada smo po povratku u Muraste otišli do vidikovca, odakle sam posmatrao zalazak sunca. Prvi put video sam nebo ljubičaste boje i trenutak kada sunce nestaje, a nebo i dalje zasvetli u sekundi, promenjenom, ali svetlom nijansom. U podnožju se pružala gusta, tamnozelena šuma prošarana divljim stazama za trčanje i šetnju, koja je zaklanjala pogled na obalu. Dalje, pod nebom, koje je brzim tempom poprimalo tamniji ton, u Baltičkom moru ugledao sam dva ostrva koja su delovala udaljeno, a istovremeno nedvosmisleno primamljivo i pristupačno. Kada sam to rekao, dobio sam odgovor da je želja da ih posetim donekle realna, jer zimi, kada more zaledi, može se otići pešice do njih. Nekada su bila i naseljena, ali danas je tamo ostao mali broj starijeg stanovništva koji se kreće svojim čamcima do obale. Nisam želeo da zvučim nezahvalno, pa sam prećutao koliko mi je žao što nismo našli vremena i za Estonske “Havaje”. Ipak, pored svega što me je osvojilo tokom dva dana provedena u Talinu, ova ostrva su me najviše inspirisala da se u istoj režiji na isto mesto vratim, kako bih im bio blizu i kako bih se i njima prošetao.
Da skandinavska crta nije strana estonskom mentalitetu, uverio sam se i kada su mi neposredno pre nego što smo stavili tačku na dnevnu turu, pokazali mesto gde se neretko dešavaju samoubistva. Kada se vozi glavnim putem, sa jedne strane nalazi se deo šume kojom se prolazi do dela mora gde je plaža pristupačna, a često i posećena. Nedaleko odatle drveće nestaje i pojavljuje se blaga uvala sa divljim rastinjem i stenama u podnožju, a pored je poluporušeni zidić koji pejzažu daje konačnu jezivu notu. Kada smo tu parkirali, osetio sam nespokoj i opasnost. Delovalo je kao mesto gde niko ne bi želeo da se zadržava, sem ako nema loše i (auto)destruktivne namere. Upravo u toj provaliji mnogi su svesno skončali automobilom ili bacivši se. Kako god, bilo mi je drago da i to vidim.
Bio je to dug dan, koji sam završio čvareći se u sauni na otvorenom i gledajći malo u šumu ispred sebe, a malo u zvezde parčeta neba iznad Estonije. Nesvakidašnjost iskustva bilo je isuviše aktivno emotivno stanje da bih mogao potpuno da se relaksiram. Lepi i udobni trenuci nisu konstanta, možda ih retkost i čini tako posebnim. Želja da ih proživim dovela me je na to mesto, a već narednog jutra ostvarivala se u svojoj sledećoj fazi, dok sam, ploveći na trajektu za Helsinki, napuštao Talin. Sa palube gledao sam ka obali estonske prestonice iz potpuno drugačije, vodoravne perspektive u kojoj je dominiralo jutarnje bistro plavo neba, prošarano pticama i belim oblacima ka kojima se uspinjao vrh crkve Svetog Olafa, što je savršenoj estetici, atraktivnosti i ušuškanosti dalo šmek koji bih, da sam slikar, prepoznao kao okidač umetničke inspiracije. Kada sam bio adolescent čuo sam jednu pesmu koja je svojim buntovno sanjarskim tekstom sa prvim stihom Hodam kao senka, mene ljudi ne vide … i refrenom Ja hoću više, ja mogu još dalje, tamo gde ptice odlaze, do neke bolje obale … oslikala moje ideale i dobila status životne priče. Do danas ne znam da li ta obala postoji i kako se do nje stiže, ali ploveći delom Baltičkog mora koji razdvaja Estoniju i Finsku, osetio sam da sam joj bliže.
Ovu priču posvećujem svojim prijateljima sa kojima nikada ne putujem, ali me uvek isprate i dočekaju.
Podsetite se prvog i drugog dela.
