Prevela: Ivana Krivokuća
FOTO: Legacy MedSearch
"Moraš", činilo se kao odgovarajući odgovor.
"Ali nikada ranije nisam trčala".
"Nisam ni ja. Hajde da treniramo zajedno. Sutra ujutru?"
Zatim reče, dok je potegla još jedan cug viskija: "Prekosutra".
Nikada se više nismo sreli. Prošao je novembar, kao i Božić i novogodišnje neumerenosti, koje su se prikazale na vagi u kupatilu. I pre sam imao višak kilograma, ali u 54. godini, vrata fitnesa bila su sve osim zatvorena. Rešio sam da ih poguram i otvorim, korak po korak.
Upravo tako sam započeo. Moje prvo džogiranje je bilo na 100m daljine. Moje drugo, dva dana kasnije, obuhvatalo je dve serije od po 100m, sa razmakom od 2 minuta šetnje. Surfujući internetom, pronašao sam ovaj raspored treniranja koji je podražavao moj instinkt. Koristeći ga kao grubi vodič, bilo je potrebno šest nedelja da postignem svoj tadašnji cilj od 2km.
Za prelazak sa 2 na 5 km bilo mi je potrebno još dva meseca. Te zime sam pretrčao Delhi Dream Run sa lakoćom. Božićna zadovoljstva su se činila zasluženim, ali vaga nije bila zadovoljna. Te Nove godine, postavio sam sebi cilj od 10 km. Sa godinu dana trčanja iza mene, povećanje daljine je bilo lakše. Ali još uvek su postojala jutra kada bih se probudio i posmatrao svoje patike kao okrutne goniče robova.
Ponekad bih duboko uzdahnuo i predao se vrelom jutru u pamučnim poljima. Drugim prilikama, zaputio bih se ka bazenu i uživao u svežini vode, ali takođe i u odlaganju treninga. Između udovoljavanja i discipline, postigao sam svoj cilj od 10 km do kraja maja. Pre moje letnje pauze, rešio sam da trčim polumaraton tog novembra. Dve godine od nule do polumaratona - da li je to previše dugo? Ne znam, ali u igri i poslu, to sam ja - započnem iz ćefa ili slučajne inspiracije, dam vremena da to postane deo mene, nadograđujem ga, i zatim postavljam nove ciljeve tek kada se oni čine pravim.
Ključ je slušati sebe. Ranijih dana, eksperimentisao sam sa različitim načinima za trčanje - dužim koracima i kraćim; sredinom stopala i prednjim delom; sa dosta pokreta ruku ili bez. Obraćao sam pažnju na to kako držim donji deo kičme, posmatrao kako drugi trkači drže svoje. I dok sam povećavao distance, posmatrao sam napetost koja se javljala u mom vratu i ramenima, tražio korake, tempo, pre svega, lakoću koja ih je eliminisala.
FOTO: Gray Stone Advisors
To je kao eksperimentisanje sa različitim poslovnim modelima i prenosnim sistemima za nove biznise. Najuspešniji, naročito u digitalnom prostoru, stalno imaju beta testove. Ali, jednom kada nađete šta najbolje radi, zadržite svoju formu. Na drugoj polovini duge staze, naročito ako imate određeno vreme, najviše ste skloni da izgubite formu, da dozvolite svojim ekstremitetima da se krive, glavi da se klati, pokušate da ostatkom tela nadoknadite umornim mišićima koji u vas pokretali satima.
Stanite. Napravite pauzu. Postoji samo jedan najbolji način za vas da trčite, a aktiviranje tih ostalih delova tela neće pomoći. Ako izgubite formu, podložni ste slomu. Mi oblikujemo sami sebe, svoje živote, od svesnosti ličnosti. Kada izgubimo tu svesnost zbog ambicije ili pohlepe, ishodi mogu biti gadni.
Pronalaženje pravog tempa je ključ. Nakon četiri godine trčanja, sa osam polumaratona pod mojim Najkama, još uvek jeste. Svakih nekoliko minuta, dok se ritam gradi i endorfin teče, shvatim da trčim ispred sebe. „Uspori pre nego što ostaneš bez daha. Posle je previše kasno”. Ako dobro natempirate sebe, trčaćete najsnažnije na samom kraju, a ako možete da pređete liniju cilja sa gracioznošću i osmehom, pa, to je taj način da se živi život.
IZVOR: Quartz
Ivana u prevođenju, kao i u životu, uživa tragajući za smislom i značenjima, u novim idejama, slobodi kao i u ograničenjima.
