“Moje ime je Zoi. Imam 14 godina. Živim u Milanu. Depresivna sam, ružna i debela. Ako me znate lično zaobiđite moj blog i nikada nikome nemojte reći šta ste na njemu videli. Ovde možete videti postove koji vas mogu gurnuti preko litice. Ne promovišem samopovređivanje i samoubistvo, ali tako se osećam. Prošlo je 5 dana od mog poslednjeg sečenja. Pitajte me šta god poželite, tu sam za vas, jer niko nije tu za mene.”
Kada sam prvi put pročitala ovakav opis na blogu nisam mogla da verujem da neko tako mlad može da bude toliko ubeđen u svoju nedovoljnost i usamljenost. Znam da deca umeju da budu okrutna, ali do tada nisam nailazila na toliko ekstremne slučajeve. Nakon tog dana počela sam da istražujem blogove i naišla sam na mnogo drugih, sličnih ili potpuno istih sadržaja mladih ljudi od 14 do 16 godina.
„Sečem se, jer mi to pomaže da zaboravim bol“ odgovorila je Mia (14 godina, Rusija) na pitanje anonimnog korisnika:“Zašto se povređuješ?".
Deca ne bi trebalo da se osećaju manje vrednim nego što jesu, a kamoli da se povređuju zbog toga. Vreme pre interneta je sada već davno zaboravljeno, ali tadašnje detinjstvo i neprilike sa decom su se uvek završavale izvinjavanjem i ponovnim igranjem sledećeg dana.
Naravno, uvek su postojale devojčice koje su mislile da su lepše, bolje, one koje su bile popularne i pripadale tom društvu, ali ti nađeš svoj deo neba sa ljudima sličnim sebi. U moru današnjih društvenih mreža, rijaliti programa, deca su trasformisala svoje potrebe i svoje ponašanje. Igrališta i ostale sitnice su zamenjene skupim stvarima i dodatnom dozom dečijeg „zla“.
Gluva soba - samo oni i njihove misli
Ukoliko si uznemiren, ukoliko te neko dira, kome da kažeš? Roditeljima koji previše rade i umorni su da postavljaju pitanja koja zahtevaju dug odgovor ili drugoj deci koja nisu sigurna da li razumeju kroz šta prolaziš ili ne žele da razumeju? Ili možda pedagoga škole, koji takođe svakoga dana gleda u sat kada će završiti sa poslom?
Devojčice iz dana u dan smišljaju nove patente za mršavljenje, jer ih kilogram viška čini socijalno neprihvatljivim. Sve je to negde tamo u mraku i niko ne priča o tome. Posekotine koje oni prave idu toliko duboko, a tako skriveno da ih niko ne vidi. Zašto?
Komunikacija se potpuno izdeformisala, roditelji retko kad stignu da progovore više od dve rečenice sa svojom decom, rasporedi su prenatrpani, retkost postaje i obrok za istim stolom. Cilj je zaraditi dovoljno, pružiti sve sem tih par minuta koji su dovoljni da dobro osmotrite dete i vidite promenu. Deca su danas sama sa svojim mislima, virtuelnim pravilima, virtuelnom stvarnošću i drugovima. U četiri zida sobe, oni pomišljaju na stvari na koje verovatno nikada ne bi da imaju nekog ko ih u potpunosti razume.
Veoma je teško odlučiti se za jedan činilac njihovog ponašanja, da li je to nepažnja roditelja, usamnjenost, starlete, pubertet. Generacija pre interneta se takođe borila sa pubertetom, nejednakostima u društvu, ali mislim da je sada to sve dobilo drugu dimenziju, jer to se postavlja na internet, pušta se u etar da ceo svet vidi.
Danas kada tvoj prijatelj odluči da više ne želi to da bude, može da objavi šta god poželi ukoliko mu je u nameri da svi znaju šta se dogodilo i zašto ti više nisi podesan za prijateljstvo. Teže je klincima da prežive i donose pravilne odluke danas, jer svaka skupina misli da je u pravu, a njih je deset puta više nego što ih je bilo ranije. Zato...
Treba da osetite frustraciju kada se pomene ova tema, jer svaki put kada otvorim glavnu stranu svog bloga naiđem na bar jednu sliku na kojoj piše: „Ribloguj za sve one koji su izvršili samoubistvo, za one koji nisu dovoljni, za one koji možda žele da nas napuste večeras“. Iako ne razumemo njihovu stvarnost i njihov problem, možemo da pokušamo tako što ćemo im se javiti, razgovarati i reći da nisu sami, jer svuda u svetu deca se bore sa istim ili sličnim problemima i oni treba da stoje zajedno.
“Idoli” kojima edukacija nije glavna zanimacija
Ukoliko roditelji i nastavnici ne razgovaraju sa decom o tome ko su idoli i zašto se tako zovu, čime su to doprineli da im se neko divi i uzima za uzor dolazi da stvaranja pogrešnih idola. Svi danas vole Staniju, Kim Kardašijan, devojke iz Plejboj Vile ili tinejdž mame sa MTV televizije.
Naravno, i medijska scena koja kreira sliku današnjice ima velikog udela u tome što razne starlete i učesnice farmi i ludih kuća kreiraju iskrivljenu percepciju stvarnosti. Dok sa druge strane, deca koja pokazuju drugačija interesovanja, znaju ko je Marija Kiri ili Indira Gandi, koja manje daju na krpu ili nov telefon, pripadaju drugom sloju školskog dvorišta. Usamljenost i osećaj odbačenosti ih teraju u mračan ćošak današnje realnosti, koja svakog dana gubi smisao.
Starleta ili destrukcija. A gde je treća opcija?
Kako sad ne obratiti pažnju na takve stvari? To je, kako bismo mi rekli, naše dvorište, nije negde u svetu, pa da ne predstavlja naš problem. Gde je tu glamur, popularnost i ostalo kada današnja deca nisu svesna da reči bole i koliko njihovi postupci utiču na druge ljude, da nekome mogu uništiti život svojim građenjem statusa neke kraljice dvorišta?
Gde su roditelji dok im se deca imaginarno slikaju za Plejboj? Vreme odmiče, a nasilje u školi, oko škole i posle škole se širi i postaje sve agresivnije, ne samo u našem dvorištvu, već u globalu. Par lepih reči i manira tu i tamo neće da škode za omladinu punu sigurnosti, kao i neki malo bolji program i par pravih primera i idola.
Malo više entuzijazma u školama, više Šekspira i Gogolja, a ne stihova Seke, Jece i Cece. Ta deca sutra treba da odrastu u ljude pune samopouzdanja, poštovanja i ljubavi. Dajte im materijala da postanu najbolja verzija sebe, a ne da tumaraju svetom usamljeni, povređeni i tužni, jer nisu dovoljno dobri za današnje vreme.
