иСербиа - Светлана Алексијевич: Стварност рата на папиру

Беларуска књижевница, својим писањем дала је глас жртвама конфликата и катастрофа које су се дешавале у бившој СССР-у. Она је прва особа која је добила Нобелову награду за књижевност која је заснована искључиво на интервјуима.

Autor: Jelisaveta Vakanjac

ФОТО: nybooks

Алексијевичева је рођена 1948. године у малом украјинском граду Ивано – Франовску. Њен отац је Белорус, а мајка Украјинка. Након очеве демобилизације, породица се враћа у Белорусију. Оба родитеља радили су као сеоски учитељи и породица је успела да се извуче сиромаштва и изгради живот који је припадао средњој класи, макар по совјетским стандардима. Светлана је уписала новинарство на белоруском државном универзитету, јер је то било најближе ономе чиме је желела да се бави – писањем.

<имг цласс="оат" срц="хттп://дритарја.нет/вп-цонтент/уплоадс/2015/10/Светлана-Алеxиевицх.јпг" />

ФОТО: dritarja.net

Након завршетка студија, радила је као васпитачица, учитељица историје и немачког језика у неколико школа на југу Белорусије и као новинар у локалним белоруским новинама. Писала је поезију и позоришне драме, али је увек трагала за стварањем новог жанра. Инспирацију је пронашла у радовима њеног тадашњег ментора, Алеса Адамовича. Он је писао књиге на основу прича и документација које су садржавале личне информације у вези са животима појединаца.

„Тражила сам методу писања која би дозволила најстварнији опис живота. Стварност ме је одувек привлачила, као магнет, мучила ме је и хипнотисала, желела сам да је заробим на папиру. Желим да представим како ја видим и чујем свет- као хор индивидуалних људских гласова и колаж свакодневних детаља. Тако испуњавам сав свој ментални и емоционални потенцијал до максимума. Оваквим писањем могу симултано бити новинар, писац, психолог, социолог и проповедник“, рекла је Светлана на једној конференцији за новинаре.

Светлана је рођена три године након Другог светског рата и желела је да сједини све приче о рату које је чула у детињству. Те приче најчешће су приповедале жене, јер много мушкараца у рату је погинуло, а они који су остали живи, ретко су били трезни. Тако је настала једна од њених првих књига, ,,Рат нема женско лице“, у којој описује женско искуство у рату.

<имг цласс="оат" срц="хттпс://имагес.сцрибблеливе.цом/2015/10/8/ф87ц1б5е-1е53-4ац3-9е47-д9б7ф9216б51_800.јпг" />

ФОТО: svd.se

Највише је разговарала са женама које су биле у војсци и које су у рату имале разне улоге – биле су снајперисткиње, пешадинци, докторке, медицинске сестре.
,,Није ме занимало колико су људи убиле и на који начин су то чиниле. Занимало ме је како се жена осећа у околностима рата. Жене све причају на занимљивији начин. Жене више осећају, више посматрају себе и живот. Жена може бити сестра, пријатељ, супружник, мајка, а сама срж ових концепата је саосећање. Све што знамо о жени, описано је речју „саосећање“ “, рекла је Светлана у једном интервјуу за ,,Нев Yоркер Магазине“.

<имг цласс="оат" срц="хттпс://ввв.нобелпризе.орг/нобел_призес/литературе/лауреатес/2015/имагес/алеxиевицх-био-пхото1-гроуп.јпг" />

ФОТО: nobelprize.org

Прво издање ове књиге није било објављено у Белорусији. Описано је као превише пацифистичко дело. Књига која се састојала од серија монолога жена које су преживеле рат, није се смела наћи у држави. Посао социјалистичких писаца био је да величају моћ совјетске војске, а уместо тога, жене су у овој књизи подсећале на крвав неред и трагедије које су виделе у рату. Цензурисана верзија објављена је у Русији 1985. године, а нецензурисана тек шест година након распада Совјетског Савеза.

Светлана је креирала наративе засноване на сведочењима жртава рата. У својој књизи ,,Цинкани момци“ представља тужне животе совјетских мајки. Наслов књиге је такав јер су погинуле младиће у рату, враћали кући у цинканим ковчезима. Дело се састоји од прича жена које су изгубиле своје синове у рату у Авганистану. Књига ,,Зачарани смрћу“ посвећена је проблему самоубиства у време оштрих друштвених промена у бившем Совјетском Савезу. Након књиге ,,Чернобиљске молитве“, која јој је донела светску славу и објављена у 4 милиона примерака, објавила је књигу ,,Последњи сведоци – нимало дечје приче“ у којој о Другом светском рату на подручју тадашњег Совјетског Савеза говоре сведоци који су тада били деца.

Почетком 2000. године напушта Белорусију, делом, јер је била против диктаторског режима Александра Лукашенка, а делом да би сачувала енергију за писање.

,Нико ме није јурио са „калашњиковом“ пушком. Али, била сам уморна од борбе на барикадама. Схватила сам да се предајем страстима борбе. Револуције и барикаде су опасне, оне су замке за интелект. Руска култура је култура барикада, и морала сам да се ослободим овога. Схватила сам да живим у околини где се нико није ослободио ових замки, и да није постојао пример који би могла да пратим“, рекла је Светлана за ,,Нев Yоркер Магазине“.

Након тога, живела је у Италији, Немачкој, Француској и Шведској. У Белорусију се враћа тек једанаест година касније.
Алексијевичева и данас живи у малом двособном стану у центру Минска. Усвојила је ћерку своје покојне сестре, још кад је она имала четири године. Њен дугогодишњи партнер живи у стану до њеног.

Нобелову награду за књижевност добила је 2015. године. Ову награду добила је, како тврди шведска комисија, због свог сликовитог писања којим гради споменик патњама и храбрости нашег времена.

<имг цласс="оат" срц="хттпс://ввв.нобелпризе.орг/нобел_призес/литературе/лауреатес/2015/имагес/ам-алеxиевицх-тханкс.јпг" />

ФОТО: nobelprize.org

,,Ако се осврнемо на нашу историју, совјетску и постсовјетску, јасно видимо да је у питању велики заједнички гроб и крваво купање. У питању је вечни дијалог између жртава и џелата. Све то покреће главна руска питања– шта радити и кога да кривимо? Револуција, пад великог царства, пад велике социјалистичке земље, гулази, Други светски рат, Совјетско – авганистански рат који је сакривен од народа, Чернобиљ... Ови догађаји су изазов за све живо на земљи и утичу на цео свет. Таква је наша историја. То је тема мог писања, то је мој путˮ, рекла је Светлана на конференцији за новинаре која је одржана поводом њеног освајања Нобелове награде.

<имг цласс="оат" срц="хттп://ввв2.пицтурес.зимбио.цом/ги/Светлана+Алеxиевицх+Спеакс+Медиа+Фолловинг+xв1вИхвдЈАнл.јпг" />

ФОТО: zimbio

Читаву своју каријеру, што је више од тридесет година, посветила је описивању и одређивању совјетског и постсовјетског појединца. Урадила је више хиљада интервјуа са женама, мушкарцима и децом који су прошли кроз неке од највећих ужаса светске историје. Својим радом представила је историју човека и његових емоција на један сиров и реалан начин.

Јелисавета је студент журналистике, обожава сци-фи и жели да живи близу мора.

Прочитајте и:

Bend ,,Interpolˮ dolazi u Beograd

Svrljig: Održana predstava dramske sekcija

Vršac: Humanošću se borimo protiv nasilja

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на ifemin@iserbia.rs ЦЦ office@iserbia.rs, са назнаком "Пријава / о женама". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

***

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

***

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ