Volim svoj posao. Zvuči kao otrcano neiskrena fraza, ali je (barem) u mom slučaju istinita, baš kao i činjenica da su arhitektura i urbanizam ono čime želim da se bavim čitav svoj život. Ne na način na koji se to radi na ovim prostorima, ali želim da profesija za koju sam se školovao uzima najveći deo mog radnog veka.

Autor: Ivan Lalić

Foto: privatna kolekcija

Ta arhitektura, pored svog sveprisustva u našim životima, sa sobom nosi i jedan nemali oreol snobizma i kvaziintelektualne frazeologije koja običan svet prosto nagoni da sa nama zbija šale. Negde, u epicentru te naše arhitektonske elitizije, stoji i izraz „genius loci”.

Sa tim famoznim „duhom mesta” sam se nebrojeno puta susreo u literaturi i stranim primerima, ali sam ga retko osetio i u realnom životu. Takoreći, praktično nikad. Sve do jednog sasvim običnog i prosečnog letovanja na grčkom Halikidikiju.

Nisam preterano religiozan čovek. Odgajan sam u pravoslavnom duhu i učen da poštujem tradicije srpske crkve. Ne verujem da „tamo gore” postoji neko ko upravlja našim životima, ali duboko verujem da je crkva kolevka civilizacije i najstariji čuvar naših istorija i pripadnosti.

Rezervišući letovanje na Sitoniji, (nakon višedecenijske rođačko-emotivne veze sa crnogorskim primorjem), skoro da sam potpuno prevideo činjenicu da ćemo biti smešteni tačno prekoputa jednog, za pravoslavlje istinski, čudotvornog mesta.

Svete gore.

Ono što prvo upada u oči kod Atosa je sama morfologija terena. Naime, iako brdovit, Halkidiki se zapravo i ne može podičiti nekim istaknutijim geografskim reperom. Sa 2033 metra nadmorske visine, Sveta gora se ističe i izdiže iznad tog mora dramatičnije od bilo kog drugog planinskog vrha kojeg sam imao prilike da vidim sa mora, odnosno sa druge obale.

Crna Gora je brdovita, ali je sva takva i tu se planine ne doživljavaju kao koplje ka nebesima, već kao monolitne zidine. Narodski rečeno, Sveta gora izgleda kao da je bačena iz svemira i naborana baš tom mestu od čitave severne Grčke.


Foto: privatna kolekcija

Tako pozicionirana i tektonskim pokretima umasivljena, definitivno je postala neodvojivi deo horizonta čitave istočne obale Sitonije koju sam ovog leta za desetak dana obi[ao uzduž i popreko. Bilo da je uvala u kojoj se kupate otvorena ka moru ili zavučena laguna, Sveta gora ne izlazi iz vašeg vidokruga. Mada, većinu vremena i neće biti u potpunosti saglediva.

Razlog tome je pojava česte kondenzacije, tj. hlađenja vazduha uz njene visoke strane, te će tako oblaci postati skoro nerazdvojni deo vizuelnog identiteta najvišeg vrha severnog egejskog primorja. Bilo da je u pitanju samo beličasti pramen ili preteća masa kumulonimbusa, vrh planine će jednim veoma običnim i svakodnevnim prirodnim fenomenom dodatno dobiti na mističnosti, podstičući različita tumačenja njenih posmatrača.

Vulkan, krov sveta, uzvišenje u izmaglici, mogu sa sobom nositi i epitete sa one strane racionalnog i pozitivnog, što su zasigurno i bile reči kojima su u neka druga, primitivnija i neobrazovanija vremena čašćavali „svetu planinu”. Vremena kada je pristupačnost ovom krševitom terenu bila još manja nego u eri turističkih brodića i terenskih vozila i kada se do manastirskih utvrđenja stizalo višednevnom avanturom po moru i kopnu. Moru, koje je bilo i moj najbliži kontakt sa samom planinom.

Udaljen nekoliko desetina kilometara, trudio sam se da svakog dana budem za koju stotinu metara bliži Atosu, plivajući do plovaka i birajući svoje mesto za kontemplaciju o smislu života. I zbilja - tu, usred bonace, najmanje sam remetio mir prirode i šum mora oko sebe. Muzika i graja ljudi i dece sa plaže već su se lagano gubili i bio sam u stanju da se maksimalno fokusriam na prizor oko sebe. Taj prizor nije čak bio ni ometan stenama koje okružuju plaže Halkdikija od najfinijeg peska, već se sastojao samo od tri nijanse plave. One morske, one nebeske i plavičasto-zelene stene između ta dva ultramarina.

E, baš tu, tu je taj „duh mesta” udario punom snagom i direkt u glavu. Glavu koja je počela da se oslobađa celogodišnjih stresova, odmašćujući vijuge da ponovo rade punom parom na rešavanju nakupljenih životnih problema. Isprazna fraza prestala je da bude to i postala golema pomoć na planu psihofizičkog oporavka i katarze.

Tu, negde iza plovaka, sa Atosom ispred sebe.

Svetim Atosom.

Ne mogu reći da sam nakon desetodnevnog „druženja” sa Svetom gorom bliži Bogu, ali mogu reći da mi je njegova pojava i „duh mesta” koji isijava pomogao da budem bliži miru. U ova stresna i neizvesna vremena, dragocenom miru.

Zbog toga, a i svega gore navedenog, imam osećaj da ćemo se Sveta gora i ja još družiti.

Koliko već dogodine.


Foto: privatna kolekcija


Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.


Pročitajte i:

Uhvaćena duša
Sale Đorđević – Sociopata ili sportista?
Kada umiru legende?


***

Ovaj tekst je nastao našom željom da mladi, koji imaju šta da kažu i doprinesu informisanosti i edukaciji naše omladine, prenesu svoje ideje i saznanja. Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Komentari

VESTI