FOTO: BBC
Prevela: Rahela Vlajnić
Iako sam sebe smatrala građaninom sveta, moja polica s knjigama pričala je drugačiju priču. Sem nekoliko indijskih novela, i jedne neobične australijske i južnoafričke knjige, moju zbirku činili su britanski i američki naslovi. Da stvari budu još gore, skoro nikad se nisam latila nekog prevedenog dela. Moje čitalačko iskustvo bilo je ograničeno na priče pisaca sa engleskog govornog područja.
Početkom 2012, zadala sam sebi zadatak da pročitam po jednu knjigu iz svake zemlje (zapravo, iz 195 zemalja koje su priznavale Ujedinjene Nacije i nekadašnjeg člana Ujedinjenih Nacija, Tajvana) u roku od godinu dana da bih videla šta sam do tada propuštala.
Nisam imala pojma kako da počnem, sumnjala sam da ću naći dela iz skoro 200 zemalja na policama obližnje knjižare, tako da sam odlučila da se obratim čitaocima širom planete za pomoć. Otvorila sam blog Pročitati svet za godinu dana i zatražila preporuke naslova koje bih mogla da nađem na engleskom.
Odziv je bio zadivljujuć. Ljudi širom planete davali su predloge i nudili mi pomoć. Neki su mi poslali knjige iz svojih zemalja. Drugi su satima istraživali umesto mene. Pored svega toga, nekoliko pisaca, poput Aka Velsapara iz Turkmenistana i Huana Dejvida Morgana sa Paname, poslali su mi prevode svojih neobjavljenih radova, što mi je bila retka prilika da čitam dela do kojih 62 procenta Britanaca koji pričaju samo engleski ne može da dođe. Čak i pored pomoći posvećenih zaljubljenika u knjige, potraga za knjigama nije bila nimalo laka. S obzirom na to da prevodi čine svega 4,5 procenta objavljenih dela u Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj, teško je doći do prevoda priča na engleski.
Male države
Ovo je posebno važilo za frankofone i luzofone (portugalskog govornog područja) afričke zemlje. Nije bilo mnogo materijala sa Komora, Madagaskara, Gvineje-Bisau i Mozambika - morala sam da se oslonim na neobjavljene rukopise iz nekih od ovih zemalja. A što se tiče malene ostrvske zemlje Sao Tome i Prinsipe, ostala bih praznih ruku da nije bilo grupe volontera u Evropi i SAD koji su preveli knjigu kratkih priča spisateljice Olinde Beje kako bih imala ikakvo štivo.
Susretala sam se s mestima na kojima se priče retko zapisuju. Ako želiš da čuješ dobru priču na Maršalskim Ostrvima, na primer, pre bi zamolio lokalnog iroija (poglavicu) za dozvolu da slušaš nekog pripovedača, nego što bi uzeo knjigu. Slično tome, u Nigeru, legende su se tradicionalno čuvale za griotere (naratore-muzičare podučavane narodnim predanjima od svoje sedme godine). Malo je zapisa njihovih sjajnih predstava - i oni mogu da dočaraju mnogo manje nego što bi slušanje same predstave.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, političari su mi takođe stvarali poteškoće. Osnivanje Južnog Sudana 9. jula 2011. - iako je to radostan događaj za građane, koji su preživeli decenije građanskog rata da bi bili tu gde jesu - bila je, na neki način, izazov. Ova šest meseci stara država bez puteva, bolnica, škola i osnovne infrastrukture teško da je izdala ijednu knjigu. Da nije bilo osobe koja me je spojila sa spisateljicom Džulijom Duani, koja mi je prema dogovoru napisala kratku priču, morala bih da odem u Jubu i pokušam da nagovorim nekoga da mi uživo ispriča priču.
Sve u svemu, potraga za pričama oduzela mi je isto toliko vremena koliko i čitanje i blogovanje. Bio je teško organizovati se, i mnogim sam noćima iscrpljena bdela do sitnih sati da bih uspela da pročitam po jednu knjigu na 1,87 dan.
Mentalitet
Trud se isplatio. Dok sam krčila svoj put kroz svetske književne pejzaže, zbile su se čudesne stvari. Nisam samo putovala iz fotelje, ja sam se nastanila u umovima pripovedača. U društvu butanskog pisca Kunzanga Čodena, nisam samo obilazila egzotične hramove, nego sam ih videla očima tamošnjeg budiste. Na krilima mašte Galsana Činaga, lutala sam svetom mladog pastira u Altajskim planinama Mongolije. Sa Nu Nu Ji kao svojim vodičem, doživela sam religijski festival u Mijanmaru s gledišta jedne transrodne osobe.
Otkrila sam da putovanje uz knjige kao putokaz, u rukama nadarenih pisaca, nudi nešto o čemu putnik običnim stazama može samo da sanja: pustilo me je u misli ljudi iz dalekih krajeva i pokazalo mi svet njihovim očima. Ove priče, moćnije od hiljade vesti, nisu me samo upoznale sa praktičnom stranom života na drugim mestima, već i sa osećanjima koje ljudi tamo gaje.
Zauzvrat, moj način razmišljanja se promenio. Dok sam čitala priče koje su sa mnom podelili načitani stranci širom sveta, shvatila sam da nisam izdvojen slučaj, već deo mreže koja se proteže širom planete.
Jedna za drugom, zemlje na listi, koja je započeta kao intelektualna vežba početkom godine, pretvorile se su u živopisna mesta ispunjena smehom, ljubavlju, ljutnjom, nadom i strahom. Zemlje koje su se nekad činile egzotičnim i dalekim postale su mi bliske – postale su mesta sa kojima sam mogla da se poistovetim. Shvatila sam da se svet ostvaruje kroz priču.
Lista štiva En Morgan može se pronaći ovde.
IZVOR: BBC
RA (bog Sunca) + HEL (boginja podzemlja) + A (sufiks)
