Silazim vam ja ove subote sa, meni dragog, trećeg sprata na Filozofskom i u prizemlju ugledah džinovske naočare! I ne samo to! Ljudi su kroz njih prolazili i uplovljavali u novi svet – svet video igrica. Naravno, kud svi, tu i mali Mujo, nisam oklevala, odmah sam se uputila i ja za masom ljudi. Kad tamo, gle čuda! Grupa budućih, mladih antropologa na Noći muzeja izlaže „ono što bi se moglo reći o video igricama“ (po mom slobodnom tumačenju).
Znate li šta je za mene bilo najfascinantnije? Svi (zvaću ih) antropolozi su bili nešto poput fanatika za video igrice. Kao da se sakupila grupa ljubitelja jedne stvari i rešila da upiše isti smer. Naterali su me da se prvi put zapitam o korisnosti video igrica. Ako sam ikada o tako nečemu razmišljala, jedine koristi koje bih navela su relaksacija, razonoda i zabava. Moglo bi se reći da sam više imala razloga u korist njihove nekorisnosti. Međutim, kada sam se dobro zamislila, uvidela sam i drugu stranu medalje.
Ne biste mogli da verujete kada bih vam rekla koliko sam proširila svoj fond stranih reči i koliko sam počela pravilnije da spelujem nakon što sam se kroz igricu toliko puta sretala sa pojedinim rečima. Zapravo, stvar je jednostavna - uz zabavu sam ih lakše i spontanije zapamtila, a da toga nisam ni bila svesna. Te reči su mi ušle u čestu upotrebu, a asocijacija mom mozgu za učenje istih nije bila moranje, već zabava i opuštanje, stoga, lakše i brže sam ih naučila.
Zatim, u mnogim igricama možete da razvijate svoju kreativnost. U zavisnosti od igrice koju igrate, setite se, na primer, pažljivog biranja dizajna automobila u Need For Speed-u ili uređivanja enterijera vašim Simsovima. Zapravo, pored ovoga, učite se još nečemu. To je, najpre, strpljenje kada čekate da dostignete određeni broj poena, nivo ili određenu svotu virtuelnog novca da biste mogli da kupite ono što vam je potrebno. Ovo povlači i to da ste ponekad skloni i racionalnoj raspodeli poena/virtuelnog novca kako biste omogućili svom liku više korisnih stvari.
Kada smo na početnim nivoima, oni su vrlo skromni i opskurni, ali mi to prihvatamo i nastojimo da napredujemo kako bismo omogućili napredak ka boljim nivoima koji nude više mogućnosti. Da li ovde uviđate jednu bitnu analogiju sa stvarnim životom? Ako da, čini mi se da su možda nekad upravo ti početni nivoi u video igricama ono što nas stišava i podseća da se strpimo kada smo u stvarnom životu previše 'alavi.
Sigurno ste bar jednom igrali sa nekim u paru (možda i u većoj grupi) igricu gde je bitna kooperacija. U takvim situacijama uviđate koliko je bitno da sarađujete da bi vam se saradnja uzvratila i što je još bitnije – da biste ostvarili cilj koji, osim što je vaš (zajednički), takođe je i tvoj. To je takođe jedna situacija koja lako može da se prenese na stvarni život, gde je često saradnja od presudnog značaja za neko postignuće.
Za kraj, da se razumemo, nemojte preterivati u razvijanju navedenih veština. Prvo, ako ste danima uz ekran, nećete imati kada da primenite u realnosti to što ste kroz igrice razvili; Drugo, bitan je balans. Ali, ne smatrajte to moje navođenje balansa bukvalno – 12 sati igrica, 12 sati sve ostalo – ipak nismo toliko jednolični, zar ne?
