Осврт из мог угла

Autor: Ana Kotur

ФОТО: Google Maps

Све смо то видели од њих. Момина и Нешина жута, Мајина и Јецина бела, Маријина и моја плава и још по неке пластичне столице носили смо иза леђа и паркирали испред степеница Миланкине куће. У Мони смо куповали семенке и сунцокрете и до ко зна до ког доба размењивали приче и смењивали теме. Тада скоро ником није сметао гласан смех и прича, јер су родитељи знали да су им деца ту, испред куће.
Било је довољно да позовеш са фиксног броја једног и сви би полако излазили са својим столицама када би видели да је неко већ изашао на „блеју“. Ко први устане и крене до Моне по хлеб, добија грдњу од првог комшије који је ухватио метлу и почео да чисти љуске. Чистили смо, само смо некад заборављали, јер смо до последњег атома снаге седели и разглабали о разним темама. Причу су углавном водили они старији, као да су увек имали нешто да кажу.

Мобилне телефоне нико и није држао у руци, шта је то уопште? Је л’ то кинески кућни љубимац или тетрис? Шалим се, имали смо, али нисмо се осећали одсечени од света ако га нисмо изнели на улицу. И кад јесмо, нисмо имали толико опција за разоноду, већ смо од првог цара који је успео да набави нову песму ОК бенда пребацивали преко инфрареда, а ко није имао ту опцију која је сада већ отишла у заборав, преснимљивао је. Сећам се када ми је Антић преснимио на татину стару касету из ’80-е нови албум групе 187, е то је била срећа, дођеш кући пустиш на старој Сонy мини линији и „лупаш главу“. Док не научиш речи песме, узмеш папир и записујеш стихове на папир, па учиш са папира.

Сем уобичајене „блеје“ играли смо жмурке, лимун&поморанџе, између две ватре, одбојку, ласте проласте. Жмурили смо на зиду Милојкине шупе, једини зид на средини улице, а најчешћа места за сакривање су били Момин сокак, јер „пу за мене“ чим се окрене онај који жмури, Јоцин ходничић, Милојкино двориште или између Јециног и Дулетовог дворишта, а чак су неки играли и на кварно, па се сакривали у својим ходницима кућа. Тада је било немогуће наћи их. Убијеш се тражећи, а он каже „ја сам одустала од игре“. На Дулетовој шупи смо лети грејали флаше воде, а на исту се пентрали преко Милошеве и Бибине капије (била је згодна за то). Када завршимо са ручком излазимо на улицу и прскање може да почне. Била је радост једноставно. Не знам колико се сећате игре лимун&поморанџе, али сам је од вас научила. То је оно кад имаш два тима, један тим црта мапу улица где ће се сакрити, а други тим их по тој мапи тражи по сокацима Војног пута. Између две ватре и није била нека игра поготово када су ватре Антић и Милош. Те лопте су неиживљено јако пуцале о фасаде, али сам била мала Лана која ни секунд није могла бити на истом месту. На Антићевом кошу играли смо Американаца са најчешће балон лоптама „балоњарама“ из Моне или одбојкашким које смо чували као очи у глави. Лопта је стално упадала у њихово двориште, а сваки пут је био хоп на степеник, па у башту, па по лопту. Грдиле су нас комшије, оне које су хтеле да одмарају када је био кућни ред, оне чије цвеће разбуцамо лоптом, ударимо у прозор или убацимо у двориште. Није било провалника/крађа, кључева и катанаца на двориштима, улазили смо слободно једни код других.

Вожњу бицикла и ролера сви смо научили на бетону наше улице, сви смо ту остављали по коју кап крви и огуљена колена. Круг се тачно знао, од Милошеве гараже па назад до Бабушеве куће. Једне вечери сам се посебно хвалила мојом новом Поником, а Дуле је изашао са својим брзинцем говорећи да је његов бољи. Отпочели смо трку, а он је тада пао преко старог Кокија који је лежао баш на његовом правцу. Коки је залајао, а Дуле се преврнуо и пао. Престигла сам га, ако то може тако да се рачуна. Е да, Коки је био Јоцин кер, златни ретривер или тако нешто, дуге уфрћкане златне длаке, лепе њушке. Он је био наш улични кер, нико до тада није имао свог љубимца.

На јесен, чистили смо нападало лишће са Жељковог ораха, свако по метлу, ђубровник, канту од фарбе, па до контејнера. Није он нас молио, то је била наша „радна акција“, а он би нас после частио Кидy млечним чоколадицама.

Не сећам се ко је први изнео бадминтон, али те лоптице су биле врло незгодне. Час заврше на Миланкиној тераси, чак на Дарковом крову. Са прозора моје собе, преко мог крова, до Дарковог па нађем уместо једне, десет лоптица.

Долазило нам је и друштво са стране, Đина и Фотис из Грчке, Јован и Немања из Сенте, Душан из Батајнице, Тијана, Симона и Милош из Гаврила и сви су се дивили нашој малој дружини.

Старији су тад већ, имали озбиљне обавезе, али се дешавало да нам се придруже. Повремено је, искључиво лети долазила Миланка да обиђе кућу и неретко смо јој сметали испред њених степеница, те нас је слала ниже, на клупицу код Жељка. Није ни тада било лоше.

Дружење се није свело само на сокак, ишли смо у Туцквоод и Зоо-врт. Прескакали смо ластиш, играли вијаче црвено - жуто – плаво – зелено и гури гури гуске моје.

Не знам ни ког смо врага тражили код Рође у другој улици, али је остала прича о томе како ме је Лаза ујео за гузу. Остала је прича о деци која су имала право детињство, о деци која су знала да употребе лопту и вијачу, која су знала да се не брецају на погођену лопту и на огуљена колена. Деца која су зими правила снешка, а лети гледали албуме слика са мора.

Касније се нешто слично дешавало на „пољанчету“, али то већ није наставак ове приче. То су била нека друга деца. Било је сигурно ту још доста тога што се памти, али ово је мој кратак осврт. Како смо сви одрасли и имамо озбиљне обавезе, тог дружења више нема.

Овим текстом позивам мој комшилук да организујемо дружење и да бар на пола сата изгрицкамо сунцокрет и семенке. Да ћутимо, за оно дете у нама, да ћутимо, иако сад међу собом неки не говоре, да будемо свесни да смо наше годинице провели безбрижно и да негујемо и пренесемо на своју децу прави смисао детињства. Ваша Лана.

Ана, дружељубива и радознала студенткиња; воли да пише, води интервјуе, истражује и похађа разне едукативне курсеве.

***

Прочитајте и:

GRUZIJA - UMETNOST DALJINA
POSLEDNJA PRIČA O GRUZIJI
Razmena đaka - korak ka boljem obrazovanju

***

Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на urednistvo@iSerbia.rs уз Цц на office@iSerbia.rs, са назнаком „Пријава / новинар“. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.


Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ