Sve je počelo 2005. godine kada je otkrio osećaj slobode koji putovanje na biciklu pruža. Kada je njegovo društvo počelo da ostavlja bicikle po podrumima ili terasama smatrajući da su prerasli vožnje po parkovima i ispijanje soka na klupama u trenucima odmora, Stefan je upravo tada počeo da pravi ozbiljnije kilometraže. Sa 14 godina je vozio do Ovčara i Kablara, planina koje je ceo život gledao iz dvorišta svoje kuće u Čačku. „Bio je letnji raspust, seo sam na bajk u papučama i krenuo na kupanje na obližnju reku Kamenicu, kada me je sustigao jedan biciklista. Pretekne me čovek, pa još na mom terenu! Ja to naravno ne dozvoljavam, preteknem ja njega i tako se nekoliko kilometara jurismo. Konačno, on me upita za stari put ka Ovčar Banji i reče mi da se uputio ka vrhu Kablara, ja ne razmišljajući krenem sa njim, i tako sam u jadrankama i sa peškirom oko vrata izvezao Kablar“, priča nam. Taj bisiklista, Milorad iz Mrčajevaca, je možda i najzaslužniji za sve kilometre koje je prešao i vrhove koje je osvojio. Pomerao je granice i za sve za šta bi ljudi rekli da je neizvodljivo težio je da dokaže suprotno. Tako su usledile vožnje do Kopaonika, Divčibara, Zlatibora, Jadranskog mora, Hilandara…
„Živim za avanturu! Sve mi više smeta urbana sredina i negativna energija koju ljudi šire”.
Stefan tvrdi da za sve ove godine koliko se bavi cikloturizmom nije upoznao osobu koja vozi bicikl ili planinari koja ima lošu dušu ili zle namere. Bio je očaran lepotom prirode, pa je to i najviše doprinelo da se ozbiljnije bavi biciklizmom. „Taj osećaj zadovoljstva dok vozim kroz predele koje nikada do tog trenutka nisam upoznao bio je moj pokretač. Kažem upoznao jer na biciklu ili dok planinarim imam priliku da porazgovaram sa meštanima, čujem njihove priče ili legende o mestu u kom se trenutno nalazim”, kaže on. Razlog za upuštanje u celu ovu priču je traženje cilja i višeg smisla koji ga održavaju u najtežim trenucima u toku putovanja. „Taj zacrtani cilj me drži da ostvarim zamišljeno“, kaže Stefan. Kao primer navodi jedno od svojih najtežih putovanja, putovanje do mora. „Tu rutu sam izvezao sa osamnaest godina, kroz tri zemlje i preko 1.000 km bez da sam ukrao “autobus i kasetaš iz doma invalida” i ta avantura mi je svakako pomogla u odrastanju i dala snagu da ne kukam mnogo oko nekog ispita, svakodnevnog problema ili neprijatne situacije već da se suočim sa njima“, dodaje. Zacrtani ciljevi u avanturi su pokretač da se ti ciljevi ostvare, a same avanture motiv da se u realnom životu postigne što više. Kako kaže, želja za popularnošću mu nikada nije bila cilj. „Dovoljno mi je da se nekom postignutom uspehu obraduje moja porodica i najbliži, iskreni prijatelji, jer će oni biti tu i kad krenu porazi, a široke narodne mase koje se raduju sa vama dok je sve šareno i lepo, a onda vam okrenu leđa kad doživite prvi neuspeh i nisu neophodne, zar ne? ”
Kako to obično bude, novac je onaj koji stvara najveće probleme i zadaje muke. Za svu neophodnu opremu, namirnice, rezervne delove, eventualno neki hostel tokom puta treba izdvojiti mnogo novca. Za ozbiljniju avanturu potrebno je izdvojiti i više od 500 eura. To u poređenju sa luksuznim odmorima na egzotičnim destinacijama i nije neka cifra, ali svakako nije bezazlena.
Drugi problem je početni strah koji je prisutan. „Vremenom prebrodite strah, čak počinjem i da uživam u stresnim situcijama tokom puta, jer je nalet adrenalina neverovatan, pogotovo kada se izgubite“, tvrdi Stefan. Roditelji koji su uplašeni pred svaki polazak svog sina na put, mogli bi biti treći otežavajući faktor. „Majka je naravano i dan danas nervozna, ali navikava se. Znaju i oni da najbolje što mogu da urade jeste davanje podrške pred polazak, jer mi na putu najmanje treba da razmišljam o tome da li su oni zabrinuti”, objašnjava.
„Sva sreća, brze noge su nas izvukle”
Svako putovanje je jedna priča. Duh nekog mesta se najbolje oseća kada smo sa njim u neposrednom kontaktu. 
To biciklizam omogućava. Stefan nam je otkrio utiske sa svog prvog značajnijeg putovanja. „Putovanje do Kopaonika smatram svojim prvim značajnim iskustvom. Imao sam 16-17 godina, krenuli smo na put iako su najavili provalu oblaka za narednih 15 dana. Gotovo ceo put nas je pratio neverovatan pljusak, bili smo sve vreme mokri, nekoliko puta nam se bušila guma, čak pucao i lanac, baš smo se namučili, ali nijednog trenutka nismo pomislili da odustanemo. Kada smo se vratili u Čačak sledećeg dana, svi koji me znaju su pomisli da je to to i da više nikada neću pomisliti na biciklu, ali upravo suprotno, ja sam bio prezadovoljan što sam uspeo to da izvezem i odmah isplanirao ozbiljnije ture”. Neke ture mogu biti i više nego ozbiljne. Često se događaju nepredviđene stvari koje bicikliste mogu dovesti u opasnost. Već pomenuto putovanje do mora bilo je ne samo najteže već i jedno od najopasnijih tura koje je izveo. Iako je bilo najavljeno sunčano vreme, momke udruženja Outdoor kluba Spartan Warriors koji je Stefan osnovao zadesila je prava mećava na Žabljaku. Jak vetar koji je pravio led na njihovim licima i strašan pljusak primorao ih je da siđu sa bicikli i guraju ih sve do Šavnika i prvog restorana gde su, čini se, stigli u poslednji čas. Kasnije tog dana su vozili još 50 km i stigli u Nikšić, da bi poslednjeg dana vozili takođe po pljusku do Budve i konačno Bara. „Bila je tu još jedna nimalo naivna situacija, kada smo u Rumuniji greškom skrenuli u Nato bazu, u zabranjenu zonu, pa smo bežali od vojnika i nekih krvoločnih pasa. Znali smo da moramo da pobegnemo, jer dok mi njima objasnimo zašto smo došli i kako smo pogrešili, oduzelo bi mnogo vremena, a i s obzirom na to iz koje zemlje dolazimo, ne verujem da bi nas blagonaklono gledali iz Nato-a”, priseća se naš sagovornik.
Svako putovanje sa sobom nosi nepredvidive situacije, ali najvažnije je da naučimo da se nosimo sa svim poteškoćama. „Ranije sam znao da biciklu sa sve torbama bacim u kanal pored puta i vičem desetak minuta. Eto, danas samo vičem, što je pozitivno za oslobađanje negativne energije. U takvim trenucima ne želite da budete moj suvozač, ipak na kraju se tome slatko smejemo i tih trenutaka se uvek rado setimo”, kaže Stefan i naglašava da se upravo u takvim situacijama vidi koliko su ljudi spremni da pomognu i nisu ravnodušni prema tuđem problemu.
Naravno, postoji i druga strana medalje. Mnoga mesta su za ove momke bila veliko iznenađenje. Na putovanju za Hilandar za mesto Olimpijada nisu imali velika očekivanja, tek neko malo primorsko mestašce. Nisu ni slutili da će zateći rajske plaže, sa belim peskom okružene liticama planine i toplo, plavo, prozirno more. „I možda najlepše Grkinje koje inače dosta zaostaju po lepoti za našim devojkama, ali ove su nadmašile čak i naše!”, brzo dodaje naš sagovornik. Ali iznenađenju nikad kraja! Potpuno neočekivana situacija bila je u Bugarskoj gde se u sred nedođije nalazio hotel sa pet zvezdica uz neverovatno niske cene i u kojem su samo zbog njega grejali vodu u bazenu da bi se malo isplivao. Ipak, izdvaja jednu sa rumunsko-srpske granice. „Tog prelaska granice se uvek sa osmehom sećamo jer su naši carinici sve vreme mislili da smo stranci. Mi videvši o čemu je reč, sa njima strogo na engleskom komuniciramo, da bi im konačno dali, naravno, srpske pasoše. Prvo unezveren pogled, pa onda pripodizanje sa stolice misleći da smo neki ilegalci, ali opet u pasošu sve uredno i onda konstatacija: „Pa momci vi mene ‘ladno za… ”, sa osemhom priseća se Stefan.
Pored cikloturizma, Stefan se bavi grafičkim dizajnom koji je njegova profesija, fotografijom, piše reportaže za medije, pravi dokumentarne filmove o svojim putovanjima, osnovao je udruženje Outdoor klub Spartan Warriors, gde pored sportskog aspekta kroz rad kluba, dosta pažnje obraća i na kulturni rad. „Svoje znanje iz grafičkog dizajna sam iskoristio kako bih na najbolji mogući način prezentovao projekte na kojima radim. Celokupan novac koji zaradim od konkursa ili nagrada ulažem u opremu i tu ne mislim samo na opremu za biciklu i planinarenje, već i opremu za snimanje, fotografisanje, dizajn”, kaže Stefan. Sarađivao je sa brojnim institucijama kulture iz Beograda i Čačka. Sve premijere filmova, predavanja ili izložbe prošli su zapaženo. „Ljudima je generalno zanimljiva priča, mada se uvek iznenade, jer ne očekuju nekoga od 22 godine da im priča o životu i svojim iskustvima, ali brzo uvide da i mlad čovek može nešto pametno da kaže”, zadovoljno govori naš sagovornik. Ipak , na pitanje kako bi voleo da ga ljudi prepoznaju - u domenu umetnosti i dizajna ili kao biciklistu, nije znao odgovor. A i zašto bi razdvajao ove dve stvari ? „Ne bih imao ništa protiv da nastavim da koristim svoja putovanja i avanture kao inspiraciju i osnovu za rad u dizajnu”, odgovorio je. Budući da mu ide od ruke i jedno i drugo, najbolje je držati se oba i spojiti lepo i korisno.
