Uzvici su mnogo zanimljiviji nego što se to na prvi pogled čini. U udžbenicima za osnovne škole njima je posvećeno tek nekoliko kraćih pasusa, dok u svakodnevnom govoru igraju velike uloge. To su kratke reči sastavljene od svega nekoliko glasova, ali imaju vrednost cele rečenice. Često se dešava da umesto što ćemo reći: „Veoma lepo izgledaš“, kažemo samo: „Oho!“ Kratko, a ekspresivno, zar ne?
Koristimo ih u upečatljivim trenucima, kada izražavamo sreću, strah, tugu, uzbuđenje, gađenje, ili kada nemamo vremena za duže izjave – npr. kada se opečemo ili nam je hladno, pa kažemo „brrr“.
Pripadaju grupi nepromenljivih reči, ali su promenljivog značenja. Odnosno, po definiciji, uzvici „nemaju svoja značenja“, jer se u različitim situacijama koriste isti uzvici za imenovanje različitih doživljaja i emocija. Zvuči komplikovano, ali je jednostavno. To mogu ilustrovati sledeći primeri:
- Jao, položila sam ispit!
- Jao, nisam položila ispit!
„Gramatika srpskog jezika“ (Živojin Stanojčić, Ljubomir Popović) navodi slučajeve upotrebe uzvika prilikom:
- dozivanja ili teranja životinja: mac, šic, iš, gic...
- za podražavanje zvukova iz prirode: bum, dum, buć, tras, kvrc, od kojih su nastali izrazi bućnuti, kvrcnuti.
Uzvici su: a, o, ah, oh, eh, ehej, uh, jao, ha, oho, ohoj, jao, jaoj...
Važno je napomenuti da uzvične rečenice ne moraju imati uzvik, ali imaju uzvičnik, naravno. Primeri:
- Kako si lepo pevala!
- Ovo je pravi pljusak!
Isto tako, prisustvo uzvika ne mora podrazumevati postojanje uzvičnika na kraju rečenice, već se može završiti i tačkom ukoliko se ne radi o nekom prenaglašenom osećanju. Primer:
- Uh, mnogo sam umorna.
Pravilo je da gde ima uzvika, ima i zapete i ne treba je izostaviti iza uzvika. Međutim, „Pravopis srpskog jezika" navodi sledeću pojavu:
„Uzvici koji se u govoru tesno povezuju sa narodnom naglašenijom rečju ili grupom reči - pišu se bez zapete iza njih: E ne dam ti ga, ma koliko molio! Ta ostavi se toga! Ta nemojte mi to govoriti! O prokleta kosovska večera! O draga dušo, uzmi cvetak nežni. Ej Momire, ej žalosti moja! Aoj krila, kad bi moja bila!"
Osim toga, postoji još jedan interesantan slučaj: „Uzvici praćeni dativom, kao ustaljeni frazeologizmi - pišu se bez zapete iza uzvika: kuku majci; lele nama; jao meni;" (Pravopis srpskog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2011).
Inače, poneki profesori vole koristiti izraz „uskličnik“ umesto „uzvičnik“, jer je usklik isto što i uzvik.
FOTO: Gordana Bušin
