FOTO: M Forocoches
Za sve su krivi Skandinavci. Krivi su, jer su došli na ideju da noar sa velikog platna pedesetih prenesu i na naše tv ekrane. Krivi su, jer su to odradili sjajno. Krivi su, jer su to uspešno prodali u Ameriku. Krivi su, jer su time postavili temelje renesanse televizije širom sveta.
Počelo je na prelazu vekova. Mračna i hladna atmosfera severa Evrope prenešena je u odlične kriminalističke serije, po pravilu promovišući žene – detektivke kao glavne junake. Sofi Grabolje imala tu čast da bude prva violina skandinavske televizije koju će čitav svet upoznati u sjajnoj prvoj sezoni „Ubistva”, donoseći nam napetu potragu za jednim jedinim ubicom po serijalu. Sa druge strane, „Most” se bavio sa više kriminalnih dela vezanih jednog čoveka. Opet je glavni junak bila dama, neponovljivo iščašeno i ledena Sofija Helin. Obe serije imaju zajedničkog činioca, sjajne muške epizodiste (Kim Bodnija, Lars Mikelsen) i oba serijala su doživela rimejkove u SAD. Veoma loše rimejkove.
Međutim, i to je bilo dovoljno da se seme mračnih, surovih i ledenih tema prenese sa druge strane Atlantika. Pored potpuno dekadentnog Holivuda, američka televizija konačno dobija priliku da oseti nešto više novca. To donosi pre svega kvalitetne scenariste, a samim tim i ozbiljnost.
Ozbiljnost tema.
Ozbiljnost likova.
Ozbiljnost glumačke ekipe.
Prvi koji je u SAD hrabro zakoračio u polje dramskih serijala bio je već sada nadaleko poznati mizantrop, „Dr. Haus”, spajajući raskoš američke produkcije sa šarmom britanskog glumišta Hjua Lorija. Miks dedukcije Šerloka Holmsa i neobičnih medicinskih slučajeva verovatno bi i prošao samo kao jedan zanimljivi hibrid detektivskih i lekarskih serija da nije bilo ličnih demona, dvoličnosti i surovosti glavnog lika. Baš ta realnost i životnost scenarija, neretko odsustvo hepienda i nepostojanje jasne podele likova na pozitivne i negativne, predstavljali su dobitnu kombinaciju za milionsku publiku širom sveta, otvorivši vrata televiziji za veliki povratak.
Ako nam je Gregori Haus približio medicinsku tematiku, već sada antologijski „Brejking bed” je to isto učinio sa hemijom. Punih šest godina ova serija nad serijama uvlačila je u svoj vrtlog sve brojniju publiku na svim meridijanima, stvarajući do sada nezapamćeni hajp oko sebe. Obični likovi gurnuti u surovi polusvet proizvodnje i distribucije metamfetamina i mračni proces njihove transformacije predstavljali su pun pogodak. Gledaoci su bili šokirani, ali i navučeni na sjajnog Brajana Krenstona, Arona Pola i ostale stanovnike zabačenog Albukerkija, uzdižući fantastičnu kreaciju Vinsa Giligena na nivo kultne. Standardi su bili pomereni, bespovratno.
Izlet televizije u hemiju i medicinu ipak nije sprečio detektivske serije da nastavljaju stazom koju su utabali Šveđani i Danci. Pored različitih varijacija na temu forenzike, prelaz između prve i druge decenije ovog veka označio je i vaskrs najčuvenijeg privatnog detektiva svih vremena. „Bi-Bi-Si” se ovaj put odlučio da najpopularnije delo Ser Artura Konana Dojla modernizuje i smesti u sadašnji London, učinivši to vrlo šarmantno i uverljivo u prve dve sezone „Šerloka”. Benedikt Kamberbač sjajno je oslikao dvoličnost najpoznatijeg stanovnika ulice Bejker, podržan korektnim Votsonom Martina Frimena i fantastičnim Morijartijem Endrjua Skota. Uspešan balans crnog humora, dedukcije i devijantnosti ipak beleži pad u trećem serijalu, koji uprosečuje čitavu priču bljutavim hepiendovima i neverovatnim vraćanjima iz mrtvih.
Sa druge strane „velike bare”, ko je mrtav u „Igri prestola”, to i ostaje. Smeštena u fiktivni Vesteros, ova hit adaptacija klasika epske fantastike spletkarenje i borbu za vlast diže na sasvim novi nivo. Kao zaštitni znak čitave franšize, glavni likovi stradaju iznenada i bez najave, ostavljajući gledaoce u šoku i da sa nestrpljenjem očekuju nove epizode. Zasluge za popularnost idu kako knjigama Džordža R. R. Martina, tako i izvrsnoj britanskoj glumačkoj ekipi u američkoj produkciji.
Svetovi televizije sa obe strane Atlantika bili su tematski bespovratno prožeti, te tako najpoznatiji danski glumac u naponu snage, Mads Mikelsen, odlazi u SAD da oživi jednog od najvećih filmskih zločinaca svih vremena, legendarnog Hanibala Lektora. Basterkitonovski Danac odličan je kao krvožedni „Hanibal” i ne pravi samo puku kopiju najpoznatijeg lika ser Entonija Hopkinsa, već celokupnom liku dodaje još jedan sloj hladnoće i operisanosti od emocija.
Da emocije definitivno više nisu „in”, pokazuju i prikazi tri najsurovija segmenta američkog života: politike, vojske i Holivuda.
Visoka politika je uvek bila zabranjeno voće u svetu televizije i uspešne serije koje su se bavile Belom kućom i Kapitolom su se brojale na prste jedne ruke. Sa „Kućom od karata” u brojanje mora ući i palac te ruke i on je visoko podignut. Iako rimejk, ovaj serijal je po mnogo čemu presedan. Nikada do sada u istoriji mali ekrani naših TV-prijemnika nisu uspeli da okupe tako zvezdanu ekipu na jednom mestu. „Oskarovac” Kevin Spejsi kao Frenk Andervud, Robin Rajt kao njegova ledena supruga-kraljica, kao i rediteljske stolice Džoela Šumahera i Dejvida Finčera podigli su rejting televizije do neslućenih visina. Takođe, TV kao klasični medijum prestaje da postoji sa prikazom beskrupuloznog sveta vašingtonskih spletkarenja, pošto sve epizode „Kuće od karata” izlaze istovremeno, putem sajta „Netfliks”.
Amerikancima je uvek bila potrebna određena vremenska distanca da realno sagledaju svoje ratne angažmane i televizija je uspela da i u toj trci stigne na cilj ispred filma. Ako su Spilbergova „Braća po oružju” možda i najrealnije prikazala sav besmisao Drugog Svetskog rata, „Otadžbina” je modernu Ameriku prikazala u sasvim novom svetlu, ranjivu, paranoičnu i ne uvek nužno pozitivnu. Vrlo dobri Demijen Luis zajednički je imenitelj obe franšize, dok Kler Dejns kao njegova partnerka i bipolarna operativka CIA potpuno krade šou u priči o obaveštajcima, postajući tako prva žena-heroj američke televizije.
Čast da prikaže naličje Holivuda pripala je „Reju Donovanu”, priči o „čistaču” sveta poznatih sa sopstvenom mračnom prošlošću. Retko šta je u životu suzdržanog glavnog lika u tumačenju Liva Šrajbera lepo. Nisu to ni njegovi poslovi, ni ružna porodica, oštećena braća, avet oca (Džon Vojt), ali ni galerija sjajnih epizodista predvođena Džejmsom Vudsom. Nije lepo, ali je kvalitetno, mračno, surovo i životno.
Zbog svega gore navedenog, a i zbog onoga što tek sledi, poput „Pravog detektiva” sa Mekonahijem i Harelsonom, vreme je da promenite pristup.
Vreme je da svet nekvalitetnih filmova današnjice konačno odložite na neku prašnjavu policu.
Vreme je da isključite televizore i da se uključite u televiziju.
Krajnje vreme.
