Silvija je bila iz imigrantske porodice; njeni roditelji došli su u SAD u potrazi za boljim životom. Majka Aurelija bila je austrijskog porekla, a otac Oto nemačkog. Uvek je bila rastrzana između želje da ispuni velike ambicije svoje majke i želje da se oslobodi istih. Nerazumno je volela oca. Kada se on razboleo imala je samo osam godina.
Jedne godine, njena majka poklonila je Silviji i njenom bratu dnevnike za Božić. Silvija je pisala jednu stranicu po danu čitavo rano detinjstvo, a ulaskom u adolescentski period, tražila je svesku bez datuma, „jer kada dođu veliki događaji, jedna stranica nije dovoljna“. Sa nepunih 13 godina naučila je kuca na pisaćoj mašini i bila izuzetno vešta u tome. Već tada je govorila kako je pisaća mašina produžetak njenog tela.
Na koledž Smit došla je 1950. godine i bila je uspešan student. Na početku se plašila odlaska, pretpostavljajući da će većina devojaka doći iz privatnih škola i smatrala je da neće moći da im se suprotstavi i da im parira. Ipak, snašla se, i govorila je kako voli da pohađa ženski koledž, jer nema takmičenja kada je u pitanju osvajanje muškaraca. U tom periodu se u njenom radu naslućuje tenzija između želje da se posveti intelektualnom i mirnom akademskom životu na koledžu i želje da bude popularna, seksualno slobodna američka žena.
U leto 1953. godine, dok je još bila na koledžu, Silvija je zajedno sa drugim koleginicama dobila šansu da kao gostujući pisac piše za njujorški magazin „Mademoiselle“. Tokom boravka u Njujorku, Silvija je nestala, i njeno odsustvo je bilo medijski propraćeno, s obzirom da je bila jedva punoletna studentkinja uvaženog američkog koledža. Nakon tri dana je pronađena i ispostavilo se da je sve vreme bila u roditeljskom domu. Tih ranih dvadesetih godina, počinje da oseća prve simptome depresije, od koje je bolovala čitavog života. Njena majka tvrdila je da se Silvija sa puta vratila promenjena i da je tada imala prvi nervni slom. Prestala je da čita sve osim Frojdovih knjiga, u kojima je pronašla simptome psihičkih oboljenja od kojih je sumnjala da boluje. Pokušala je da izvrši samoubistvo uzevši pilule za spavanje. Pokušaj da oduzme sebi život i oslobodi porodicu tereta svog postojanja nazivala je „poslednjim činom ljubavi“.
Silvija je o pokušaju samoubistva pričala bez sramote. Govorila je kako je životna sila u njoj bila toliko jaka da je pojela sve pilule za spavanje koje je uzela. O ovom iskustvu pisala je i u svom jedinom objavljenom romanu „The Bell Jar“.
U međuvremenu, dobija stipendiju za studiranje engleskog jezika na Kembridžu 1955. godine i to joj je najviše pomoglo da se oporavi. Tokom pohađanja Kembridža pronalazila je veliku inspiraciju u Virdžiniji Vulf. Ovde, kao i na Smith koledžu, rastrzana je između želje da bude akademik ili popularna devojka iz Amerike. Kao mlad pisac, tražila je svoj stil među velikanima poezije. U svom ranom radu, prolazi kroz faze u kojima radi po uzoru na druge pesnike kao što su W. H. Auden i Yates.
„Dok sam bila na koledžu, fascinirali su me modernisti - Dylan Thomas, Yates, Auden. U jednom trenutku sam bila luda za radom Audena, gotovo sve što sam pisala bilo je izrazito audenistički. Oduvek sam idealizovala Englesku i mislim da je to zato što sam studirala engleski jezik i književnost. Ovde je sve počelo, kada dođeš u London i prepoznaješ okolinu o kojoj si čitao u delima Dikensa i koja si na neki način već video... smatram da je to veliki literarni uticaj na psihu“, rekla je Silvija u intervjuu Piteru Oru 1962. godine.
U ranim pesmama iz prve zbirke „The Colossus and Other Poems“, Silvija je stroga u građenju forme i brojanju stihova. Takvo uredno i na neki način kontorlisano izražavanje omogućilo je eksploziju rečnika u njenom kasnijem radu.
Teda Hjuza, svog budućeg muža, upoznala je 1956. godine. Venčali su se godinu dana kasnije i imali su dvoje dece, Fridu i Nikolasa. Neki kritičari tvrde kako joj je on pomogao da nađe sopstveni glas i stil, a Silvija je i sama potvrđivala da je Ted imao velikog uticaja na njeno stvaralaštvo.
Silvija i Ted preselili su se u Ameriku 1972. godine, gde je ona podučavala na njenom starom koledžu Smith godinu dana. Nakon toga su se vratili u London i shvatili da akademski život nije za njih. Posle godinu dana života u Londonu, preselili su se u predgrađe, u kuću u mestu Devon. Ovde je Silvija gajila pčele, jahala konje i brinula o deci. Koristila je svakodnevno iskustvo da bi pisala - od brige o deci, spremanja ručka, do čišćenja i sređivanja kuće. Bilo šta što je doživela pretvarala je u poeziju. Međutim, u ovom periodu počinju problemi u braku. Ted je započeo aferu sa porodičnom prijateljicom Assiom Wevill. Neki kritičari tvrde da je Silvija prvobitno bila ljubomorna bez razloga i time naterala Teda da bude neveran. Smatraju da joj je bilo neophodno da oseća određene stvari da bi došla do inspiracije da piše. Drugi pak tvrde kako je Ted oduvek bio neveran i da je Silvija živela u senci njegove popularnosti. Nakon što je saznala za aferu, osećala se napuštenom, tužnom i besnom, ali uprkos tome, dobila je veliki nalet inspiracije da radi.
FOTO: mandarchiv
Posle rastanka sa mužem, počela je da pronalazi sopstveni stil koji se snažno oseća u kolekciji poezije „Ariel“. U ovom periodu stvaralaštva sukobljavaju se dve Silvije – s jedne strane, disciplinovana i kontrolisana, a sa druge slobodna i divlja. U ovoj zbirci prepušta se mračnim dubinama svoje psihe i odbacuje ljušture mnogih ličnosti kreiranih da bi zadovoljila druge. Silvija sa koledža Smit, Silvija u braku sa Tedom, Silvija koja brine šta će njena majka misliti - sve one su nestale. Nije ih više želela, želela je sirovu sebe i pokušava da se oslobodi svih zabluda o sebi. Poslednje pesme su o suočavanju sa ličnim demonima, o suočavanju sa onim što zaista oseća. U ovom periodu oslobađa se i idealizovane slike o ocu, priznajući da poseduje deo sebe koji je potpuno bio opsednut njime, o čemu govori u pesmi „Daddy“. Uvek je tvrdila da u pesmi ne govori o mržnji prema ocu, već o mržnji prema delu sebe koji je ceo život pogrešno tumačio i nepotrebno idealizovao oca.
Tokom poslednje zime svog života prolazi kroz najteži talas depresije do tada. U tom periodu, pesme kao da su tekle iz nje. To je energična i snažna poezija u kojoj se jasno oseća sirovi egzistencijalizam.
Silvija Plat izvršila je samoubistvo 11. februara 1963. godine. Ugušila se gasom u stanu, a susednu sobu u kojoj su spavala njena deca, blokirala je mokrim peškirima, da bi ih zaštitila. Osvojila je posthumno Pulicerovu nagradu za kolekciju pesama „The Colossus and Other Poems“.
Čitavo Silvijino stvaralaštvo je autobiografsko. Kroz pesme istražuje sopstvenu mentalnu borbu, probleme u braku i nerešene odnose koje ima sa roditeljima. Njeno pisanje izražava njenu najveću snagu i urođene strahove. Neki kritičari veruju da ju je pokretala sopstvena samodestruktivnost, drugi pak tvrde da je kroz pojam smrti zapravo provlačila veliku životnu energiju i kreativnu moć. Kao što je i sama napisala u svom dnevniku: „Osećam da mojim životom upravljaju dve sile - jedna je radosna i pozitivna, a druga je negativna i mračna. Koja god da dominira u trenutku mog života, upravljaće mnome“.
