FOTO: Blic
Prevela: Aneta Antić
Kažu da je istina čudnija od fikcije, ali možda je i jezivija. Istorija je zabeležila brojne priče o varvarima, ubicama i vešcima u poređenju sa kojima vampiri i koljači iz holivudskih horor filmova svakako deluju umiljato. U pojedinim slučajevima, ovi užasi iz prošlosti su čak poslužili kao osnova za strašne priče i legende koje se ispredaju do današnjeg dana. Od Vlada Nabijača do Džeka Trboseka, predstavljamo vam sedam najjezivijih istorijskih ličnosti.
1. Vlad Nabijač
Vlad III Drakula, poznatiji pod gnusnim imenom „Vlad Nabijač“, bio je vladar Vlaške (danas deo Rumunije) u XV veku, a postao je poznat zahvaljujući neobuzdanom mučenju, sakaćenju i masovnom ubijanju. Zbog vojničkih podviga, mnogi su ga hvalili kao heroja, ali okrutnost u kojoj mu nije bilo ravnog i naklonost prema varvarskom pogubljivanju, neretko usmereni na njegov sopstveni narod, učvrstili su njegovu reputaciju jednog od najkrvoločnijih vladara ikada.
FOTO: Wikimedia
Vladove žrtve su, navodno, ubijane na krajnje nezamislive načine, uključujući vađenje utrobe, obezglavljivanje, ili čak tako što su živi odrani ili skuvani. Međutim, omiljena metoda mu je bila nabijanje na kolac, jezivi proces pri kom se drveni kolac polako provlači kroz telo žrtve, nakon čega se umire od izlaganja spoljašnjim uticajima.
Nakon jedne čuvene vojne pobede nad nadolazećim Otomanskim Turcima, navodno je oko 20 hiljada ljudi nabijeno na kolac duž obala Dunava po Vladovom naređenju. Kada je pristigao drugi talas napadača, priča se da su se momentalno povukli kada su ugledali grotesknu „šumu“ leševa.
Prema nekim pričama, Vlad je uživao da obeduje okružen hiljadama tela nabijenih na kolac i čak bi umakao hleb u krv svojih žrtava. Ovaj bizarni običaj, zajedno sa imenom „Drakula“ i Vladovim rodnim mestom, Transilvanijom, kasnije je poslužio kao deo inspiracije za vampira u romanu Brema Stokera iz 1897. godine, „Drakula“.
2. Raspućin
Život Grigorija Raspućina je velikim delom obavijen mitom, ali istorija ga oslikava kao „ludog monaha“ koji je Rusiju doveo do haosa. Raspućin je počeo kao sveti čovek iz naroda i zagovarao versku doktrinu o tome da je istinsko spasenje moguće dostići samo kroz predavanje grehu.
Zahvaljujući reputaciji verskog iscelitelja, pozvan je na dvor cara Nikolaja II, gde je zadobio naklonost carice Aleksandre Fjodorovne pošto je pomogao njenom sinu obolelom od hemofilije da se oporavi nakon zadobijene povrede. Do 1911. godine obezbedio je sebi položaj caričinog najbližeg savetnika. Onda je počeo da koristi svoj uticaj kako bi imenovao nesposobne i opake zvaničnike, u isti mah se opijajući i udovoljavajući svojim izopačenim seksualnim željama.
Raspućin je posedovao prevarantski šarm i navodno uživao u ponižavanju žena iz visokog društva tako što ih je terao da ližu njegove prljave prste nakon što bi ih umočio u supu. Bio je optužen za silovanje kaluđerice, a bilo je poznato i da noću opšti sa prostitutkama, čak i dok je preko dana savetovao caricu u vezi sa državnim poslovima.
Strahujući da zbog ekscentričnog vešca Rusija srlja u propast, grupa aristokratskih zaverenika otrovala ga je cijanidom 1916. godine. Kako toksin nije postigao željeni efekat, navodno su ga nekoliko puta upucali, a zatim i pretukli, nakon čega su njegovo telo bacili u ledenu Nevu. Na kraju je Raspućinova smrt nastupila prekasno da spasi kraljevsku porodicu od javne sramote. Car, carica i njihovo petoro dece ubijeni su 1918. tokom Boljševičke revolucije.
3. H.H. Holms
Rođen pod imenom Herman V. Madžet, ozloglašeni masovni ubica H.H. Holms je započeo svoju karijeru baveći se prevarama u vezi sa životnim osiguranjem pre nego što se preselio u Ilinois uoči Svetske izložbe u Čikagu 1893. godine. Na tom mestu je podigao ono što je nazivao svojim „zamkom“ - trospratni pansion koji je u tajnosti preobrazio u morbidnu komoru za mučenje.
Pojedine prostorije su bile opremljene skrivenim špijunkama na vratima, gasovodom, vratima u podu i postavljene materijalom koji izoluje zvuk, dok su se u drugima nalazili tajni prolazi, lestvice i hodnici koji su se završavali ćorsokacima. Pomoću jedne podmazane cevi dolazilo se u podrum, gde je Holms postavio hirurški sto, peć, čak i srednjovekovni razapinjač.
Pre i u toku Svetske izložbe, Holms je odvodio brojne žrtve, uglavnom mlade žene, u svoju jazbinu nakon čega bi ih ugušio otrovnim gasom i odneo u podrum kako bi na njima vršio zastrašujuće eksperimente. Zatim bi se ratosiljao tela tako što bi ih stavio u peć ili ih odrao i prodao skelet nekoj od medicinskih škola.
Na kraju je Holms osuđen za četiri ubistva, ali je priznao da je ubio još barem dvadeset sedmoro ljudi pre nego što je obešen 1896. godine. „Holmsov zamak strave“ je kasnije pretvoren u muzej groteske, međutim zdanje je izgorelo u požaru pre nego što je muzej otvoren.
4. Eržebet Batori
Često pod imenom „Krvava grofica“, Eržebet Batori je bila mađarska plemkinja koju mnogi smatraju najporemećenijim masovnim ubicom ženskog pola svih vremena. Ona je, navodno, u poznom XVI i ranom XVII veku namamljivala mlade devojke sa sela u svoj zamak obećavajući im dobro plaćen posao među poslugom.
Nakon što bi se našle zarobljene u tvrđavi, žrtve bi bile podvrgnute nezamislivom mučenju. Neke bi tukli i probadali iglama, dok bi druge ostavljali da se nage smrznu u snegu. Prema legendi, grofica se čak i kupala u krvi svojih žrtava koje su bile device, verujući da će joj koža na ovaj način ostati mladalačka i blistava.
FOTO: Wordpress
Navodno je brutalno ubila čak osamdeset devojaka sa sela, iako ta cifra možda dostiže i šest stotina, ali tek kada je svoju pažnju preusmerila na mlade plemkinje tome je napokon došao kraj. Godine 1611. zazidana je unutar svojih odaja u zamku, a jedini otvor je bio namenjen za dopremanje hrane. Umrla je četiri godine kasnije, 1614. godine.
Pojedini istoričari tvrde da su joj smestili politički neprijatelji. Iako su mišljenja o ovome podeljena, nema sumnje da se mitovi i legende umnogome nadovezuju na njenu reputaciju. Zajedno sa Vladom Nabijačem, smatra se da je poslužila kao jedan od istorijskih izvora za roman „Drakula“ Brema Stokera.
5. Džek Trbosek
Tokom 1888. godine, Vajtčepel u Londonu potresali su izveštaji o krvoločnom masovnom ubici koji pohodi ulice grada. Ludak čiji identitet nije otkriven bi namamljivao prostitutke na zamračene trgove i sporedne ulice pre nego što bi im prerezao grkljan i sadistički unakazio tela nožem za rezbarenje. U periodu između avgusta i novembra pet prijateljica noći je pronađeno iskasapljeno u potlačenom Ist Endu, što je izazvalo pomamu novinara i poteru po celom gradu. Iako je u početku bio poznat samo kao ubica iz Vajtčepela, ubica je uskoro stekao novi jezivi nadimak: Džek Trbosek.
Kako u to vreme nisu postojale savremene forenzičarske metode, policija viktorijanskog doba nije bila dorasla istraživanju Trbosekovih gnusnih zločina. Svedočenja očevidaca neretko su bila protivrečna, a nakon što je završio sa poslednjom žrtvom 9. novembra, ubica kao da je nestao bez traga.
Na kraju je slučaj zatvoren 1892. godine, ali Džek Trbosek i u današnje vreme izaziva zapanjenost. Prema najpoznatijim teorijama, činjenica da je ubica poznavao anatomiju i vivisekciju ukazuje na to da je možda bio kasapin ili hirurg. Preko stotinu ljudi je bilo osumnjičeno, a termin „riperologija“ je skovan kako bi objedinio celokupno izučavanje ovog slučaja.
6. Žil de Re
Žil de Re je bio francuski plemić iz XV veka, vojnik i saborac Jovanke Orleanke u Stogodišnjem ratu. Za svoje vojne podvige pobrao je lovorike, ali iza svog uzvišenog ugleda i raskošnog stila života skrivao je mračnu stranu, između ostalog optuživan je za satanizam, obljubu i ubistvo.
Od tridesetih godina XV veka, Re je navodno počeo da muči i brutalno ubija malu decu, od kojih su mnogi bili decači sa sela koji bi došli u njegov zamak da rade kao paževi. Nakon što bi seksualno zlostavljao sluge, Re ih je ubijao tako što bi im prerezao grkljan ili slomio vrat palicom. Drugi bi bili obezglavljeni i raskomadani, a Re bi čak i ljubio odsečene glave nekih svojih žrtava.
FOTO: Balkanski zabavnik
Re je neobuzdano uživao u ovim sadističkim običajima sve do 1440. godine, kada je napao sveštenika zbog spora koji se vodio oko zemlje. Ovim postupkom je na sebe navukao bes crkve, koja je započela istragu i nedugo zatim razotkrila baronovu okrutnu prošlost. Usledilo je čuveno suđenje gde mu se sudilo za ubistvo i sodomiju, a optužen je i da se bavio alhemijom i sprovodio satanističke rituale.
Na kraju je, podvgnut mučenju, priznao da je ubio čak sto četrdesetoro dece, iako su neki tvrdili da je cifra bila daleko veća, nakon čega je obešen i spaljen u oktobru 1440. godine. Pojedini istoričari smatraju da je Re poslužio kao inspiracija za narodnu priču iz XVII veka „Plavobradi“, koja opisuje imućnog barona koji ubija svoje mlade žene.
7. Tomas de Torkemada
Od 1483. do 1498. godine Tomas de Torkemada je bio vođa Španske inkvizicije, ozloglašenog katoličkog tribunala koji je sudio jereticima i nevernicima. Kako bi iz njih iznudili priznanje, ove žrtve su podvrgavane gnusnom mučenju, između ostalog davljenju ili rastezanju na razapinjaču. Drugi su bili davljeni na suvo ili izloženi takozvanom strapadu, iscrpljujućoj metodi mučenja pri kojoj je žrtva obešena za svoje zglobove, dok joj se zglobovi ne išcaše.
Torkemada, monah iz reda franjevaca, stajao je iza reorganizovanja Inkvizicije i proširenja njenih nadležnosti, uključujući i zločine poput bogohuljenja, zelenaštva, pa čak i bacanja vradžbina. Torkemada je takođe naredio proterivanje na hiljade Jevreja, Muslimana i crnaca, smatrajući da svi oni kaljaju duhovnu čistotu Španije.
Onima koji su preobraćeni u hrišćanstvo dozvoljeno je da ostanu, ali rizikovali su da budu mučeni ili pogubljeni ukoliko bi ispovedali svoju veru u tajnosti. Sve u svemu, oko dve hiljade ljudi je ubijeno dok je Torkemada bio Veliki Inkvizitor, od kojih je većina obezglavljena ili spaljena na lomači.
IZVOR: History
Aneta vedro korača kroz život, jer stvarnost stvaramo sami.
