Pre petnaest godina na Zlatiboru je padao sneg, kao sada u Beogradu. Ogromne pahulje dok sedim u autobusu i pišem. Pre petnaest godina, mama je svirala na akustičnoj gitari pesmu Sneg, snimala je na kasetofonu da pošalje sestri bliznkinji, Žani, u London. Pre petnaest godina mama i tata su brata i mene snimali kako igramo da joj pošalju kasetu. Danas mi je smešno kako sam vrckao uz neku muziku devedesetih.
Poslednje tri godine, živeo sam u Rakovici sa Žanom.
Pre tri dana njeno srce je prestalo da kuca.
Ne znam da li ću ovaj tekst ikada objaviti, trenutno sam u autobusu, u zastoju zbog snega, kasnim na posao, zapisujem sećanja, i ne bežim od smrti kada kažem da je Žanino srce stalo: tako se sve odvijalo, bez bola, krvarenja i muke. A četiri noći pre toga, jedne zvezdane noći, lekaru je rekla da ima 19 godina, ostavila malo krvi na mojim prstima kada je nesvesno otkačila braunilu, smešila se na ležaju koji smo medicinski tehničar i ja gurali, a odmah do nas išle su žanine sestre – moja mama i tetka.
Na intenzivnoj nezi, kada je prešla na drugi ležaj, mama je rekla da su došle lepe, mlade sestre da je pripaze. Žana se ponovo nasmejala (bar u mom sećanju je tako, ali čini mi se da nisam smeo da je gledam u lice duže od par trenutaka) i blago rekla "Uvek neke dobre sestrice brinu o meni".
To je bilo poslednje što smo čuli od nje.
Želeo sam, još odavno da uradim intervju sa Žanom, želeo sam da piše kolumnu za iSerbia, želeo sam da se uključim u neke projekte na kojima je radila, koje je planirala, želeo sam da iSerbia i njena organizacija sarađuju, želeo sam mnogo stvari, ali to prosto ne ide tako.
Sada želim da je se setim bez naricanja i sentimentalnosti, već istinski i radosno – kakva je i bila Žana.
A bila je mnogo toga.
Kada je doktor pitao za njene podatke, mama je pored godina i tih standardnih podataka dodala nešto poput "i ona je jedno divno, toplo i drago biće".
Tada sam se prvi put zaplakao to veče, pazeći da se ne vidi, da ne potresem mamu, Žanu ili tetku.
Žana je pre svega bila jedno od najdivnijih, najtoplijih i najdražih bića koje znam i koje sam ikada znao. I bila je neponovljiva.
London, 2003.
Bila je profesor engleskog jezika i književnosti u Filološkoj gimnaziji. Sećam se jedne njene bivše učenice i moje sadašnje prijateljice, koju je zamolila da mi pokaže Filološki faultet kada je trebalo da ga upišem. Sećam se koliko je volela jedno rusko odeljenje. Sećam se kako su želeli i pokušali da naprave projekat kako bi to odeljenje išlo u Rusiju. Sećam se kako je u prvi mah imala probleme sa jednim francuskim odeljenjem, i kako su kasnije sjajno radili zajedno. I kako je volela sve svoje učenike. Sećam se kako su je znale neke moje sadašnje kolege sa Filološkog, i sećam se kako sam ponosan bio, jer su je po dobru znali. Sećam se kako se neka njena koleginica iz Filološke rasplakala na telefonu kada sam joj rekao da je Žana preminula tog jutra, kada je koleginica nazvala da proveri kako smo i kako je Žana.
Bila je valdorf pedagog. Učiteljica u Štajner školi u Severnom Londonu. Sećam se kako sam pre par godina ponosno, i često kao slučajno, pominjao da joj je Adel kratko vreme bila učenica. Sećam se kako sam bio ganut: veče pre nego što je umrla, njen bivši učenik Saćin, naš porodični prijatelj i sin njene i naše prijateljice, sve njene učenike iz tog odeljenja dodao je u grupnu poruku na fejsbuku. Sećam se kako su pisali divne stvari o njoj, i kako su u 22.30 po engleskom vremenu upalili sveće za Žanu. Sećam se slika iz Londona i okupljanja tog odeljenja pre 5 godina.
London, 2008, sa bivšim učenicima
Bila je uključena u TOC. Sećam se kako sam čuo da ju je Eli Goldrat voleo i poštovao. Sećam se kako sam bio blesavi klinac i komentarisao kako je on "zlatni pacov" zbog gold i rat. Sećam se kako je pre neki dan koleginica Jen iz Malezije organizovala ljude iz TOC-ja da je pomenu i napravila na fejsbuku album sa slikama konferencije u Maleziji od pre nekoliko godina u znak sećanja. Sećam se kako su mi tehnike za pevazilaženje konflikata promenile život od malena. Kako je na Zlatiboru, gde smo brat i ja išli u osnovnu školu, držala besplatne seminare za učenike i učitelje.
Radila je za CRS. Sećam se da je mnogo putovala, sećam se suvenira iz Jermenije, i kako je čitav honorar potrošila na telefonski račun jer je zvala moju mamu svaki dan i pričale su satima.
Bila je osnivač Obrazovanja plus. Sećam se seminara iz srednje škole, sećam se kako su je učenici mnogih generacija iz Čajetine, koji su bili angažovani na projektima, voleli. Sećam se kako sam pre manje od godinu dana za vesti iz kraja pisao o takvim projektima. Sećam se svih divnih ljudi iz Obrazovanja plus.
Čajetina, 2011.
Bila je urednik i pokretač sajta Dete plus. Sećam se proslave prvog rođendana sajta. Sećam se kako sam svakog dana proveravao sajt nekoliko puta, sećam se kako sam joj pomagao sa temama meseca za kolumniste, sećam se kako je ona meni pomagala sa mojim tekstovima...
Sa prijateljicama je pokrenula Buđenje ljubavi u Srbiji. Sećam se kako je, kada je odlazila u Maleziju na onu konferenciju, želela da iskoristi priliku da poseti i dobru prijateljicu u Australiji, jer su karte jeftinije tako. Tada je tražeći na internetu programe za lični razvoj pronašla Path of Love. Mama je mislila da je za tako korenit rad na sebi sigurnije biti bliže kući, ja sam mislio (i zadržao za sebe) da se radi o krizi srednjih godina, uzimanju para i nju ejdžizmu. I mama i ja smo pogrešili, a od učesnika u programu, preko asistiranja i dugogodišnje obuke, Žana je postala moderator za Awakening of Love. Napisala je i priručnik o vođenju Buđenja ljubavi. Sećam se kako su osnivači Path of love-a bili oduševljeni. Sećam se kako sam sa jednom od najboljih prijateljica svratio da pomognem oko prenošenja stolica i uređenja prostora u Dah teatru pre Buđenja ljubavi u septembru 2013.
Dah teatar, sa asistentima
Pisala je kolumne. Za Dete plus i za časopis Sensa. Sećam se kako sam i tada bio bezgranično ponosan na nju. Sećam se da je držala sjajnu radionicu na Sensa vikendu na Zlatiboru, iako je nedelju-dve pre toga saznala da je bolesna.
Učestvovala je u pokretanju priče o odgovornom življenju i finansijskoj pismenosti sa Savezom učitelja i Dunavom. Sećam se da je držala prezentacije po čitavoj Srbiji. Sećam se kako je izuzetan predavač bila. Umela je da uhvati pažnju čitavog Sava centra držeći predavanje. Umela je da ustane u pet, pripremi se za Filološku, održi časove, sedne u kola da bi je odvezli u neki grad, negde u Srbiji, da održi predavanje, da se vrati u pola noći, pa sutradan ponovo drži časove.
Sećam se koliko je rezilijentna bila. Ona me je i naučila šta uopšte znači reč rezilijentnost. Sa dobrom prijateljicom je u još pionirskom poduhvatu pokrenula Centar za razvoj rezilijentnosti u Srbiji.
Sećam se kako je pronašla program The Work of Byron Katie , koji je njoj i meni puno značio.
Sećam se kako me je cela ta priča o preispitivanju misli, preokretima, facilitaciji, pronalaženju dobrog u lošem nervirala u početku. Sećam se kako je kroz nju polako ovakav način razmišljanja dolazio do mene, i koliko mi i sada znači.
Australija, 2009. “making friends with Australian butterflies”
Sećam se koliko mi je bilo teško kada se razbolela, ali ni na trenutak nisam sumnjao da će se izvući. Ipak, sve je krenulo drugim tokom, nepromenljivo i brzo.
Nekada mi se čini da se sve uklapalo kao slagalica, da se Žana, i sama ne znajući opraštala sa svima nama.
Nekada ne verujem da se sve ovo dešava.
Nekada sam zaleđen.
Veče posle njenog odlaska, podelio sam jednu njenu fotografiju na fejsbuku uz komentar:
Do malopre mi je svaka notifikacija od lavine ♥ koja su preplavila Fejsbuk na njenim fotografijama, budila više bola nego radosti, ali Zana mi je toliko obeležila život da je ljubav, i to svetlo koje za sobom ostavlja, iznad i izvan smrti, života, i prolaznosti.
Sva podsećanja koja sada bole, kasnije će biti beskrajni zagrljaji i svetlo koje nam šalje.
Nekada sam u miru.
Mislim da smo tada u kontaktu, i verujem da odnos sa dragim ljudima traje i izvan smrti.
Jedan prijatelj mi je rekao ”ko uđe u prisustvo, ne izlazi iz prisustva”. Mislim da to znači uhvatiti život, kako se zvao još jedan program ličnog razvoja koji je vodila. Biti prisutan.
To što je Žana ostavila, i to koliko je, ne samo meni, obeležila život, je nešto neotuđivo i autentično, što će uvek biti tu. To je uvek prisutno, i kroz to i Žana.
"A mi smo imali Vas. I u Vama ljubav, razumevanje, strpljenje, popuštanje i svakog dana po jedan osemeh. Hvala Vam što ste nam bili druga mama, što ste nas mirili kad se posvađamo, što ste nas terali da pišemo na papirićima šta volimo jedni kod drugih, što ste popričali sa nama kada nam je bilo potrebno, što ste uložili sve svoje napore da mi odemo u Rusiju, što ste nam davali slatikše, ugošćavali nas pokisle u svom stanu, što ste nam govorili zašto nas volite, što ste nam uvek zaključivali za po jednu ocenu više. Svet je izgubio jedan od najvrednijih bisera, ali gore Vam je i mesto. Neka Vas Anđeli čuvaju."
Fotografiju i komentar na fejsbuku je podelila Žanina učenica, Slađana Milanović Alargić. Video sam u međuvremenu, završavajući ovaj tekst.
Priča o Žani se ovde ne završava.
