FOTO: Facebook
Ratko je rođen u Beogradu i taj grad smatra magičnim, jer svakoga osvaja i ne ostavlja ravnodušnim. Promenio je dva fakulteta, da bi se na trećem pronašao i uspešno ga završio, tako da možemo zaključiti da je osoba koja ne odustaje i koja traži samo ono što mu i pripada. Koosnivač je benda „Crveni storno“, uz beogradskog pesnika Miloša Stojanovića Kepa i Ljubu Lješevića — člana Tarzanije.
Za potrebe benda pisao je tekstove o kojima će biti reči. Veliku nadu polaže u svoje dramske tekstove, koje možda čeka lepa budućnost u pozorištu. Sigurno je da ima puno ljubavi u duši ovog čoveka, jer je poklanja na najfiniji način: kroz poeziju i muziku. Uživajte u onome što je rekao za iSerbia , a rekao je mnogo.
u korenu tvog vrata
moje oko
gnezdi neke nežne reči
Pisci često govore kako je poriv za pisanjem uvek postojao negde u njihovoj svesti. Da li si ti „slučajno“ postao pesnik, ili si odavno zaljubljen u igru reči?
U srednjoj školi sam zavoleo Dučićevu poeziju, a drug iz klupe me je upoznao sa ozbiljnijim Antićevim pesmama, kog sam do tad smatrao tralala plavi čuperak pesnikom. Uz Balaševića, Antić je kriv za sve patetično u mom pisanju. Da nije bilo Bukovskog, kog sam pronalazio na policama kućne biblioteke, verovatno bih pisao još užasnije i patetičnije. On je dao nekakvu ravnotežu.
Sa sedamnaest sam se zaljubio prvi put, a ohrabren Antićem i Balaševićem smatrao sam da je sasvim prikladno i neophodno da to poezijom stavim do znanja osobi koja mi se sviđala. Tada sam napisao svoju prvu ozbiljnu pesmu, ali i po prvi put uvideo da to ne ide tako. Nije bitno šta osećaš i koliko osećaš, niti je bitno ako to pokažeš na originalan način. Niti ako pokažeš onako kako niko nikada toj osobi neće pokazati. Godinama sam se mučio da prihvatim kakav je zapravo svet po tom pitanju, ali uvek se našao neko da me nagovori ili natera na još jedan pokušaj.
Poslednji put sam poverovao Benjiniju da to tako treba i još jednom prošao glavom kroz zid (lepše bi bilo reći srcem – ali i patetičnije). Najbolji rezultat je frendzonovanje i psihotarapeutske usluge koje pružaš nekome da zaleči ranjenu sujetu. Naravno, poezija donosi interesovanje i divljenje drugih, ali nisam doživeo da to isto izazove u jednakoj meri prema onima za koje je pisana.
Da li sam slučajno postao pesnik ili se to oduvek krilo u meni? Ne smatram sebe pesnikom. Osećao bih se kao da lažiram kad bih rekao da jesam i osećam se uvek lažno kada me neko tako predstavi. Nekada sam želeo da budem pesnik, jedino poezijom da se bavim, ali sada znam da nisam od istog materijala od kojeg se prave pesnici. Barem ne osećam da je nekakav pesnik pod ovom kožom.
U tvojim pesmama sam nailazila na autobiografske momente. Npr. neki stihovi iznose detalje sa rada u inostranstu, ali u većini pesama dominira ljubav, čežnja, strast, nežnost, seta. I onda opet: ljubav, strast, nežnost... Kada su nastale tvoje najbolje pesme? U vreme kada si bio emotivno ispunjen ili emotivno razoren?
Zavisi koje pesme smatraš da su mi najbolje... Mnogih uspešnijih bih se danas odrekao. Sada su mi prepatetične, iako se ljudima i dalje dopadaju. Pišem kada sam emotivno ispunjen. Nekada sam zbog patetičnog nasleđa i pozitivna osećanja pretvarao u emotivno negativne, pesimistične i patetične pesme. Kriv je Balašević, kog sam slušao u jednom kratkom, ali bitnom periodu. Danas se trudim da se operem od te patetike na svakom koraku. Ne kažem da je Balašević loš, ali se treba pomeriti sa mesta gde ljubavni neuspesi iole daju prostora da se išta shvati kao tragedija.
Možda bih pisao dobro u periodu kada sam emotivno razoren, ali danas to kod mene kratko traje. Nema sujete koja bi imala šta nekome da poruči, niti ima tragičnog shvatanja u ljubavnim neuspesima. Nađem opravdanje za svakoga i ne žalim za nečim što se završilo. Prave stvari nemaju kraja, rastu i postaju jače, tako da ako je nečemu kraj – mora biti da je reč o pogrešnoj stvari, a ne želim da se trošim na pogrešne stvari.
Koliko hiljada godina
vajalo se tvoje lice
ljubavima tvojih predaka?
(„J.C.“, odlomak)
Kaže se: „Lepota je u oku posmatrača“. Kakav je slučaj sa piscima, da li su njihove ljubavi stvarno posebne ili je lepota, ipak, u oku pisca? Da li je ruža Malog Princa stvarno bila najposebnija ruža?
O tome moramo govoriti kroz dve stvari. Stvar je subjektivna, ako je posmatramo na nivou spoljašnosti. Priroda i nesvesno mi određuju šta će mi se svideti, jer je njima to potrebno ne bi li ukrstili gene i obezbedili vitalnost i opstanak vrste. Otuda tipovi. Ako neko ima svoj tip, skloni se od njega, on je samo mehanizam u procesu razmnožavanja. Tu bilo kakav sklop kostiju mesa, kože i masnog tkiva meni može biti prelep i poseban, ukoliko nesvesnom odgovara. Barem poseban i jedinstven, dok ne dođe neko genetski povoljniji. Onda mačku o rep čitava priča o ljubavi, jer onda odeš drugom. (Smeh).
Ono što je objektivno i trajno dolazi kada čovek postane samosvesniji. Onda zaista može videti nečije lepote i osloboditi se fizičke lepote ili modela ponašanja koji su do tada glavni kriterijum i glavni okidač za emotivne reakcije. Ostvarena osoba, samosvesna, ne može da ne ceni i da ostane ravnodušna pred svim lepotama neke osobe...
Da li su bile posebne one kojima sam pisao? Ne bi bilo fer s ove distance da odgovorim na to. Ako su danas nekome posebne, ako ih nikada nije varao, samo bio njihov, uvek iskren i ako ih voli, onda jesu posebne i bez mene da to kažem. Ako je drugačije, onda je neko od nas u velikim zabludama.
Osoba koja mi se danas sviđa bi bila nevidljiva za mene pre desetak godina, a danas su mi sve druge neuporedive s njom. Da me pitaš o fizičkoj lepoti, znao bih da su druge lepše, ako govorimo o simetriji, anatomiji, ali nju, zbog toga kakva je kao celina — ne bih mogao da stavim iza njih. Ona je svetlosnu godinu ispred svih. Druge su dekor procesu razmožavanja, a ona stvarna, mnogostruko organizovana lepota. I ne radi se o idealizaciji, jer i svi drugi, iole samosvesni — jednako reaguju na nju kao i ja. Dakle, stvar je objektivna. Posebna je svima koji vide dublje od omota ambalaže.
FOTO: Privatna arhiva. Na fotografiji su knjige Ratka Petrovića: Paperja, Katahreza, Tri godišnja doba i smrt, Izgubljene intime
Jedna dobra priča ili pesma može da pomogne milionima ljudi, jer lepota zaista spašava svet. Može li umetnik poput tebe da živi od lepote i ljubavi prema muzici i pisanoj reči?
Može da se prebrodi trenutak. Meni je bar pomagalo (čitajući druge) da prebrodim trenutak, ili da dobijem potvrdu da u nečemu istrajem. Čak i u zabludi da istrajem, jer i to je bitno, ne može se učiti i postati ono što jesi (kao ličnost), ako ne grešiš. Danas me bavljenje ovim stvarima ispunjava, na nivou hobija. A ne verujem ni da su rezultati koje ostvarujem nešto veći od onoga što čovek postiže u oblasti nekog svog hobija. Ne shvatam se previše ozbiljno u stvaranju, a preozbiljno uživam. Naročito u muzici. Ona danas ispunjava čitav moj dan.
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi
(„Šansa“, odlomak)
Pisanje poezije u kombinaciji sa sviranjem u rok bendu može doneti dobre rezultate. Na „Demo Masters“ takmičenju 2013. g. tvoj bend „Crveni storno“ je osvojio najviše glasova od publike, a samim tim i tvoj tekst za koji si uradio i muziku. Kakvi su dalji planovi benda?
Ne na čitavom takmičenju, u par krugova tog takmičenja — da. Tu glasa publika, dakle — nije objektivno, jer ako meni dođe najviše publike, ja pobeđujem. Ono što mi je drago je to što smo se probili i uspeli da učestvujemo na tom takmičenju. Drago mi je i što sam mogao da se uporedim sa drugima, da vidim šta bih sve mogao i kako to drugi rade.
Trudim se da razgraničim pisanje poezije i pisanje za bend. Mislim da će mi pisanje za bend biti daleko zdravije. Ne želim da podilazim publici, ali ne želim da se oseti ni njanjavost kakva se može provući u nekim stihovima iz poezije. Poezija i tekst za pesmu se meni razlikuju koliko pozorište i film. Dakle, za odličan film ne možemo reći da je automatski i odlična predstava.
Volim, recimo, kod Goribora ili Damira Urbana kad vidim poeziju u muzici, ali nema toga preterano kod drugih. Ne ume svako to da upakuje, a da ne bude usiljeno i prozaično, pretenciozno i natrpano, a nije sve što je neobično ili sve što je dobro sročeno poezija. Ja to trenutno ne umem i to je ono što ću morati da savladam ili ću biti generički, predvidiv i dosadno običan autor.
Sve to.
Od Adama i Eve
na ovamo,
cela ta gužva,
da bismo se sreli
ti i ja.
Devojke osvajaš gitarom ili poezijom?
Poezijom sam jedino uspeo da rasteram devojke. A gitaru danas svako svira, tako da ti nemam šta previše reći na tu temu. (Smeh). Ima devojaka kojima se svidelo šta pišem, mada poezija najčešće vodi u prijateljstvo. Ako je i bilo neizvesno, čim saznaju za moju poeziju, dobijem čin ramena za plakanje i pregrupišu me u svoj sistem odbrane. Ne mogu da potvrdim uspešnu ljubavnu priču vezanu za gitaru ili poeziju. Poeziju pomenem tamo gde znam da neće biti ničega i gde to ne može da se shvati kao nekakva samoreklama. Poezija je jezik za dvoje koji su se već sporazumeli nekim dubljim stvarima, a ne može se tako započeti nešto. Neko može, naravno, ne ja.
FOTO: Facebook Ratko Petrović
Nisam imao tu sreću da nadahnut i emotivno ispunjen nekome napišem nešto i da ta priča postane nešto više. Obično je to išlo bez poezije, a stvari su se vezivale sasvim drugim, oksitocinskim faktorom. Ima devojaka koje poezija dotakne, koje je osećaju i koje poezija pomera, ali je više onih čijoj sujeti prija pažnja i udvaranje, pa makar to bila i nekakavo pisanje. Ne računamo kad te neko idealizuje, onda mu je i tvoj prljav veš romantičan, jednako koliko je patetičan svaki tvoj pokušaj, pa i najoriginalniji onome kome se ne dopadaš.
Veruj da je ipak možda
voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje.
Čuda samo tako opstaju.
Kada i druga čuda
veruju u njih.
(„April“, odlomak)
Moglo bi se reći da je XXI vek „web vek“. Pojavljuje se veliki broj blogera, kolumnista, kvaziumetnika, kvazipisaca... S druge strane, knjižare se gase. Ti imaš veliki broj pratilaca na Facebook stranici. Na koji način ti internet pomaže, ili ti odmaže?
Drago mi je što kažeš „pratilaca“, to je prava i zdrava reč. Treba izbeći temin fan, jer je netačan — barem u mom slučaju. Tamo ima ljudi kojima se ponešto dopalo, pa su tu da s vremena na vreme vide šta sam podelio i ima li nečeg novog što će im se dopasti. Svi ljudi koji su tu nekako su me pronašli, jer im je to bilo potrebno, ne jer sam visio po televizijama, niti jer me je neko gurao. Bilo bi više pratilaca kada bih sve svodio na crtice i statuse — jer smo danas svi konzumenti brzih informacija, nemamo vremena i volje za nešto šire. Mada je pitanje šta kome više prija, kvantitet ili kvalitet?
U jednom periodu života bi mi značilo da ih ima što više. Tada sam bio nezreo i verovatno bi to prijalo mom egu i sujeti. Možda bi mi uvrtelo u glavu da sam bitan i onda bih preozbiljno shvatio sebe i postao uštogljeno, sujetno govedo. Uspeh ostvaren preko interneta je mač sa dve oštrice. Treba biti čovek ako ti se tako nešto dogodi, pa da ostaneš čovek.
Youtube je najgledaniji medij, a facebook i twitter najbolji promoteri, što vam onda oduzima u nekoj meri pravo da se žalite na druge za to što niko nije čuo za vas i što nemate uspeha. Knjižare se gase, jer se izdaju knjige koje niko ne želi da čita ili se izdaju koještarije, bezlične, bezbojne, užegle stvari. Ne kažem da bi se štampanjem mojih dela poboljšalo stanje, ali ima dobrih, a ignorisanih autora. Štampajte ono što vredi i što već nemaju u svojim bibliotekama i narod će kupovati.
Trenutno pišeš kraće priče koje objavljuješ na fejsbuk stranici i koje prolaze veoma zapaženo. Je li to najava za izdavanje zbirke priča, s obzirom na široku zainteresovanost tvojih fanova?
Fokusiraću se na muziku, a s pisanjem kako bude, jer izdavači traže da im platiš štampanje, a da zauzvrat dobiješ promociju na sajmu knjiga. Dakle, sam sebe finansiraš, a oni odu do Narodne i predaju rukopis i stave sebe za izdavača. Ako si nečiji rođak, ljubavnica, u određenoj političkoj stranci ili ako neko želi da penetrira u tebe, onda može i drugačije. Nemam para da izdajem išta, a i kada do sredstava dođem, mizerna su. Ne verujem da ću nešto izdavati, pa ni o svom trošku, jer više nemam energije za to. Nema izgleda da ću se time baviti.
Posle prevare,
sve više nije svoje.
Ako je moje, bilo jednom tuđe,
onda ne može opet biti samo moje.
(„Posle preljube“, odlomak)
U prošlogodišnjem intervjuu izjavio si da si napisao desetak dramskih tekstova i da te posebno zanima pozorište. Koje su osnovne teme tvojih dramskih tekstova?
Da, napisao sam i mislim da ću neke staviti na internet, pa ako neko misli da valja i da mu odgovara – moći će da se posluži. Samo neka javi, da vidim kako to izgleda kroz nečije tuđe oči.
Trudim se da provučem različite teme kroz nekakvu lupu crnog humora. Pišem ono što bih i sam voleo da vidim u pozorištu, a to varira. Nisu ljubavne stvari, ni limunade i šećerleme, što bi se možda dalo zaključiti po drugim stvarima koje sam pisao. Zaista uživam i pri pomisli kako bi to moglo da izgleda kada bi se našlo na sceni, a i taj osećaj mnogo vredi. To mi najviše prija i u pisanju dramskih tekstova se najbolje osećam. Možda je to onaj osećaj koji svaki amater ima, da ono što radi – valja i vredi. Mada amaterizam i ne znači odsustvo profesionalizma, već da se nešto radi iz velike ljubavi, što i jeste izvorno značenje reči amater – „ako to jesam“.
Za kraj, neke od najlepših „crtica“ Ratka Petrovića:
- Umesto doručka, donela je ples u krevet.
- Napisaću toliko dobru pesmu o tebi, da će je i poslednji čovek čitati, gledajući kako se Sunce gasi i svet nestaje... (Katahreza)
- Koliko me je ko tražio, toliko me je i otkrio. Koliko me otkrio, toliko me je zaslužio. I dajem sve, tek kad ima ko da sve i ponese.
- Nije problem odliv mozgova, nego odliv duša.
- Žene treba osvajati onda kad se menjaju. Jer samo kad se promene, bar na kratko su (opet) sasvim svoje. Sve ostalo je (budući) istorijat njihovih (bivših) ljubavi...
Gordana Bušin svoj mir pronalazi u književnosti, inspiraciju u vinu, a snagu u muškarcu.
Pročitajte i:
Naša Ljuma Penov zablistala u Njujorku
Čemu može da nas nauči Šerlok Holms
Bora Čorba: Kriza autora kod nas je velika
