.jpg)
Njegovi prvi pevački nastupi sa 18 godina bili su u Leskovcu, gde je jednom sasvim slučajno upoznao pevačicu Silvanu Armenulić. Ona je pevala sa svojim orkestrom u kafani Radan, te je pozvala Tomu da peva i uči narodne, zabavne, starogradske pesme i francuske šansone. Vrlo brzo pročulo se za njega, te su svi svraćali u kafanu Radan.
S takvom reputacijom, Toma Zdravković je svake večeri pet uzastopnih godina punio svečanu salu tuzlanskog hotela Bristol. Kao iskusan pevač dočekao je eru masovne proizvodnje ploča i kaseta, te je svoj vrhunac slave doživeo 80-ih.
Legendarni pevač obožavao je zvuk violine, te se ona čuje u većini njegovih pesama. Tekstove pesama je uglavnom pisao sam i većina njih su autobiografske u kojima se govori o neuzvraćenim ljubavima i patnjama. Međutim, u ulozi kompozitora našao se i kada je napisao pesmu poznatoj pevačici Silvani Armenulić, „Šta će mi život“.
„Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna. Tokom brojnih zajedničkih putovanja, upoznao sam njen život i ušao joj u dušu. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan, uvek je bila depresivna i često je očajavala. Tako sam se jednog jutra probudio u hotelu Slavija sav bolestan posle nekoliko noći pijanstva. Onako sav izbezumljen, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Bilo mi je vrlo lako jer sam bio mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem pesmu „Šta će mi život“. Nakon povratka sa turneje, krijući se malo od Silvane, otišao sam u studio da snimim tu pesmu za Beogradski sabor, ali kada ju je čula, zavapila je: Dado, molim te, ovo je pesma za mene, ti to moraš da mi daš... I na kraju dam joj tu pesmu, jer je to bila njena priča".
Nije istina da je samo Toma pisao pesme za druge. On je dobio tekst pesme „Pesme moje“ od svog velikog prijatelja Kemala Montena. Prema rečima Tome Zdravkovića, to je pogođena pesma - pesma za njega.
FOTO: Vreme
Prvi srpski boem ostavio je mnogo najvećih kafanskih i ljubavnih hitova iza sebe, ali i uloge u nekim od poznatih filmova kao što su „Balkan Ekspres“, „Bolje od bekstva“, „Bolji život“ i „Doktorka na selu“. Upravo zbog toga, život Tome Zdravkovića ima sve elemente prave holivudske drame ili možda, bolje rečeno, psihološkog trilera. Prozvan „kralj kafane” i „posljednji boem” upoznao je u svojoj karijeri sve što se upoznati moglo. Neslućene visine popularnosti ali i dno života, nemaštinu, ali i ogroman novac, novac koji mu je nehajno odlazio iz ruku.
Dugo se mučio sa rakom prostate, saveta lekara se nije pridržavao, pa je do poslednjeg dana držao čašu u ruci. U beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert, a onda je svake večeri 20 dana punio salu, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanam na Ibarskoj magistrali. Na turneju pod sloganom „Oproštajni koncerti“ krenuo je 1987. godine, a 1991. godine bolest ga je prikovala za postelju na VMA u Beogradu.
Preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu u 53. godini života, gde je i sahranjen. Veruje se da kada je umro, nije imao para ni za sahranu, jer je navodno sve potrošio na poroke. Prošle godine u rodnom Pečenjevcu otvorena je kafana „Tomina priča“, a ove godine na Centralnom groblju u Beogradu porodica i prijatelji su obeležili 24. godine od smrti jedne od najvećih zvezda jugoslovenske i srpske muzičke scene - Tome Zdravkovića.
