FOTO: Vašington, Konferencija 2015
Kada se sada osvrnete na svoj rad, koliko je put do karijere bio težak i kako biste opisali borbe koje stoje iza jedne ovakve uspešne karijere?
Prva pomisao dok gledam ovako formulisano pitanje jeste da sam već u životnoj dobi u kojoj treba polako da sumiram svoju karijeru. No, srećom, prema akademskim kriterijumima, još uvek sam u godinama u kojima se od nekoga ko se ozbiljno bavi naučnim radom tek očekuje da pruži najviše. Nažalost, u našoj naučnoj sredini neretko se dešava da ozbiljan naučni rad prestane upravo u toj srednjoj životnoj dobi, što koincidira sa sticanjem nastavničkog zvanja na univerzitetu. Trudim se da to sa mnom ne bude slučaj, jer ono što me je od studija do današnjih dana prvenstveno motivisalo i guralo napred je bila želja da u svakom pogledu – stručnom, naučnom, pedagoškom – napredujem i usavršavam sebe. Svi postignuti rezultati, otuda, jesu proizvod raznoraznih borbi, prevashodno onih sa samim sobom, da se u različitim životnim, društvenim i institucionalnim prilikama pruži maksimum.
Katkad te borbe nisu bile lake. Kao, na primer, 1993. godine kada se kao student treće godine studija susrećem sa pitanjem da li to što radim ima ikakvu perspektivu, kada živim u studentskom domu u kojem jedva da ima hrane, tople vode i struje; ili, mnogo kasnije, kada se, nakon odluke da svoje naučne kvalitete testiram u međunarodnim okvirima, suočavam sa prvim negativnim recenzijama svojih radova; ili, kada se u svojstvu prodekana za nauku sudaram sa brojnim organizacionim i birokratskim preprekama u želji da unapredim naučni život na Pravnom fakultetu. Čini mi se da je zajednički imenitelj za sve te različite borbe koje sam vodio bilo moje uverenje da to što radim ima smisla – da bivajući dobar student, naučnik, prodekan ne činim samo sebe boljim, već da na najadekvatniji način činim i svoje uže i šire okruženje boljim.
U svojstvu autora ili priređvača (samostalni ili u saradnji) objavili ste preko sto značajnih naučnih knjiga, članaka i prikaza, na domaćem i međunarodnom nivou. Vaše istraživanje pravne nauke je neiscrpno. Kako biste opisali istraživački pristup koji najviše primenjujete?
Ja sam po osnovnoj vokaciji teoretičar države i prava. Moji raniji radovi su pretežno bili iz domena političke filozofije, dok sam sada više usmeren na polje pravne filozofije. Dominantni naučni pristupi ovih dvaju disciplina nisu posve identični. Dok oni koji se bave državom prevashodno nastoje da proučavaju aktere, procese i institucije s obzirom na određeni set vrednosti (sloboda, pravda, jednakost, itd.), nastojeći tako da pruže što celovitiji pogled na to kako bi država trebalo da izgleda, dotle su teoretičari prava pretežno usmereni na to da što bolje opišu i analiziraju postojeću pravnu praksu. Laicima se katkad može učiniti da je bavljenje ovim disciplinama krajnje zaumno, jer niti će delovanje političara biti motivisano našim predstavama o tome kako dobre političke institucije treba da izgledaju, niti će pravnici praktičari (npr. sudije) svoje postupanje prilagođavati izvesnim teorijskim uvidima o prirodi pravnog rasuđivanja i različitim tehnikama tumačenja prava.
Ipak, sve i da je tako, posao teoretičara države i prava ne bi bio lišen smisla, jer filozofija generalno, pa tako i svaka njena pod-disciplina, i postoji da bi pomogla čoveku da što bolje sagleda i razume svet oko sebe. Druga je stvar da li će ljudi (političari, sudije) odlučiti da ozbiljno uzimaju u obzir filozofske uvide. Sve rečeno nipošto ne znači da su teoretičari države i prava nužno u ulozi „dobrih momaka”, jer je istorija prepuna primera njihovog svesrdnog i nekritičkog stavljanja u službu opravdanja i odbrane izopačenih političkih sistema i rđavih pravnih poredaka. Stoga je usvajanje kulture intelektualnog poštenja i akademske nezavisnosti pretpostavka svakog istinski vrednog naučnog rada, a pogotovo onog u oblasti političke i pravne filozofije.
FOTO: The Supreme Court of the US
S obzirom na to da na osnovnim studijama predajete na prvoj godini Uvod u pravo, bliske su Vam razne teorije prava, filozofski i sociološki osvrti. Koliko je za studenta prava važno umeće rezonovanja, analiziranja, tumačenja i kako ga prepoznajete ?
U osnovi našeg pravničkog obrazovanja je kontinentalni (germanski) pristup koji kreće od „krova” – opštih i apstraktnih pojmova i principa – koji se upravo izučavaju na Uvodu u pravo, da bi se onda polako spuštao ka posebnim i konkretnim pravnim disciplinama. Dominantan osećaj brucoša koji direktno iz srednjoškolskih klupa zakorače u taj svet apstraktnih pojmova je zbunjenost i pitanje koliko je to što su primorani da uče u dodiru sa stvarnim svetom koji ih okružuje. Naš je zadatak da im pokažemo da su svi ti pojmovi, poput poslovne sposobnosti, odgovornosti ili pojedinačnih pravnih akata, samo plodovi našeg teorijskog uopštavanja onoga što već zatičemo u pravnoj praksi u koju će sutra i sami kročiti. U tu svrhu je neophodno da se nastavnici što više oslanjaju na primere, kako bi izučavanim pojmovima udahnuli život.
Novi udžbenik iz Uvoda u pravo, u kojem sam koautorski sarađivao sa prof. dr Radmilom Vasić i doc. dr Goranom Dajovićem, upravo je primer takvog pristupa. Na početku knjige se nalazi imaginarna, ilustrovana priča o brodolomnicima koji se nastanjaju na ostrvu i suočavaju sa potrebom da svoj život organizuju na što efikasniji i celishodniji način. Iz te potrebe nastaće političke institucije i pravni poredak. U nastavku udžbenika se, kad god je to moguće, referiše na epizode iz imaginarne priče, kako bi studenti što pre mogli da shvate da je materija koju izučavaju „od krvi i mesa”.
Ipak, za sve predavače na Uvodu u pravo je najvažnije da studentima na samom početku studija stave do znanja da je pravo jedna argumentativna praksa, te da je otuda najvažnija veština kojom moraju da ovladaju veština umešnog pravničkog rezonovanja i zaključivanja. Ta veština se ne stiče ni pukim memorisanjem udžbeničkog štiva i važećih pravnih propisa, ni mehaničkom reprodukcijom pročitanog. Kada bi se u tome sastojao poziv pravnika, ne bi ni bilo potrebe za posebnim pravničkim obrazovanjem, jer bi svaki zaludni laik s viškom vremena i dobrom memorijom mogao uspešno da se bavi pravom. Budući da stvari ne stoje tako, predavači sa ovog predmeta se trude da kako u okviru nastave i vežbi, tako i u posebnim oblicima rada, kakav je Seminarska grupa iz Uvoda u pravo, kod studenata razviju dar za analitičko mišljenje i argumentovanu kritiku. To nije lako, jer je za puni uspeh potrebno da i niži nivoi našeg školovanja budu drugačije ustrojeni no što je trenutno slučaj.
Posle dugogodišnjeg rada sa studentima, koji Vam se prvi utisak izdvaja? Koliko kod studenata nailazite na zainteresovanost za izučavanje prava i na razumevanje materije koju studiraju?
Studije prava su tradicionalno masovne i to odlučujuće utiče na profil onih koji ih upisuju. Vrlo često u našim klupama završavaju studenti koji nisu maštali o pravu kao o svojoj prvoj akademskoj opciji. Na kraju krajeva, ni meni samom studije prava nisu bile prvi izbor. Ja sam ih, ipak, vrlo brzo zavoleo, ali to često nije slučaj sa velikim brojem studenata. Zadatak nas predavača je da studentima otkrijemo sve privlačne i zavodljive strane bavljenja pravom. Njihova zainteresovanost će u dobroj meri zavisiti od toga koliko smo mi u tome uspešni, kao što će i njihovo razumevanje materije prevashodno zavisiti od naše sposobnosti da im na autoritativan, ali i interesantan način prenesemo znanja iz različitih oblasti prava. Zbog toga sa ozbiljnošću i uvažavanjem čitam studentske evaluacije, trudeći se da svake naredne godine unapredim svoj rad na predavanjima i vežbama.
Bili ste istraživač i predavač na fakultetima u Kanadi, Frankfurtu, Kini, Sjedinjenim Američkim Državama, Španiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Mađarskoj, Poljskoj. Kakva su Vaša iskustva kada je u pitanju istraživanje i proučavanje prava u drugim državama?
Pravna filozofija je jedna od disciplina koje nemaju „nacionalni” predznak, pa se stoga saradnja i komunikacija sa kolegama iz drugih sredina obavlja lakše nego u pozitivno pravnim naukama. Status pravnoteorijskih predmeta nije svuda isti. Čak i u tradicionalnim evropskim uporištima, kakva je Nemačka, sve je manje specijalizovanih profesura iz ove naučne oblasti. Nasuprot tome, na najelitnijim engleskim univerzitetima, a posebno na Oksfordu, postoji izuzetno jaka i uticajna pravnofilozofska škola mišljenja. Kako se ovim disciplinama bavi manji broj autora, postoji trend ukrupnjavanja, kako naučne, tako i akademske pravnofilozofske „scene”.
Tako je, na primer, na inicijativu jedne grupe mlađih teoretičara iz Poljske, Mađarske i Srbije, pre sedam godina nastao Centralnoistočno-evropski forum mladih pravnih, političkih i društvenih teoretičara. Geografski predznak ovog foruma se jedino odnosi na potencijalno mesto održavanja godišnjih konferencija (prethodna u Sofiji, naredna u Budimpešti), što znači da u njegovom radu učešće uzimaju i nova generacija teoretičara iz zapadnoevropskih zemalja. Na drugoj strani, u Frankfurtu se izvodi Evropski master program iz oblasti pravne teorije koji okuplja konzorcijum različitih evropskih univerziteta. Pravni fakultet participira ispred Beogradskog Univerziteta.
Sva moja dosadašnja međunarodna iskustva su bila dragocena, neka više, neka manje. Ipak, ne doživljavam ih kao neka svoja izuzetna postignuća. Šta više, smatram svojevrsnim oksimoronom kada se u današnjem globalizovanom svetu, koji se u našoj oblasti ogleda i u jedinstvenom evropskom prostoru visokog obrazovanja, govori o „nacionalno” priznatim naučnicima koji nemaju nikakav međunarodni kredibilitet. Nastavnike beogradskog Univerziteta na međunarodnu afirmaciju obavezuje i činjenica da pripadaju visokoškolskoj ustanovi koja je rangirana među 400 najboljih na svetu. Nas koji se bavimo pravnoteorijskim disciplinama na Pravnom fakultetu dodatno obavezuju naši velikani, Toma Živanović, Radomir Lukić, Đorđe Tasić, koji su u znatno težim prilikama sticali zavidnu međunarodnu afirmaciju.
IZVOR FOTO: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Kakvo je bilo Vaše radno iskustvo na mestu prodekana za nauku?
Proveo sam pet godina obavljajući dužnost prodekana za naučni i stručni rad, u vreme dekanstva prof. dr Mirka Vasiljevića. Izabran sam na to mesto u svojstvu mladog docenta, što je značilo da se manje računa na moj institucionalni autoritet, a znatno više na moju životnu energiju koja je bila neophodna da se obnovi zamrli naučni život fakulteta. Ono što smo u pomenutom periodu uspeli da uradimo je da postavimo beogradski Pravni fakultet na mapu evropskih akademskih dešavanja, jer je održano više zapaženih međunarodnih konferencija; pojačali smo međunarodnu saradnju sa drugim univerzitetskim centrima; imali smo veliki broj inostranih gostujućih predavača.
S druge strane, obnovili smo tradicionalnu naučnu tribinu - Opšti seminar Pravnog fakulteta, na kojoj se diskutuje o aktuelnim pravničkim temama i predstavljaju novi naučni rezultati iz naše oblasti. Posebnu pažnju sam kao prodekan posvetio pristupu naše biblioteke različitim onlajn bazama podataka i časopisa, što je osnovni preduslov za kvalitetno bavljenje naukom. Anali Pravnog fakulteta su u tom periodu postali stabilan naučni časopis, koji redovno godišnje objavljuje dva broja na srpskom jeziku i jedan međunarodni broj. Najzad, maksimalna moguća podrška je data za učešće naših studenata na različitim međunarodnim takmičenjima iz oblasti simulacije suđenja. Studentima su omogućeni brojni ekstrakurikularni oblici sticanja novih znanja, a u tom periodu je održano i nekoliko specijalizovanih sajmova karijere za pravnike. Zbog svega toga, sa velikim ponosom gledam na taj period svog akademskog života.
Poznato je da ste bili član više radnih tela na Pravnom fakultetu, učestovali ste u mnogim projektima raznih nevladinih organizacija i mnogih stručnih udruženja i odbora, rukovodili ste Debatnim klubom na fakultetu, bili ste urednik stručnih edicija i časopisa. Da li ste i dalje na takav način angažovani ?
Određeni oblici stručnog, akademskog i javnog angažmana uvek se očekuju od nekoga ko se nalazi u svojstvu redovnog profesora univerziteta. Trenutno, na fakultetu obavljam dužnost koupravnika pomenutog Opšteg seminara (uz kolegu, doc. dr Bojana Spaića). Nova koncepcija rada, koja je promovisana prošle akademske godine, donela je mnogo uspeha i veliku posećenost. Aktuelnost tema o kojima se na argumentovan i stručan način raspravljalo, poput reforme krivičnog procesnog prava, novih rešenja u Nacrtu Građanskog zakonika, notarijata, nezavisnih regulatornih tela, i slično, privukla je pažnju kako naših studenata – što nam je i bilo najvažnije – tako i šire stručne i akademske javnosti.
Pored toga, nalazim se u izdavačkim savetima nekoliko stručnih časopisa iz inostranstva, upravnik sam edicije Democracy and the Rule of Law holandske izdavačke kuće Eleven International Publishing, upravljam jednim interdisciplinarnim naučnim projektom koji okuplja nastavnike sa Pravnog fakulteta i Fakulteta političkih nauka, predsedavam Srpskim udruženjem za pravnu i socijalnu filozofiju, a član sam i uprave Srpskog udruženja za ustavno pravo. Sve u svemu, tih ekstra obaveza nikada ne manjka.
Da li možete da uporedite svoj stav o izučavanju pravne nauke kada ste bili na početku karijere, pre 20 godina i sada?
Neretko se dešava, a to je slučaj bio i sa mnom, da mlad naučnik kipi od samopouzdanja, da je spreman, bez toga da dva puta promisli o tome, da smelo saopštava svoja istraživanja kao velike naučne istine. S akademskim stažom pojačava se naučna sumnja, lakše se shvata ona Sokratova „znam da ništa ne znam“. Ta sumnja, ipak, nije parališuća, ona je prava mera naučne ozbiljnosti koja vas tera da svoje argumente deljete, tešete i brusite pre no što ih saopštite u nekom naučnom ili javnom diskursu. Rekao bih da se u tome ogleda najvažnija promena koja mi se dogodila u proteklih dvadeset godina.
Koja je Vaša poruka za studente prava na početku studija ili karijere?
I jednima i drugima, zapravo, želim istu stvar – da što pre nađu pravu meru odnosa između rada i dokolice. Ta mera je individualna stvar, ona uvek zavisi od naših ambicija. Oni koji konzumiraju previše dokoliče neće ni završiti studije. Oni koji žele da budu odlični studenti ili, na primer, uspešni advokati ne smeju, pak, u potpunosti da se liše zabave i dokolice, jer će onda cena koju plaćaju za tu svoju ambiciju biti previsoka. Duboko sam uveren da se u pronalaženju odgovarajućeg balansa krije ključ srećnog života.
Suzana je ljubitelj raznolike umetnosti, od unutrašnje lepote čoveka, preko spoljašnje lepote prirode, do kreativnog stvaralaštva.
Pročitajte i:
V: Medjak: IStrajna borba za evropsku viziju!
Milena M.: Pružiti prostor mladim preduzetnicima!
Ana Ranitović: Mladi se moraju izboriti za sebe!
