FOTO: Wallseed
Jesen je. Ima nečeg čudnog u ljudima. Nema osmeha na njihovim licima. Užurbano koračaju ulicama Beograda ne obraćajući pažnju na zlatne listove koji padaju na zemlju plešući poslednji ples. Možda će im jedan pasti na glavu i opsovaće nastavljajući žurno ka svome cilju. A neće zastati, neće se osvrnuti i pogledati kako priroda umire i ponovo se budi, kako se svet rastapa i ponovo stvara oko njih. Proći će pored te lepote, ne uputivši joj ni prvi ni poslednji pozdrav. Proći će i reći kako u ovozemaljskom životu ničeg svetog nema.
Takvi smo mi – radije ćemo gledati u požutelo lišće i reći kako je staro, bez boje i života, a nećemo videti odsjaj sunca na tom listu, poslednji smešak i dašak sreće. Nećemo videti jer nemamo vremena. Nećemo videti jer ono što uistinu vidimo je samo projektovanje onoga što već postoji u nama, a odavno smo postali samo prazna bića koja žure ka uspehu i gaze sve što se nađe na putu do njega. Odavno smo umrli iako još uvek dišemo. Živ je samo onaj koji još uvek veruje, koji još uvek pronalazi ljubav u krošnji drveća, nežnost u malenom cvetu, istrajnost u krilima leptira. Živ je samo onaj ko i u jesenjem lišću pronalazi boje proleća, živ je samo onaj koji se nada i veruje, čak i kada za to najmanje razloga ima.
Šetajući parkom na Novom Beogradu, vidim samo decu koja sakupljaju lišće i raduju se raznim nijansama žute i crvene boje, radujući se što je to lišće drugačije – nije više zeleno, menja se. Pesrpektiva. Odrasli vide samo još jedan list koji je požuteo, „odslužio svoje“ i pao na zemlju. Pa, da li je list „pao“ sa drveta ili nam se samo približio? Da li je mrtav ili nam samo dostupan?
U jednom svom intervjuu, Ksenija Kočetova kaže: „Život se završava onog trenutka kada uspavate dete u sebi i počnete na svoj posao da gledate kao na obavezu. Jedino deca u nama mogu da maštaju, iskreno vole, iskreno se raduju.“
I Paulo Koeljo tvrdi da nas deca mnogo čemu mogu naučiti jer ona „ovaj svet posmatraju bez gorčine“. I jedino deca pronalaze radost u malim stvarima, a upravo te male stvari i čine ovaj svet lepim i vrednim življenja – na kraju, i sama lepota se krije u sitnicama. Kako bismo inače naučili da cenimo velike stvari ako odbacujemo one male? Zato se bacimo na „posao“ - istrčimo napolje i uživajmo u prirodi – u parku, šumi, na ulici... Zaboravimo na obaveze na jedan dan ili im pristupimo sa neozbiljnošću četvorogodišnjaka dok od lišća gradimo dvorac, a onda ga rušimo samo da bismo ga ponovo sagradili. Možda pronađemo mir u tome, onaj čudan spokoj koji nam je tako potreban u brzom vremenu u kakvom živimo.
Zato, bar na tren, podsetimo se kako je to biti dete, zaboravimo na sve obaveze i prepustimo se, uživajmo u slobodi, u lepoti prirode, u lepoti tog osećaja koji se u nama budi, podsetimo se kako je to biti dete nesvesno obaveza i tereta koje nosi ovaj život. Možda spoznamo radost, onu istinsku radost koja je umrla onog trenutka kada smo se lažno nasmejali lažnim ljudima.
Bar pokušajmo, možemo odvojiti minut svog vremena da pogledamo u nebo i divimo se njegovom prostranstvu i plavetnilu, možemo baciti pogled na drveće koje šušti pod vetrom ili vodu koja neprestano teče. Neka nas ove stvari podsete da život teče i ne staje i ukoliko ga ne vrednujemo dovoljno, ne uživamo u njemu, proći će bez radosti i topline, proći će uzalud. Nemojmo to sebi dozvoliti! Probudimo se uvek uz reči Ipolita Nijeva: „Radost je večna mladost duha.“
