FOTO: Kurir
„Uvek je sve kretalo sa Platoa!“, konstatuju stariji, koji se sećaju pređašnjih nemira. Ovaj put je nemir i ostao na početnoj adresi, a sva je prilika da se i nastanio. „Blokada je u toku“, piše na prozoru Filozofskog fakulteta i to je, kako prolaznicima, tako i članovima fakulteta, već posle prve dve nedelje postalo kao dobar dan.
Postavlja se pitanje da li akcija koja ima za cilj da skrene pažnju, ne bi li izmenila neke stvari, i dalje obavlja svoju prvobitnu svrhu i onda kada više i ne privlači pažnju? Ukoliko grupu ljudi, koja već nedeljama sedi u istim foteljama, ostali članovi fakulteta, koji prolaze i idu svojim obavezama, doživljavaju već kao uobičajenu pojavu (a, da, tu su još uvek – kada ih neko pita), čini se da je efekat odavno izgubljen. Zapravo, to je donekle i očekivano, jer radnja koja se obavlja već duži vremenski period više nije nešto vanredno, već postaje uobičajeno, a bića se brzo prilagođavaju promenama i uče da funkcionišu na takav način.
Treba imati u vidu da nije svejedno kako će se započeta aktivnost završiti. Uvek treba u samom startu, pri planiranju aktivnosti, razmotriti i nekoliko pravaca delanja u slučaju potencijalnih razvoja situacije. Vreme treba da bude jedan od glavnih kriterijuma, jer zakasneli uspeh, ako je uopšte i uspeh, nije pravi, nameravani uspeh u objektivnom smislu. Uspeh mora da bude blagovremen, a svako produženje dolaska do cilja se smatra zakašnjenjem i to je dodatna cena koja može potpuno da upropasti uspeh.
FOTO: Kurir
U tom smislu, efikasnost je drugi, a ravnopravno glavni i usko vezan kriterijum. Svaka namerna aktivnost, koja obuhvata strategiju radi dolaska do cilja, mora da pretpostavi efikasnost. U suprotnom, nema smisla pokretati akciju ukoliko ne želimo što pre da dođemo do cilja. Velika je greška zauzeti stav da će cilj kad-tad doći, jer to delom znači prepuštanje stvari slučaju, bez ikakvog korigovanja svojih sredstava. U ovom konkretnom slučaju, blokade Filozofskog fakulteta, posle ovoliko nedelja, stiče se utisak da okupljena grupa studenata u vidu ima jedan, eventualno dva metoda (nasleđena od ranijih iskustava, prihvaćena zbog raznih uticaja itd.) i da ne posmatra šire potencijalne alternative, a sve to uz ideju da će u tome uspeti ako budu dovoljno uporni. Naravno, vrlo je verovatno da grupa studenata pretpostavlja da je Upravi u većem interesu da se nastava normalizuje, pa da će popustiti njihovim zahtevima. Ta pretpostavka je i osnovni motiv zašto uporno i toliko dugo baš blokada – zato što ne žele da popuste, ma koliko to trajalo, jer su ubeđeni da će Uprava morati prva da popusti, pošto joj je u većem interesu (fakultet postoji zbog prenosa obrazovanja, jel'te). Da nisu u uspeh takve pretpostavke ubeđeni, ne bi isti metod tako dugo trajao.
Međutim, ovde imamo dva problema. Prvi je više kao hipotetičko pitanje – šta ako druga strana ne popusti uopšte ili bar prilično dug vremenski period, koji je dovoljan da se mnoge propratne stvari naruše? Tu se onda postavlja pitanje dokle i koliko dugo bi sve ovo išlo? Da li postoji tačka prekida u slučaju realizacije ovog hipotetičkog scenarija? Zapravo, da li se ta tačka uopšte ima u vidu ili se ide ad infinitum? (Ovo pitanje važi za obe strane.) To onda otvara i ovo drugo pitanje – šta je sa ciljem? Gde se on izgubio? Nekako se tu onda gubi i sam fokus na cilj koji je prvobitno okupio grupu, jer se tada i ne radi toliko na cilju koliko na istrajnosti u tom konkretnom metodu. Tada smo narušili ne samo dva navedena kriterijuma, vreme i efikasnost, već i razlog okupljanja.
U tom slučaju je u očima svakog svedoka prisutna radnja mlaćenja prazne slame, jer se nešto radi, a rezultata nema. Tada je prirodno da se među samim studentima pojavi razdor, jer određena grupa primećuje radnju koja ne daje pozitivne rezultate, već za svoju posledicu povlači mnoštvo negativnih. To su svakako narušavanje nastave, koja je studentima veoma važna, finansijski trošak onima koji borave u prestonici zato što svakog časa može da se normalizuje nastava, pa na kraju i narušavanje same institucije protesta, jer ovaj vid istog, kako vreme odmiče, daje više negativnih nego pozitivnih posledica, a što duže tim tempom napreduje, podižu se i tenzije, dolazi do sukoba mišljenja i usled te dve stvari, gubitka poštovanja na nivou student-profesor, profesor-student i student-student.
Nedostatak poštovanja često uvlači i pomeranje sukoba na lični nivo, gde se suprotna mišljenja doživljavaju lično, pa iz toga proističu i lični sukobi i nekorektne izjave, pa i nedolične radnje. Usled gubitka poštovanja se gubi na korektnosti, koja je u sukobu veoma važna da bi se sukob uopšte rešio, a ne produžavao ionako već produžen. Blokadu fakulteta neće prekinuti poziv studenata na, kako se čini, strateški osmišljen, sastanak do kog se mora doći napuštanjem fakulteta, pa potom zaključavanjem zgrade. Fakultet je veoma brzo probijen i ta strategija je imala svega devet minuta uspeha. Sve i da nije tada, oni koji su rešeni u nameri da blokiraju fakultet, uspeli bi u tome prvom prilikom kada se fakultet otključa. Iznenađujuće je da tako nešto nije predviđeno! Uostalom, samim tim što su „blokaderi“ na kvarno izvedeni napolje, verovatno bi se još više osilili - nekorektnost povlači nekorektnost/inat. Takođe, zaključenje zahteva neće doneti govor koji prećutkuje pojedine delove, radi formulisanja govora onako kako određenoj strani odgovara. Da, jeste većina studenata izglasala kraj blokade (posredstvom navedenog u pasusu iznad), ali ista ta grupa nije odbacila zahteve, već samo metod, što nije navedeno na sastanku. Što se tiče ispunjenosti studentskih zahteva, trebalo bi svakako proveriti koliko je istinita izjava da su oni ispunjeni onoliko koliko zakon to dozvoljava, budući da su drugi fakulteti te iste zahteve ispunili.
FOTO: Kurir
U situacijama produženog sukoba poput ovog je neminovno da se izgubi zajednički jezik, a pogotovo kada obe strane usled svojih strogih ubeđenja još više stvaraju jaz. Gubi se osećaj da svi zajedno čine fakultet, i Uprava, i studenti i profesori, kao i da su svi oni podjednako i ravnopravno nužan deo te ustanove. Tvrdoglavo držanje jednog metoda koji previše dugo traje, a ne daje rezultate donosi veliku štetu svima, a najviše samim studentima, pa je taj metod uzaludan. Kada jedan metod duži vremenski period ne daje rezultate, to je jasan signal da ga treba ispitati, izmeniti ili potpuno zameniti nekim drugim, jer je važno izboriti se za cilj na efikasan način sa što manje štetnih posledica - work smarter, not harder, odnosno, u ovom slučaju, longer. Dok se stoji u jednoj tački, vreme nepovratno teče, a stvari nisu više iste kao na početku.
Nedostatak pokušaja da se nađe zajednički jezik i da zajednički cilj bude dolazak do rešenja, kao i taktika iza leđa, ne donose nikakve dugoročne rezultate, već samo pojačavaju sukob i to na način koji je nedopustiv za obrazovnu instituciju. Kako se situacija odvija, sve je veća šteta za dobre studente koji su zaista oštećeni iznenadnim promenama, jer se u poslednje vreme, objektivno, gubi ozbiljnost čitave situacije u oba smera. U nedostatku produktivne komunikacije i produženog sukoba, koji je evidentno već odavno otišao krivim smerom, neophodno je naći arbitra, da svaka strana ispita svoja realna, a ne samodefinisana prava i da tada bude spremna na razrešenje situacije.
Negde je navedeno da je tango igra za dvoje. Tempo i dužina plesa zavise od obe strane, a ukoliko ne vodimo računa o svojim koracima, nekoga ćemo zgaziti ili će neko nas zgaziti.
Marija će vas u svom maniru sprovesti kroz razne teme o svakodnevnom životu i nama u njemu, a da vas pritom uopšte ne štedi ponekad surovo istinitim komentarima.
