FOTO: Telegraph
Prve prepreke
Ova impresivna žena, rođena je 1752. godine. Kako je rođena u velikoj porodici (bila je treća od šestoro dece), povinovala se odluci roditelja da se ne školuje. Umesto toga, ostala je kod kuće, ali daleko od toga da je besposličarila. Naime, sama je birala dela iz oblasti filozofije i beletristike i proučavala ih. Usput je pisala i beleške ili "piskaranja", kako ih je ona zvala, u svoje dnevnike. Ovi dnevnici služe nam i dan-danas kao uvid u njena osećanja. Tamo čitamo da je osećala pritisak od oca da prestane sa pisanjem. U to doba, žene su sa umetnošću imale veze jedino ako poziraju za neki protret. Fani je verovatno bila pod ogromnim pritiskom kada je, jednog dana, uništila većinu svojih zapisa, kao i nacrte za svoju prvu novelu.
Prvi korak do uspeha
Ipak, strast se ne može ugasiti tako lako. Fani, 1778.g. objavljuje svoje prvo delo-"Evelina ili Istorija ulaska mlade dame u svet". Izdavač Tomas Laund je prepoznao ovu novelu kao dobru i objavio je anonimno, bez znanja i dozvole Faninog oca. Čak je morao da prepiše rukopis, da slučajno ne bi doslo do identifikacije autora. Ova novela, napisana u epistolarnoj formi, prati probleme i misli mlade devojke odjednom uvedene u "krem" viktorijanskog drustva. Istovremeno, donosi satiru na pregršt tadašnjih besmislenih društvenih pravila. Ponašajući se protivno istim, Evelina upada u razne komične situacije koje, na ironičan način, pokazuju kakvo je društvo ispod sve te šminke. Svi su "poludeli" za ovim delom i pitali se ko je taj, tako jedinstven i genijalan autor. Čak je i Fanin otac čitao pozitivne kritike, ne znajući da su o njegovoj kćerci. Kada se otkrilo da je taj autor ustvari Fransis, to je bio šok za sve. Ipak, posle toga, imala je punu podršku od oca. Loša u pregovaranju, za svoj rukopis dobila je samo 20 gvineja, ali koliki god da je, to je bio njen prvi honorar.
Dalji koraci
Opus Fransis Burnej je veoma bogat, ako se uzmu u obzir uslovi pod kojima je radila (vreme, finansije). Pisala je komedije, eseje, drame. Ono što je zajedničko za sva njena dela jeste motiv žene koja se suočava sa svakodnevnim problemima, viđenim iz novog ugla. Kroz te probleme, Fani pronicljivo provlači satiru svog vremena obojenu izuzetnim i jedinstvenim humorom. Njena dela su impresionirala mnoge. Postoji i pretpostavka da je za roman "Gordost i predrasude" Džejn Ostin dobila inspiraciju iz Fanine novele "Sesilija, ili memoari jedne naslednice". Za socijalnim uspehom nije zaostajao ni finansijski. Konkretno, novela "Sesilija" štampana je u 2000 primeraka, a Fransis je zaradila 250 funti. Usput nije zaboravila ni svoje dnevnike, koji su postajali sve zanimljiviji. Sada se u njima nalazila, između ostalog, i prosidba bogataša Tomasa Barloua, veoma zabavno opisana i - odbijena.
Naj(ne)srećniji dani
Zavaljujući svojim društvenim vezama, ova impresivna žena došla je i do dvora. Kralj Džordž treći i kraljica Šarlot, pozvali su je da bude "drugi čuvar odore", uz platu od 200 funti godišnje. Skoro svako bi ovakvu ponudu dočekao sa oduševljenjem. Ali, jasno je da Fransis Fani Burnej nije svako. Ona se brinula koliko će joj vremena ostati za pisanje pored svih tih obaveza. Uz ubeđivanje porodice, ipak je prihvatila ponudu i 1786. godine, otišla je na dvor. Iako je tada imala sve što jedna dama njenog vremena može poželeti, svoje dane na dvoru Fransis u dnevnicima opisuje kao najnesrećnije. Njene sumnje su se obistinile - od obaveza, a kasnije i zbog narušenog zdravlja, nije stizala da piše. Na prvi pogled, možda je neshvatljivo da neko kome je ukazana tolika čast može biti nesrećan. Ipak, da li nam treba išta drugo, ako nemamo ono što stvarno želimo? Slično pitanje je Fani postavila svom ocu, ubeđujući ga da je pusti da ode sa dvora. Dobila je potvrdan odgovor i vratila se kući. Za sobom je ostavila klicu toplog i dugogodišnjeg prijateljstva sa kraljicom i princezom.
Madam menja prezime
Fransis je stigla do tačke u životu kada je dokazala da žena može da bude afirmisani pisac. Ali, ona ide dalje! Dokazala je i da ljubavni život žene ne mora da trpi zbog karijere. U toku Francuske revolucije, živela je u kući svoje sestre Suzan. Tamo je upoznala ađutanta D'Arbleja i u četrdesetoj godini se udala. On ju je naučio francuskom jeziku i upoznao sa mnogim viđenim ljudima. Kako je bila osoba sa visokim stepenom empatije, napisala je i tekst kao podršku vojnicima na bojnom polju. Iako je postojalo mnoštvo sličnih pamfleta, njen se izdvajao. U nemu je pokazala svoje izuzetne retoričke sposobnosti. Svoju finansijsku situaciju rešila je objavljivanjem još jednog dela- "Kamil, ili slika mladosti". Od objavljivanja je dobila 1000 funti i sa tim novcem, par je sagradio kuću, koju su nazvali Kamilina kućica. Njihova sreća je rođenjem sina Aleksandra bila potpuna. Na to je bačena senka smrću sestre Suzan, kojoj je Fani sve te godine pisala dnevnike. Ipak, na zahtev muža, nastavila je sa pisanjem dnevnika, zbog sebe, ali i zbog njihovog sina.
Istinska snaga
Zbog prirode posla Faninog muža, par sa sinom se preselio u Pariz. Iako je prvobitni plan bio da tamo ostanu godinu dana, ostali su deset godina. Za to vreme, Fransis je počela da oseća bol u predelu grudi. Doktori su sumnjali na rak dojke, i morala je da ide na operaciju. Govorimo o dobu kada anestezija još nije postojala, što znači da je Fransis bila budna tokom celog procesa. Čak i iz ovog užasavajućeg iskustva, Fransis Burnej je napravila nešto pozitivno. Operaciju je do detalja opisala i poslala svojoj sestri Estel. I dan-danas, ovo pismo je važan istorijski dokument.
Poslednje pobede
Naravno da ovo iskustvo nije sprečilo Fani da nastavi da objavljuje svoja dela. Nekoliko dana pre smrti njenog oca, izdala je novelu "Lutalica, ili poteškoće žena", od koje je zaradila 1500 funti. Ovde je problematizovala duple standarde i kako utiču na žene. Glavna junakinja na sve načine da dođe do poštenog posla i zarade. Još jednom pokazuje svoj talenat za satiru. Pronicljivo, latentno, a ipak u isto vreme i očigledno ukazuje na licemerje društva prema ženama kroz nevolje svoje glavne junakinje. Osim pronicljivosti, po njenom delu u čast ocu "Memoari doktora Burnej" vidimo i njenu ljubav prema porodici. U ovim memoarima, koje je sakupila i objavila u tri toma, možemo pročitati samo reči hvale za oca, bez ikakvog pomena njihovih nesuglasica. Konačno, nadživevši i muža i sina, Fransis D'Arblej, rođena Burnej, umrla je 1840. godine, u 88 godini života.
Ipak...
Veliki ljudi nikad ne umiru. Danas postoji Burnej centar, na univerzitetu McGill, koji je posvećen publikaciji tekstova i proučavanju njenh rukopisa, dnevnika itd. To je samo jedna od mnogih ustanova posvećena ovoj impresivnoj ženi. Fransis je jedna od onih osoba na koju bismo se i mi, dan-danas trebali ugledati. Uprkos svim teškoćama, ostala je verna sebi, uspevši u svemu što je zamislila. Zbog toga ona nikada neće biti zaboravljena. Sledeći put kada mislite da je neki vaš cilj predalek, pa čak i nemoguć, neka vam život ove žene posluži kao motivacija. Meni sigurno hoće.
