Kao student neperspektivnog fakulteta koji me baš i ne čini konkurentnim na tržištu rada, ali zato pravi gužvu na birou jos od 1838. godine, znao sam da me ne čeka najsvetlija i najprofitnija budućnost, ali da će se moja “karijera” odvijati tokom kojim jeste, nikada se ne bih usudio ni da naslutim.
Prvo radno iskustvo imao sam u jednom specifičnom mediju, novinarskoj redakciji koju još uvek nisam napustio, koja me je neprocenjivo obogatila i pomogla mi, ali nije bila ključna za moje preživljavanje niti bitna finansijska stavka. To je i dan danas moj honorarni posao i oaza kreativnosti koja me opominje da mi poziv novinara odgovara, da se u toj oblasti rada snalazim, ali da nisam dovoljno hrabar niti snalažljiv pa da od toga živim. Bio sam prinuđen da posegnem za raznim alternativama, ali jedini potencijalno u kratkom roku profitni angažman svodio se na onaj do koga se dolazi posredstvom omladinkih zadruga. Tada je avantura počela!
Ponudili su mi posao pomoćnog konobara u jednom hotelu koji sam, iako krajnje anksiozno i revoltirano, prihvatio. I dalje pamtim niz trauma, preko čina sanitarnog pregleda (ne ponovilo se!) do interakcije sa keceljom i kravatom. S ove tačke gledišta taj period zovem rošavi dani! Insistirali su da se svakog dana brijem i apsolutno ih nije zanimalo što moje lice loše reaguje na to. Ogledala su bila svuda, nisam mogao da pobegnem od sebe koji u kecelji i sa grotesknom kravatom i košuljom gura pomoćna kolica, gde god da se okrenem video bih taj odraz. Pripremao sam sale za sastanke i događaje, radio u restoran sali i pomalo u šanku, a najkreativniji deo zaduženja bio je room service! Bakšiša nije bilo nikada, u sobama su odsedali poslovni ljudi koji samo potpišu račun koji plaća firma. Pomislio sam tako ću i ja kada porastem. Mislim da putujem. Uporno sam tražio druge poslove i paralelno zavrsavao fakultet.
Dok sam bio posvećen jednoj krajnje uzvišenoj delatnosti, poliranju viljuški prethodno polivenih sirćetom kako bise caklile, nešto je počelo da vibrira u mom džepu ispod kecelje. Poziv sa nepoznatog broja, bingo! Teta sa jedne televizije na kojoj sam u međuvremenu bio na probnom snimanju kaže da sam im se dopao i da od sutra krećem na probni rad. Sreća pa se ta televizija nalazi preko puta hotela u kojem sam radio, te sam logistički mogao da postignem da radim 16 sati dnevno. Od jutra do posle podneva informativna redakcija, traži priču i zovi telefonom, odlazi na teren i snimaj, vraćaj se u montažu, pripremi sve za program, a onda pređi ulicu, obuci kecelju, uhvati kolica i radi do ponoći! Bio sam ponosan na sebe! Radno vreme kao holivudska zvezda, ali od honorara ni nagoveštaja. Kada sam malo bolje oslušnuo situaciju u redakciji, saznao sam da su plate manje nego moja mesečna zarad u hotelu i da kasne! Tetu koja mi je bila guru u tom kolektivu pitah kako žive?! Kod mame i tate i od dobre udaje, a ona kao izuzetak od tezgi. Kako nisam dovoljno socijalno inteligentan da se vratim kod mame i tate niti da se dobro udam, a i uzeći u obzir činjenicu da su mi koleginice na tv-u nekadašnje estradne zvezde (sada voditeljke!), teška srca odlučih da presečem i napustim tu redakciju. Ubrzo su me skinuli i sa rasporeda u hotelu jer se smanjio obim posla. Moja „karijera“ se ponovo ugasila.
Kako da se vratim na tržište u punom sjaju, morila me je misao. Bliži se nova godina, pašće sneg, treba da se čiste ulice, to se plaća, zašto da ne. Regrutovao sam se, poranio i već u 5 ujutru bio u redu za svoju lopatu u jednom beogradskom podrumu. Radilo se 8 sati u kontinuitetu, delili su nas po grupama, obilazili smo uglavnom centralno područje grada i svaka grupa je imala svog “mentora“ (bez izuzetaka nijedan nije imao prednje zube). Sećam se da je već prvog dana mene moj častio epitetom „najvećeg zabušanta“ i rekao da neće više da me vidi kod sebe u grupi. Šteta, tako sam želeo da napredujem u tom poslu.
U međuvremenu sam na preporuku profesorke sa fakulteta bio na razgovoru za posao u struci u jednoj NVO, ušao u poslednji krug gde su se dvoumili između neke devojke i mene, ali odlučili su se za nju jer ima više iskustva. Ujedno sam dobio mnogo komplimenata zbog utiska koji sam ostavio na njih, ali kako se od komplimenata ne živi, a ja sam i dalje bez posla, pomalo osujećeno sam pitao kako da steknem iskustvo dok mi neko neda prvu šansu?!
Onda smo se setili nekog daljeg rođaka koji je radio u jako značajnoj državnoj instituciji i pokušali preko njega da dođemo do radnog mesta. Kada smo se sreli odmah mi se izvinio rekavši da je pogrešno shvatio, mislio je da sam ekonomista. Pošto nisam, ne može da mi pomogne, ali uvek mogu doći kod njega da se okrepim! Hvala, ne želim da se razmazim. I otišao sam u studentsku menzu.
A kada smo kod menze, setih se da sam imao još jedan pokušaj ostvarenja životnog sna, posao u kantini u prizemlju jedne poslovne zgrade. Tu sam dobio otkaz nakon 4 dana uz objašnjenje da nisu kod mene prepoznali dovoljno motivacije. Verovatno su bili u pravu, ali znam i da sam imao upalu mišića na kraju svakog dana i da me je glavna kuvarica koja je ličila na šifonjer iz Lepotice i zveri, videvši me zadihanog i razjurenog da sve postignem pitala, zašto sam tako spor i lenj?!
Kada su mi platili te četiri dnevnice imao sam za polovinu stanarine. Histerično sam počeo da zovem omladinske zadruge, kako ne bih zaradio još i preživeo taj mesec. Uspeo sam da izlobiram da dobijem trodnevnu tezgu lepljenja deklaracija u nekom hangaru gde sam sedeo u krugu sa ljudima i svako je imao svoj deo posla. Takvu specijalizaciju radnih delatnosti do danas nisam iskusio ponovo. Meni je zapalo da skalpelom isečem selotejp na kutiji i zavideo sam devojci koja je sedela pored mene i čije je zaduženje bilo da nakon što joj predam kutiju izvadi iz nje deklaraciju i preda dečku koji na istu lupi pečat. Brže, brže, ostalo još samo nekoliko desetina hiljada.
Vrhunac moje karijere je bio kada sam sa još jednim dečkom prošao kasting i dobio angazman da na 40 stepeni za 1000 dinara idem na neku pumpu iz koje treba da se sredi travnjak. Tako su to predstavili, a kada samo stigli ispostvailo se da treba neka šupa koja je prepuna starog gvozđa i nameštaja, da se potpuno isprazni, sve to utovari u kamion i odveze negde na periferiju Beograda. Iako sam se gušio u prašini i rizikovao život ulazeći u onu oronulu prostoriju gde sam teglio predmete enormne težine, nisam odustajao i stalno ponavljao sebi Trnjem do zvezda! Ili u ovom slučaju do 1000 dinara. Jeste da sam već uveliko uništio šorc koji je i skuplji, ali ajde sad, ne vredi biti snob. Sve se završilo tako što mi se nakon oko 3 sati rada u cevanicu zabolo rđavo gvožđe i tada sam teška srca odustao jer sam krenuo u susret novom izazovu, kako da to saniram bez zdravstvene knjižice. Gledao sam stvar sa vedrije strane, ostaće mi ožiljak kao uspomena (i dalje ga imam), a i nešto sam naučio od svog kolege koji je u jednom trenutku pozvao Rome i prodao im deo tog gvozđa (to je uradio čim su nas tu doveli i rekli da dolaze za oko 2 sata da vide kako napredujemo). Lider se ne postaje, lider se rađa!
Završavao sam postdiplomske, bio nezaposlen i stalno slao misao u svemir kako u trenutku odbrane master rada želim da budem u žurbi zbog posla i da jurim kako bih stigao na odbranu, a zatim nazad na posao. Jednog jutra sam se probudio, obukao najlepše što imam, izašao napolje i zamišljao da idem na posao. Prolazio sam pored firmi na Novom Beogradu i gledao sve one zaposlene ljude. Šta sa mnom nije u redu??? Produžio sam do centra grada i svratio u CZRK jer sam baveći se novinarstvom upoznao ljude koji tamo rade. U razgovoru sa devojkom čuo sam jako korisne i praktične stvari o tome koliko ima mesta na tržištu, a koliko mi možemo videti putem oglasivača, koji su kanali zapošljavanja i koliko su važni neformalno obrazovanje, praksa i volontiranje. Toga sam bio svestan ali to sebi nisam mogao da priuštim, jer računi moraju da se plate, ili što bi rekla jedna od mojih omiljenih umetnica „Masa mora da jede!“ Posavetovala me je da ako je stvarno situacija takva i ako nemam problem da radim bilo šta, da kupim Halo oglase i počnem da zovem palačinkarnice, restorane itd. jer je to najbrži način da se dođe do novca. Mojoj sreći nije bilo kraja, ali poslušao sam je. Koji god broj da sam okrenuo, odgovor je bio da su već našli radnika. Jedino me je na razgovor pozvao vlasnik picerije čiji su uslovi rada bili sledeći: Od ponedeljka do petka se radi po 10 sati dnevno, ako neko naruči samo kafu obavezno mu reci da smo danas napravili fenomenalnu pastu, da li bi želeo da je proba?, subotom se radi ceo dan bez pauze jer se očekuje promet, a u nedelju se odmara. Plata od 15 do 20 hiljada. Što bi rekla MBM (Mirijana Bobić Mojsilović) „Nisam tako zamišljao zivot!“
Nema odustajanja! Uskoro ću završiti studije, izbaciće me iz doma, bez plate ostajem na ulici. Zainatio sam se i rekao sebi da preko svega mogu da pređem ali ne i preko činjenice da sam nesposoban da nađem posao u ugostiteljstvu. Pre podne sam radio u redakciji i privodio kraju master rad, a onda teatralno rekao pred urednicom i kolegama, da danas idem od kafane do kafane da okušam sreću, držite mi fige! Na obližnjem keju sam ušao u splav koji mi je izgledao najlepše i pitao da li im treba radnik. Iako je odgovor bio ne, posavetovali su mi da dođem ponovo narednog dana kada menadžer bude bio tu. Kako je to bio i jedini delimično potvrdan odgovor koji sam dobio do kraja dana, sutra sam se pojavio na razgovoru i slagao kako već 10 godina radim po kafićima i odmah dobio posao šankera. Kakve sve titule mene krase! Naravno odmah su videli da ne znam da napravim ni nes, a kamoli mojito, ali bez većih prigovora su me zadržali. Kolege su komentarisale kako su i menadžeri svesni da za toliku dnevnicu ne bi pristao da radi neko ko zaista zna posao. Tačno je da nisam znao, ali jako brzo sam naučio da pravim sve koktele i poslastice i sa dnevnice od 800 dinara, napredovao na čak 1200! Radio sam tu oko 2 nedelje i više nisam znao šta da uradim pa da nađem plaćeniji i bolji posao. Postao sam i umoran, nemotivisan i iskreno jako uplašen po pitanju svoje budućnosti i kvaliteta života.
Kada sam se najmanje nadao pozvala me je urednica i rekla kako nije znala u kakvoj sam situaciji dok nisam pred njom izlavio da idem da obilazim kafane, ali ne turistički. Malo se raspitala i čula da traže recepcionara u jednoj pristojnoj firmi i zakazala mi je razgovor. Nakon svega kroz šta sam prolazio u to vreme, ta šansa mi je delovala krajnje pristojno i isplativo.
Na samom ulazu mi se sve dopalo, bio sam prilično smiren, čak i euforican i na razgovoru sam dobio pohvale za svaki odgovor i znanje engleskog, ali poslednja konstatacija je bila da imaju i sledećeg kandidata i da će mi javiti do četvrtka i ako jesam i ako nisam dobio posao. Četvrtak je prošao, odgovor nisam dobio. U ponedeljak pre podne perem čaše i razgovaram sa kolegom konobarom koji konstatuje kako je završio srednju Ugostiteljsku, došao u Beograd da radi i srećan je, ali ne kapira mene niti činjenicu da ne uspevam da se bolje snađem. Tada sam već osetio da kipim, da mi je dosta svega i da je krajnje vreme da se nešto desi i promeni. Odmah sam pozvao zadrugu i tražio povratnu informaciju. Rekli su mi da su ih zvali iz te firme za neke informacije o meni i da još uvek nisu doneli odluku. Odradio sam svoju smenu u šanku, skinuo kecelju i otišao u redakciju gde sam nastavio da radim.
Telefon zvoni, opet nepoznat broj. HR iz firme na kojoj sam bio na intervjuu, izvinjava se što zove nakon dogovorenog roka, dvoumila se i na kraju odlučila za mene, da li sam zainteresovan? Nisam bio siguran da sam je dobro čuo, pa sam je pitao da li sam je dobro čuo da se odlučila za mene? Da, da li bi mogao da počnem da radim sledećeg ponedeljka? O DA! Plata prosečna za Beograd, fiksno radno vreme, pristojni uslovi za rad, na lokaciji blizu mog stana i redakcije. Obuzeo me je do tada nepoznati osećaj olakšanja i momentalna euforija na granici sa histerijom koju sam podelio i sa tada budućom pretpostavljenom preko telefona. Prosto nisam uspeo da se suzdržim. Čekale su me slatke muke, davanje otkaza u šanku i mala bojazan od novog okruženja i radnih obaveza.
U ponedeljak sam počeo da radim, a u utorak od mentorke dobio mail da u petak branim tezu. Javio sam se da ću biti odsutan par sati, i nakon uspešne odbrane jurio nazada na posao novobeogradskim ulicama. Želja se ostvarila!
Dakle, desilo se ono što sam u nekim trenucima mislio da nikada neće. Nije to ništa posebno, i dalje radim posao za koji mislim da me suštinski degradira, ali pored koga sam uspeo da zadržim svoje honorarne novinarske angažmane i zahvlajujući kome sam preživeo. Preselio sam se u veći i udobniji stan, rešio se nesanice, a ove godine sam čak i tri puta putovao! Ako podelim sa vama koliko me je to malo koštalo nećete mi verovati. Kada su prijatelji čuli koliko sam platio aranžman, uplašili su se da je prevara i da ću zavrsiti u belom roblju. Ipak vratio sam se živ, zdrav i živahan, nikada srećniji! Putujem u svojoj režiji i snalazim se, kupim kartu, ništa ne razervišem unapred i uvek svuda idem sam. Navikao sam na to.
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
