FOTO: B92
Nedavno je našu zemlju potresla afera u kojoj je uhapšeno šest tzv. elitnih prostitutki i njihov makro sa, prema pisanju štampe, "zlatnim telefonskim brojevima" klijenata. I ovaj slučaj, kao i mnogi drugi, prošao bi manje-više nezapaženo da jedan od učesnika nije bila i „poznata" javna ličnost (u nedostatku boljeg izraza), zbog koje se o svemu raspravljalo danima.
Međutim, šta je sa svim onim "običnim" prostitutkama koje se bave svojim poslom kako bi mogle da prežive, često i mimo svoje volje? Kada u javnost dospe priča poput ove, uglavnom većina ljudi osudi osobu koja prodaje svoje telo, odnosno prostitutku, dok se makroi ili njihovi podvodači uopšte ne spominju. U obzir se ne uzimaju ni činjenice da se ona možda bavi ovim poslom zbog toga što nije imala drugog izbora, da bi zaradila za hranu, da bi preživela, a neretko zato što je bila primorana, prisiljena na to.
U medijima se retko može naći čak i pomen o makroima koji su uglavnom zaslužni za uvlačenje mladih, nedužnih devojaka u prostituciju. Šablon je uglavnom sledeći – dobrom pričom koja obećava brzu i laku zaradu namame ih da počnu da se podaju i onda počinje pakao. Prisiljene su da se prostituišu uz pomoć fizičkog nasilja, pretnji, ucena i ne postoji način da izađu iz ovog kruga. Makroi uzimaju veći deo zarade, naravno, pod izgovorom da štite te devojke. U nekim slučajevima to i jeste tačno, jer postoje razni tipovi ljudi kojima su potrebne ovakve usluge, od mafijaša, kriminalaca, preko političara, javnih ličnosti, pa sve do običnih, "malih ljudi".
Kada ovakve i slične priče isplivaju u javnost, uglavnom se niko ne usudi da postavi krucijalno pitanje - ko su ti makroi? Oni čak ni ne bivaju osuđeni od strane javnog mnjenja za svoja dela, već se uglavnom čuju negativni komentari o devojkama, devojkama - žrtvama.
Makroi su uglavnom zaštićeni i od strane zakona, a ovde pre svega mislim na to da imaju veze sa organima reda i mira, jer, budimo iskreni, u svakom gradu postoji deo gde caruju tzv. "kraljice trotoara", a bilo bi apsurdno da to promiče samo onima koji su zaposleni u policiji. Hipotetički, kada bi policija želela da sankcioniše ovakve stvari, pošto se prostitucija kod nas još uvek vodi kao krivično delo, lako bi mogla da uhapsi sve prostitutke i njihove makroe i suzbije ovu delatnost u svim gradovima, bar delom.
U Republici Srbiji kazna za posredovanje u vršenju prostitucije iznosi od 6 meseci do 5 godina zatvora, kao i novčana kazna koju odredi sud. Kada je reč o težem obliku ovog dela, odnosno ako je lice maloletno, osim novčane kazne prestupnik može dobiti između jedne i deset godina zatvora.
Da li je to dovoljna kazna za osobu koja je u svet prostitucije uvukla više devojaka i žena i, može se reći, trajno im upropastila život? Da li je to dovoljna kazna za svu fizičku i psihičku torturu kroz koju te osobe prolaze, za svo zlostavljanje, mučenje, strah, prebijanje? Naravno da NE! Ali to znaju samo te jadne devojke koje su primorane na ovakav posao, i koje su nakon toga osuđene od strane te iste javnosti koja ih je nekada iskorišćavala. Jer, nakon svega, podvodači će odslužiti svojih 6 meseci zatvora, platiti novčanu kaznu koja je za njih sića i ponosno reći – Ja sam odslužio svoje – dok će ih okolina tapšati po ramenu i čestitati im. A zatim će se vratiti u posao sa novim devojkama, još bahatiji i nasilniji nego ranije.
U većini zemalja prostitucija se i dalje smatra krivičnom delom, ali je u nekima od njih i legalizovana. Jedna od prvih zemalja gde je prostituisanje izjednačeno sa običnim poslom je Norveška. U Norveškoj je Predlog Zakon o prostituciji predstavljen još 1983. godine, a stupio je na snagu tek 1. oktobra 2000. godine. Od toga dana, Norveška legalizovano zapošljava prostitutke, a samo Amsterdam od ovog posla ima godišnji prihod od preko 100 miliona dolara. Ali, istraživanje koje je objavljeno 2005. godine, nakon što su bordeli počeli ubrzano da se otvaraju zbog legalizacije prostitucije u Norveškoj, pokazalo je da je veliki broj prostitutki prisiljen da obavlja ovaj posao, kao i da su zlostavljane od strane makroa ili kriminalnih bandi. Zbog toga je zatvoreno oko 30 legalizovanih bordela, a 2010. godine predložen je zakon kojim se zabranjuje prostitucija licima mlađim od 21 godine. Osim toga, sve osobe koje se bave tim poslom moraju da se registruju pri čemu dobijaju dokument koji sadrži njihovu fogtografiju i matični broj, ali ne i ime i prezime. Svi bordeli, kao i agencije za poslovnu pratnju dužni su da imaju licencu koja mora biti istaknuta spolja, a kopija licence mora da se nalazi i unutra.
Ipak, jedan od najboljih primera kako pristupiti prostituciji dala je Švedska. U ovoj zemlji termin prostitucije ne postoji, već se ona tretira kao oblik nasilja nad ženama od 1999. godine. Prostitutke se tretiraju kao žrtve, a muškarci kao nasilnici koji ih primoravaju na takve usluge. Svaka prostitutka koja želi da izađe iz ovog posla od države dobija novčanu pomoć. Ovakva praksa ustalila se nakon dramatičnog povećanja prostitucije u Švedskoj nakon legalizacije ove delatnosti. Za samo pet godina nakon primene ovog koncepta smanjen je broj osoba koje se bave ovim poslom za čak dve trećine, dok je broj stranih državljana koji se bave prostitucijom sveden na nulu. Švedska je i jedna od prvih zemalja u kojoj je promovisana nezavisnost i ravnopravnost žena sa muškarcima.
Inače, studija Londonskog Univerziteta sprovedena u zemljama koje su legalizovale prostituciju pokazala je da je nakon legalizacije u ovim zemljama došlo do povećanja dečje prostitucije, većeg učestvovanja kriminalnih grupa u prostituciji, povećanju nasilja nad ženama, povećanju broja stranih državljana (uglavnom žrtava trgovine ljudima) u prostituiciji.
Švedski model tretiranja prostitucije do sada se pokazao kao najbolji jer su žene dobile status žrtava, što one i jesu kada su prisiljene na ovakav rad. Osim toga, makroi se tretiraju kao nasilnici jer primoravaju žene na prostituisanje i za to snose adekvatne posledice, za razliku od makroa u Srbiji - za koje se slobodno može reći da su zaštićeni, dok se njihove „radnice“ nalaze na najnižoj lestvici društva kod nas.
