FOTO: MOZZARTSPORT
Kao igrač, bio je ratnik. Vrstan napadač koji se podredio timskoj odbrani. Pored njegove „plovnosti” i Konanovih mišića se ni legendarni protivnički centri nisu naigrali. Njegova potapanja upamtili su i takvi velikani vaterpola kao što su to bili Perez, Smodlaka i brojni mađarski divovi u bazenu. Celu svoju igračku karijeru bio je heroj iz senke i kamen temeljac naše najstabilnije kolektivne sportske kuće od raspada SFRJ.
Iznenadno i diskretno, kao što je i davao nemerljiv doprinos uspesima našeg vaterpola na prelazu vekova, Dejan Savić svoju plavo-belu kapicu zamenio je mestom kraj bazena. Sticajem okolnosti i blagodareći rasulu matičnog Saveza, dobio je vruć krompir u ruke nakon odlaska trofejne generacije plejmejkera i selektora Udovičića. Preko noći, postao je kormilar najveće vaterpolo sile Evrope, kako klupske, tako i reprezentativne.
Ako je sa Crvenom zvezdom ispisao njene najslavnije stranice istorije osvajanjem četvorostruke krune (prvenstvo i Kup Srbije, Evroliga i Superkup Evrope), sa „plavima” stvari nisu tekle tako glatko.
Prvo takmičenje, Svetsko prvenstvo u Barseloni 2013, donelo je i prvi post u odličjima posle skoro čitave decenije. Dežurni kritičari, mahom crno-bele boje, dočekali su svojih 5 minuta. Kako je i ovogodišnji evropski šampionat u zemlji naših vaterpolo arhineprijatelja, Mađara, srpska selekcija započela traljavo i nesigurno, izgledalo je da je mladi srpski selektor bespovratno udavljen. Ali, kao i u igračkim danima, znao je da u njegovom sportu nije bitno koliko visoko možeš da izroniš, već koliko dugo si u stanju da izdržiš pod vodom. I izdržao je taj pritisak usijane trenerske klupe i naš, kako sam za sebe kaže, „emotivni i temperamentni vepar” i zapušio svima usta u maltene izgubljenoj polufinalnoj utakmici protiv Crne Gore.
Izdržao je, jer je verovao i znao.
Verovao je u momke u bazenu i njihov nepresušni talenat za vaterpolo duboko utisnut u srpski DNK i znao je da on nema tu mnogo šta da ih nauči. Znao je da on tu samo motivator i kormilar njihove energije, a ne učitelj.
Verovatno nikada nećemo saznati šta je Dejan Savić rekao, sada već zlatnim, „delfinima” na poluvremenu na –5 protiv „ajkula”, ali znajući njega, sasvim sigurno u pitanju nije bila neka epohalna i dosad neizgovorena životna istina.
Naprotiv.
Dejan Savić je oduvek bio jednostavan i pragmatičan čovek i igrač, a u toj svojoj jednostavnosti i pragmatičnosti neretko i veoma duhovit i zastrašujuć. Duhovit, kao kada je sazvao naizgled bespotreban tajm aut za VK „Crvena zvezda” prilikom njenog sigurnog vođstva protiv najmoćnijeg i najskupljeg kluba Evrope, Juga, u finalu Evrolige, samo da bi momcima u bazenu rekao da je to učinio da bi se „odmorili”.
Zastrašujuć, kada i pored ogromne radosti nakon demoliranja domaćina u finalu ovogodišnjeg evropskog prvenstva nasred Marget Sigeta (12:7) nije dozvolio svojim igračima da ga obučenog ubace u bazen, već je mirno i staloženo, kao da upravo nije postao prvak Starog kontinenta uprtio ranac na leđa i prišao da čestita poraženom selektoru domaćina, Tiboru Benedeku.
A baš takva, jednostavna, pragmatična, a na momente duhovita i zastrašujuća bila je i ta pobeda njegovih i naših ”delfina” u velikom finalu. Školska, proistekla iz granitne odbrane i probuđene „hobotnice” na golu Gojka Pijetlovića, dopunjena odličnom realizacijom igrača više. Neko će reći, pa na to se današnji vaterpolo i svodi.
Da, za majstore se na to sve i svodi.
I da, za našeg „vepra” i njegove trofejne „delfine” stvari ne mogu biti jednostavnije.
I sjajnije.
Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.
