Jutros sam, dok sam čekala zelenog čikicu na zelenjačkom semaforu, pristustvovala jednoj užasnoj manifestaciji ovoga sveta. Ponavljam, ovoga sveta, a ne našeg drušva. Da se odmah, na početku, razumemo. Pošto sam jedna od onih koji uvek prekasno izađu iz autobusa, bar svakog drugog dana moram da sačekam cela dva minuta da bih prešla ulicu. Uvek su mi bile zanimljive situacije kada se na jednom mestu okupi grupa nepoznatih ljudi, primoranih da čekaju istu stvar. Ti bizarni susreti mogu često da prerastu u događaje od neverovatne važnosti za nas same. Recimo, pre par meseci sam na tom istom mestu prepoznala prototip jednog svog romanesknog junaka. Ali, to je već priča za sebe. Vratimo se u danas. Cupkajući u mestu, hiperaktivna po prirodi, sablaznila sam se kada sam čula kako je jedna izuzetno lepa devojka rekla drugoj izuzetno debeloj devojci kako treba da je bude sramota što tako izgleda. A pošto sam ja prilično nagluvo stvorenje, onda možete sami da domaštate kakvim tonom je ova primedba izrečena. Izuzetno debela devojka je izustila: Izvini, ne poznajemo se i to je moj problem, a ne tvoj. Izuzetno lepa devojka se uhvatila za svoju drugu torbu i prezrivo odmahnula glavom.
Nikada neću zaboraviti jesen dve hiljade i prve godine, kada sam polazila u peti razred osnovne škole. Ovo je trenutak popularizacije uskog džinsa među srpskim, provincijalnim šiparicama moga doba. Tog septembra su se u pastirskom odeljenju sve devojčice pojavile u tesnim farmericama, samo sam ja imala široke, crne, somotske pumparice sa sedam (dakle, sedam, eeeej) džepova, neravnomerno raspoređenih duž obe nogavice. Odlično se sećam i skandala koji sam priredila rođenoj materi u butiku, te je žena morala da plati ogromne pare za odeću koja čak nije bila ni popularna. Ubeđena da donosim potpuno nove trendove, ponosno sam odlazila u školu u svom nedefinisanom džaku. Uskoro je nastupio i susret kada mi je devojčica iz razreda prigovorila i priupitala me kada ću da kupim farmerice i prestanem da nosim te krpe. Ponižena sam otišla kući i napravila mami novu skandal partiju. Međutim, ovoga puta ona nije htela da mi dopusti da nastavim sa glupiranjem i odbila je da mi kupi uske pantalone. U početku me je bilo sramota što nemam odeću kao i druge đevojke, ali sam vremenom razumela zbog čega je sve moralo da bude baš tako i nikako drugačije.
U sedmom razredu sam počela da se osećam loše, jer sam verovala da imam nos, nesrazmeran mojim crtama lica. Bila sam ubeđena kako sam nosata, pa sam onda počela da verujem i da sam ružna. Kako god da namestim kosu, činilo mi se da moj nos štrči. E, a onda je krenula i ta kosa. Tada je bilo nenormalno out biti tršav, krecav i tako to. A moje kovrdže nisu želele da miruju. Devojke su kosu peglale čak i peglama za veš, šiške su morale biti ispresovane. Devojčice su dobile tik da na svakih pet sekundi podižu ruku ka čelu i spuštaju dlake koje se nikada nisu ni podigle. Samo je moja kosa išla u nedogled. Jedva sam uspevala da je očešljam, a kamo li da je ispravim. I tako. Istrpela sam i tu kletvu majke prirode.
Onda sam se zaljubila u jednog dečaka i taj dečak se zaljubio u mene, pa sam prestala da se ubeđujem kako je sve na meni usađeno pogrešno. I počela sam da volim sve od čega sam sazdana, pa čak i ono što zaista ne valja. Komotno sam krivila svoje noge dok sedim. Jela sendviče u ponoć, ako sam bila gladna. Imala sam periode i kada sam bila pomalo debeljuca i periode kada sam bila altletski građena. Onda sam bila i mršavica, pa opet debeljuca. Sretala devojke što su operisale savršeno funkcionalne noseve, pa devojke koje su ugrađivale silikone u grudi tri puta veće od mojih, pa devojke koje su kačile cirkone na zube (?!) i tako dalje i tako bliže. I razumela sam da tek kada prihvatiš svoje telo, možeš da naučiš istinski da ga voliš, istražuješ i uživaš u njemu. Ne mrzim sebe zbog toga što su mi se pojavile strije na spojlerima. Imam čak i boricu koja se pojavi na sred čela svaki put kada se iznerviram. Volim da se mackam, kremišem, parfemišem, ali se ne osećam prljavo kada ponekad, u toku dana, preskočim taj ritual i istuširam se samo sa Kosili. Bavim se lepotom, proučavam je iz dana u dan i pronalazim je sve češće. Najviše u onim stvarima koje na prvi oset smrde.
Javljaju mi se često na fejsbuku tinejdžerke i devojčice koje vole da čitaju moje kolumne. Presrećna sam kada mi neke od njih kažu da sam im oko raznih stvari zaista pomogla. Možda najviše za njih i pišem ovaj tekst, ali nije samo zbog njih. Ljudi moji, lepota nije stvar koja se na prvi pogled hvata. Za lepotom se traga i lepota se osvaja. Ona je zagonetna i nikada nije istovetna. Neko će voleti devojke u uskim farmericama, ali će se uvek pojaviti oni koji neće prezirati osobe što su izrasle iz širokih pumparica. I to nije glupi tinedžerski film. To su stvari koje se dešavaju, ukoliko uspemo da dozvolimo sami sebi da nam se dogode. Skoro me jedna budaletina prozivala po fejsbuku, govoreći da sam agresivni skrdelj. Pa su mi onda neke prijateljice rekle da ne žele da idu na bazen zato što misle da su predebele za kupaće kostime. A onda se dogodilo ovo od jutros. Kompleksi su izlečive stvari i što pre prihvatite sebe onakvim kakvi zaista jeste, što pre naučite da volite svaki svoj nedostatak, lakše ćete se kretati kroz svet koji smo na početku prozvali. A taj svet je surov. Do zla boga surov. Milion puta će vam govoriti da ničemu ne vredite, da ni na šta ne ličite. Bićete odbijane na poslu zbog toga što vam suknja ne stoji dovoljno lepo kao koleginici, bivati razočarane zato što se ne dopadate muškaricima koji se sviđaju vama. I to sve tako ide i nije ni malo pogrešno, niti ste vi pogrešne zato što vam se to događa. U onom momentu kada počnete da prezirete kako izgledate, protrčite malo kroz obližnji park, setite se šta ste sve poslednje dobro učinile, zamislile, uradile, zbog čega ste se smejale. Pa se onda nasmejte i već ćete biti mnogo lepše. Ako ne budete imale pozitivan odgovor na to pitanje, onda možete da se zapitate. A ako ne uspete da se zapitate do kraja sa rezultatom, onda mi kao poslednji savet ostaje ona dobra, od mog drugara Mimija – ukoliko si siguran da si ružan čovek, šta te briga brate mili. I ružni ljudi imaju seks.
Šta je ostalo u mislima izuzetno lepe, a šta u mislima izuzetno debele devojke niko od nas ne može znati. Možemo samo da pretpostavimo. Ostaje nam da odaberemo kako ćemo se prema sebi i drugima postavljati. Od toga zavisi sve. A najviše taj svet, gde smo pušteni. Budite mi dobro drage, moje male virtuelne ortakinje, sa vašim nogama koji su kao balvani, rumenim obrazima, širokim butinama, klempavim ušima i zečijim usnama. I pojedite te kolačiće, ukoliko vam se jedu. Svi oni koji su rekli da ne treba tako, lažu kao paščad.
Voli vas Pastirče i ide da šutira kroz svet svojim krivim nogama.
