FOTO: The Guardian
Preveo: Milan V. Kovačević
Naučnici bi trebalo da imaju obzira, da budu pošteni i objektivni. Nemoralno ponašanje ili davanje lažnih informacija može značiti kraj karijere. Međutim, postoji jedan slučaj u kojem je prihvatljivo da naučnici lažu: kada lažno tvrde da su autori naučnih radova.
Istraživači često povezuju svoja imena sa radovima kojima nisu ni na koji način doprineli. Ovaj problem postaje sve gori što se više penjemo na lestvici akademske zajednice. „Objavi ili nestani“ pravi je moto akademskih karijera – te ga profesori i vođe istraživačkih grupa tako i shvataju.
FOTO: Razbibriga
To je začarani krug – što više radova napišete, brže vam karijera napreduje i više novca dobijate od raznih fondova. To znači da možete da unajmite još ljudi, koji će objaviti još papira – na koje ćete staviti svoje ime – što će još unaprediti vašu karijeru. Dosta poznatih profesora imaju toliko velike radne grupe da je praktično nemoguće da provedu dovoljno vremena na svakom projektu da bi zaslužili da budu potpisani. Ipak, u većini slučajeva budu.
Po pravilima mog univerziteta, moj profesor ne bi trebao da bude potpisan na mnogim mojim radovima, ali ga ipak ubacim, jer on to zahteva.
Moj profesor je na moćnoj poziciji i kad bih odbio, stavio bih ograničenja na karijerne mogućnosti. Može da odbije da mi dodeli studente na masteru za projekte koje radim, što znači da imam manje radne snage, ili da odbije da me nominuje za nagradu. Ako bi bio pozvan da napiše recenziju u dobrom časopisu ili da bude urednik posebnog izdanja nekog magazina, manje je verovatno da bi me pozvao za saradnju. Nažalost, sve ove stvari su suštinski bitne da bi ste postali poznat naučnik. Postati fakultetski profesor ima manje veze sa istraživanjem, a više sa ovakvim detaljima.
Znam mnogo profesora na svetski priznatim univerzitetima koji ubacuju svoje prijatelje u radove, znajući da će ta usluga uskoro biti uzvraćena. Ima ljudi koji su potpisani kao autori u nekim mojim radovima, a koji nisu ni znali da su radovi bili pisani. Znam jednog doktoranda čiji rad je pripisan jednom istraživaču na post doktorskim studijama, ali nije mogao ništa da uradi povodom toga, jer je vođa istraživanja bio uključen u šemu. Znam istraživačku grupu gde studenti predaju radove, a da ih profesor nije ni pročitao, a kamoli radio na njima.
Ironično je da, kada postanete redovan profesor – i suštinski dobijete doživotni posao – pritisak da poboljšate svoju biografiju se smanjuje. S druge strane, lažno dodavanje profesora u vašim radovima čini veliku štetu mladim istraživačima, koji očajnički moraju da pokažu sposobnost nezavisnog istraživanja.
Moramo da promenimo akademski sistem tako da iskrenost i integritet postanu pravilo u pogledu autorstva, isto koliko u pogledu podataka i rezultata. Akademska zajednica mora biti više sumnjičava prema ugledu istraživača. Sada je najvažnije u karijeri naučnika da bude poznat. Možete biti odličan naučnik, ali ako niko ne zna vaše ime i vaš rad nema uticaja na društvo – niko ne citira vaš rad – onda je vaše znanje beskorisno.
Kao što je nedavni satirični istraživački rad pokazao, naučnici mogu postati poznati po svom medijskom prisustvu, čak iako su malo radova objavili. To znači da će biti pozvani da govore na više skupova, što dodatno znači da će ih ljudi zvati da drže još pozvanih govora na univerzitetima. Efektno, oni postaju poznati po tome što su poznati.
To je, može se reći, ključni smisao ovog članka: ugled je veoma bitan naučnicima, ali samo u pogledu broja radova koje objave (zbog čega ljudi i „kradu“ autorstvo) ili (u najboljem slučaju) kvaliteta istraživanja. Međutim, ne zanima nas da li istraživač uživa ugled poštenog i rigoroznog, jer se to ne isplati u sadašnjem obliku akademske zajednice. A ipak, poštenje i rigoroznost su suština nauke.
Sadašnji oblik naučne zajednice je kvaran, želimo slavu bez osnova. Danas „najbolji“ znači najpoznatiji ili sa najvećom šansom da uspe u akademskoj karijeri, što u suštini znači biti u istraživačkim savetima i poslodavac. To je još jedan od razloga što su naučnici toliko očajni da objavljuju „seksi nauku“ u časopisu Nejčer (Nature). Mediji će to objaviti, vaše ime će postati poznato i van univerziteta... postaćete slavni, a slava donosi novac. Koncept seksi nauke je tek nešto problematično.
FOTO: Studentski život
Komisije za kadrove i fondovi moraju biti malo sumnjičaviji kada gledaju biografije i univerziteti bi trebalo da odrade svoj deo posla, da iskorene prljavu igru. Jedan od načina bio bi da se uspostave komisije za poštenje pri istraživanju, gde istraživači (pogotovo mlađi) mogu anonimno prijaviti probleme vezane za autorstvo istraživanja ili profesora koji se „guraju“ u radove. Mnogo je važno da se ovo uradi na način koji neće proizvesti posledice po karijere uzbunjivača i da kazne za prekršaj budu stroge.
Super-poznati profesori sa ogromnim istraživačkim grupama – i još većim egom – loši su za nauku. Treba da postoje ograničenja u pogledu veličine istraživačkih grupa, koji su bazirani na količini vremena i doprinosu koje je moguće da vođa grupe donese u saradnju sa svakim mladim istraživačem na projektu. Ovo će zahtevati stvaranje još fakultetskih pozicija za mlade, koje će napraviti ravnotežu naspram vrha akademske hijerarhije.
Druga mogućnost je da profesori imaju petlju da dozvole članovima njihove grupe da objave rad bez njihovog imena u njemu, ako nisu doprineli dovoljno da zaslužuju autorstvo. Na kraju krajeva, poštenje bi trebalo da je mnogo značajnije od broja objavljenih radova.
IZVOR: The Guardian
Milan V. Kovačević je master politikolog-komunikolog u potrazi za razumevanjem sveta oko sebe
