Svojevremeno je Magdalena Koh, slavistkinja iz Poljske, rekla za Politiku da se tek danas može primetiti da su neke autorke u vreme modernizma formirale čvrste osnove modela ženskog autorstva u Srbiji – “intelektualni (Isidora Sekulić), feministički (Jelena Dimitrijević), model popularne literature (Milica Janković) i model intimnog pesništva (Danica Marković)”. Jovan Skerlić je u svojoj uticajnoj Istoriji nove srpske književnosti (1914) pola stranice (za ono vreme mnogo) posvetio Danici Marković, Isidori Sekulić i Milici Janković. Milicu su zvali “Skerlićevom miljenicom”, a on je bio njen književni mentor.
O Milici Janković ili početak
Ona je bila najčitanija književnica tridesetih godina prošlog veka, verovatno prva autorka bestseler romana. Rođena je u Požarevcu 1881. godine. Koristila je pseudonime L. Mihajlović, Leposava Mihajlović, za koje se kasnije ispostavilo da ih je uzela u čast svog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je ostavio veliki uticaj na njenu književnu sklonost. Pisala je veoma aktivno, skoro do smrti, a iza sebe je ostavila delo obima oko 2000 stranica.
Rođena je u trgovačkoj porodici. Imala je dve starije sestre i mlađeg brata. Situacija u porodici nije bila na zavidnom nivou, jer ih je Miličin otac dugovima doveo na ivicu egzistencije, što je sve zajedno rezultiralo razvodom. Nakon razvoda svojih roditelja, odlazi u Veliko Gradište, gde završava snovnu školu i polaže malu maturu. Završila je šest razreda Više ženske škole i Slikarsku školu u Beogradu, a potom je slikarske veštine nastavila da uči u Višoj ženskoj i Učiteljskoj školi u Kragujevcu. Za taj period je zanimljivo to što su žene najviši domen svog obrazovanja sticale, upravo, u učiteljskim školama, a učiteljski poziv je predstavljao jednu od retkih javnih funkcija žene. Međutim, godine 1904. je boravila u Minhenu radi stručnog usavršavanja. Naučila je ruski i francuski i prevodila je s ruskog. Studirala je ruski kod profesora Radovana Košutića, koji je osetio njenu spisateljsku stranu i talenat, pa je lično on usmerio ka prevodilačkom poslu. Sa ruskog je prevela Tolstojevu trilogiju Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost, a ovaj prevod preštampavan je nekoliko puta.
izvor fotografije: Vikipedija
U 21. godini razbolela se od tuberkuloze i kostobolje, zbog čega će najveći deo svog života provesti u krevetu i u kolicima. Prvi svetski rat je zatiče u Splitu na lečenju. Preko Italije i Grčke vraća se u Srbiju. Okupaciju je provela bolesna u Vrnjačkoj banji i Trsteniku. Posle rata, radila je kao nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, ali u slikanju i crtanju ipak nije bila toliko uspeša kao u pisanju. Lečila se u banjama, na moru i u Parizu. Jedna ulica u Beogradu nosi ime književnice Milice Janković. Umrla je 27.jula 1939. godine u Niškoj banji. Nije se udavala, nije imala decu i bila je finansijski nedovoljno obezbeđena.
Po čemu je Milica Janković značajna?
Milica je pisala pesme u stihu i prozi, pripovetke za odrasle, omladinu i decu, romane, putopise, skice, prigodne članke, književne i umetničke prikaze. Njeno stvaralaštvo je bilo prihvaćeno u međuratnoj Srbiji, a veoma u Hrvatskoj i Bosni. Dela su bila prevedena na više jezika. Sarađivala je i družila se sa brojnim poznatim ličnostima tog doba, kao što su Jovan Skerlić, Desanka Maksimović, Stanislav Vinaver, Sima Pandurović, Ksenija Atanasijević i mnogi drugi. Sarađivala je i sa značajnim časopisima i novinama toga doba, od kojih je bitan Srpski književni glasnik, sa kojim sarađuje do smrti. Milica je bila pristalica socijalističkih ideja, bila je veoma obrazovana i načitana, a u prilog tome idu podaci da je čitala Tolstoja, Dikensa i Mopasana, kao i Šopenhauera, Dostojevskog, Čehova, Andrića… Miličina dela su paradigma ženske proze 20. veka, a jedan deo njenih radova može da se klasifikuje u tzv. urbanu ili gradsku prozu, jer je na njenim stranicama veoma vešto prikazana slika života u predratnom Beogradu. Njena značajna dela su romani “Mutna i krvava”, “Plava gospođa”, prvi roman u našoj ženskoj književnosti koji je u vezi sa ženskom prevarom, pripovetke “Ispovesti”, “Saputnici”, autobiografija “Među zidovima” koje svedoči o njenoj bolesti. Ova autobiografija je značajna zbog toga što prvi put javno analizira žensku prirodu u okviru koje obuhvata pisanje o depresiji, melanholiji, seksualnosti, uticaju literature na formiranje ličnosti i piše o muško-ženskim odnosima. Nakon Miličine smrti, nijedno njeno delo nije preštampano i nije postojala ozbiljnija i dublja analiza njenih radova, sve do 2012. godine kada roman “Mutna i krvava” dobija drugo izdanje.
