FOTO: Telegraf
Ovaj neplanski intervju pomogao mi je da Pavla upoznam iz drugačijeg ugla. O njemu sam znala samo da sjajno peva i da je profesionalni muzičar. Slušala sam ga i gledala preko malih ekrana. Na osnovu toga, objasniću vam svoje slobodno tumačenje profesionalnog muzičara: za mene je oduvek takav bio onaj koji je znao da peva svaki muzički žanr, a Pavle je na takmičenju koketirao od narodnjaka, popera, folkera, do sjajnih rokera.
Ono što sam gore rekla pokazalo se tačnim onog momenta kada je uzeo mikrofon i kada sam ga čula uživo. I tada je koketirao sa žanrovima i radio je to bezmalo profesorski.
Ovaj momak za nepune dve nedelje treba da promoviše svoju prvu pesmu koju je radila, između ostalih, i Marina Tucaković. Za iSerbia portal, u neobaveznom i brzinskom razgovoru, ovaj mladi profesor srpske književnosti i jezika otkrio je svoje motive koji su ga pokrenuli na takmičenje, pričao je o tome da li je kivan na sebe što mu je promaklo prvo mesto, nije izostavio ni to da na kraju posavetuje muzičare koji se nalaze na početku svoje muzičke karijere, ali prvo smo razgovarali o njegovim muzičkim počecima.
Pavle, kada si shvatio da je muzika ono čime ćeš se baviti u životu i kako je krenuo tvoj muzički početak?
Ja sam kao klinac još pokazao veliki talenat za muziku. Tata je primetio da imam velike predispozicije da se bavim ovim poslom, da imam sluha i da imam smisla za taj posao. Ja sam to odbijao, imao sam na početku odbojan stav prema svemu što je muzika, pošto je tata učio da svira harmoniku i nikada nije naučio da je svira. Njemu je bila velika želja da budem harmonikaš, imali smo i harmoniku kod kuće, ali ja nisam imao neke želju da se time bavim. Međutim, u četvrtom razredu osnovne škole tata me je ucenio da se bavim muzikom. Ja sam njemu obećao da ću da sviram harmoniku, a on meni da ću trenirati tekvondo. Tako smo napravili kompromis, ja sam postao harmonikaš a sve ostalo je „istorija“.
FOTO: Blic
Pevanjem sam počeo da se bavim bukvalno iz nužde. Nestalo je novca kod kuće, a ja nisam još uvek bio formiran harmonikaš, formiran instrumentalista da bih počeo da radim. Onda sam školovao glas u srednjoj muzičkoj školi i tako sam, kao što rekoh, postao pevač iz nužde.
Energiju sam, pak, otkrio na bini kada sam prvi put zapevao. Uopšte nisam znao da to tako dobro osećam i tako dobro razumem. Pazi, za mene kažu da sam pun energije, da sam lud, gledaj kako on to radi i slično. Za takvo donošenje pesme ne treba neka velika mudrost – to treba dobro osetiti i treba razmišljati o onome što pevaš.
Znači, hteo si da budeš sportista?
A dobro, sad to...
Pa, čime si to hteo da se baviš?
Hteo sam da budem lekar. Izmerili su mi, čak, neki strahoviti IQ kad sam bio klinac. Vrlo rado su mi stavili do znanja po čemu ja odskačem od druge dece. Ja ništa nisam učio, a bio sam vukovac do osmog razreda osnovne škole Tek sam počeo da učim kada sam krenuo na književnost. Pretpostavljam da za književnost nisi znala...
Zapravo, nisam...
Da, ja sam profesor srpske književnosti.
Harmonika je jedan od instrumenata koji sviraš. Da li znaš da sviraš još neki instrument i da li neki oslikava tvoj karakter?
Ne postoji instrument koji je vezan za karekter. Evo, za primer da uzmemo Milana Nikolića koji je harmonikaš iz Leskovca i koji je pratio Marka Kona na Evroviziji. Milan ima ludačku energiju, on je metalac Šumadinac. Vi mene svi zamišljate sa nekom gitarom kako udaram distorziju i kako je lupam na bini, ali ne! Mislim da ne postoji karakter koji treba da determiniše neki instrument. Mislim da je čovek taj koji determiniše instrument i taj koji treba da izvuče ono najbolje iz njega. Ja sviram i klavir i gitaru, klarinet sam svirao u srednjoj muzičkoj školi i svaki sam instrument svirao sa istom pasijom i energijom.
Da li je takmičenje „Pinkove zvezde“ bilo samo još jedan od pokušaja da se afirmišeš ili si išao isključivo da se „igraš“?
Ne, ne. Ja sam se u našem kraju već afirmisao kao pevač i dostigao cenu. Kako mi je dvadeset sedam godina i „hvatam poslednji voz“, hteo sam tim nekim kraćim putem, putem rijaliti šoua da malo više ljudi sazna za mene. Ja sam znao da je Pink Pink i kada sam čuo ko će biti u žiriju, definitivno sam se odlučio za to.
Na ovom takmičenju si osvojio drugo mesto. Da li si, pak, očekivao pobedu i da li postoji nešto na čemu zameraš sebi i što bi drugačije uradio?
Ne, ne bih promenio ništa. Ja sam takmičar koji nije bio nijednom u baražu, koji nije imao negativni komentar od žirija, tako da ništa ne bih promenio. Ivan Kurtić je sjajan pevač, svaka čast, ljudi su tako glasali i izabrali. Treba znati i da je pobednik ne onaj koji je pobedio, već onaj koji je napravio karijeru.
FOTO: Aktuelno.net
Pevaš li privatno narodnu muziku?
Ja volim da kažem da sam „poturčeni narodnjak“ (smeh). U tom nekom folken rolu koji ja furam veoma je bitna ova moja energija. Pevački mislim da sam kadar da radim i pop, folk, rok i bilo šta, jer to je stvar mog ličnog obrazovanja i mog muzičkog afiniteta i informisanosti uopšte, ali mislim da taj folken rol najbolje opisuje mene.
Svima koji su pratili muzičko takmičenje na Pinku je poznato da te je Bora podržavao od prvog nastupa. Da li ti je poručio nešto specijalno tokom takmičenja?
Bora mi je bio velika podrška. Ta njegova podrška je kulminirala onda kada me je pozvao da pevam sa njim na prepunom Ušću za Bir fest. Bila je jako velika čast pevati sa njim pred 100 hiljada ljudi. On mene jako podržava, jako voli i poštuje.
Iznenadila me je, pak, jedna stvar: ispričao mi je anegdotu sa njihovog putovanja na neku svirku u Bosni, gde je shvatio da me i moj kraj podržava kao što me cela Srbija podržava, jer je video bilborde koji stoje sa mojim likom.
Šta dalje planiraš i šta bi poručio mladim muzičarima na početku svoje karijere? Ima li smisla baviti se muzikom danas?
Ja isključivo od muzike živim već godinama i izdržavao sam godinama porodicu od muzike dok nisu stali na noge, tako da je jako isplativo baviti se ovim poslom. Voleo bih ipak da kažem jednu stvar koju sam čuo od jednog monaha sa Fruške gore kada sam ga pitao kako je to biti monah. I sad, možda je degutantno što poredim sa tim, ali, znaš, mi često na svirkama gubimo dostojanstvo. Imamo posla sa pijanima, sa narkomanima, sa budalama, ali monah mi je rekao sledeću stvar, a ja ću je reći kroz moju prizmu: kada bi ljudi znali koliko je lepo biti muzičar, svi bi bili muzičari; kada bi ljudi znali koliko je teško biti muzičar, niko ne bi bio muzičar.
Preporučio bih ljudima samo da budu svoji, jer se veštačkim putem ništa ne može postići ako iskreno i duboko ne verujete u ono što radite. Ako u muziku ne verujete, ako muziku ne volite, ako duboko ne osećate svaki ton i svaku leksemu koju otpevate, mislim da od toga nema ništa. Sve ostalo će biti kratkog veka.
Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita i ne zaboravlja da se smeje.
Pročitajte i:
Ana Radoičić: Aplauz nema cenu!
To se traži je upropastilo mnoge!
Pronađite balans između rada i dokolice!
